Ime: Dobrica, prezime: nepoznato (2016)

Vaša ocena filma:
[Total: 30   Average: 4.3/5]

Svi smo mi filmski odrastali uz neke nam drage filmske heroje, režisere, glumce ili likove, koje su isti ti glumci tumačili. Moja generacija i one pre, imale su tu privilegiju da odrastaju sa zaista neverovatnim brojem glumačkih legendi domaće kinematografije. Toliko fenomenalnih, posebnih, glumačkih veličina, od kojih je većina sada pokojna, donelo je neka od najboljih filmskih ostvarenja koje sam gledao, i to na svetskom nivou. Dok mnogi prvo stavljaju neke holivudske glumce, meni lično su domaći uvek bili na prvom mestu. Svi oni su imali neku posebnost, karakter koji ih izdvaja, pojavu, itd.

Međutim, jedan od njih, kako i sam kaže, čitav život igra dobricu. Zaista, svaka njegova uloga je bila uloga dobrice, ali ta uloga ga je uvek izdvajala u svim legendarnim filmovima u kojima je glumio. Taj njegov oreol dobrice se nekako nestvarno izdvajao od, često potpuno drugačijeg, okruženja i atmosfere filma u kojem je igrao, a njegova gluma i maestralna izvedba uvek dobijala onu posebnost i kvalitet, koja ga i čini legendom filmske umetnosti i jednim od najboljih naših glumaca ikada. Radi se, naravno, o Slavku Štimcu, a danas pišem o njegovom novom filmu, svojevrsnoj posveti njegovoj čudesnoj karijeri, Ime: Dobrica, prezime: nepoznato.

Ime: Dobrica, prezime: nepoznato je autorsko delo Srđe Penezića, koji potpisuje režiju i scenario. Producent je Vesna Golubović, ujedno i autor grafičkih rešenja koja se prožimaju tokom celog filma, dajući mu upravo ono kako je i predstavljen, kao bajka za odrasle.

Priča počinje jedne olujne noći kada strai bračni u sred noći, vođen nevidljivom rukom, odlazi do pekare i tamo ispred vrata nalazi kolevku sa napuštenim detetom. Bez ikakve dileme, uzimaju dete i odgajaju ga kao svoje. Daju mu ime Dobrica, jer mu ono baš priliči – nikada niti plače niti se buni. Prolaze godine i Dobrica treba da krene u školu. Tada nastaju problemi, jer škola traži dokaz da je Dobrica njihovo dete. Međutim, takvog dokaza nema i za Dobricu počinje neverovatna životna priča. Pred njim stoje sva iskušenja stvarnog sveta. Jedino ostaje dilema. Da li je Dobrica spreman za svet, ili bolje rečeno, da li je svet spreman za Dobricu?

Autori i protagonisti filma, svi zajedno, donose nam jednu nestvarnu priču, bajku za odrasle, koju bih ja od srca preporučio i odraslim i deci, jer zaista imaju šta da vide i, što je važnije, osete. Priču o nečemu tako jednostavnom, a opet možda i nečemu najtežem za bilo kog čoveka, a to je o dobroti. O tome, kako biti dobar čovek, uvek i bez obzira šta život baci na tebe. O viziji, ili bolje reći, snu savršenog sveta, koji bi bio takav, kada bi svi bili kao Dobrica. Kada bi bili dobri, bez jedne trunke zlobnog. Kada bi pomagali svima, ne tražeći i ne očekujući ništa zauzvrat. Pomagali, čak i kada nas izigraju, prevare, iznevere. Kada bi nam srce bilo ispunjeno dobrotom, ljubavlju i neprestanom snagom da oprostimo. I reći ćemo svi da je to ništo no bajka ili pusti snovi.

Upravo svi protagonisti filma na taj način doživljavaju i Dobricu u filmu. Smeju mu se, rugaju i jednostavno mu ne veruju i gledaju kao nekoga nepripadajućeg njihovom svetu. Tako se često tokom filma ponavljaju riječi: Lud i dobar su dva brata i Čovek je čoveku vuk. Jer, kada pogledamo oko sebe, svet u kome živimo najviše odgovara tome. I mi sami gledajući film, Dobricu doživljavamo takvim.

Ali, kako film odmiče, Dobrica svojim delima, postojanjem i iskrenim bitisanjem po svojim uverenjima i onim kakav zaista jeste, dobar, počinje da menja svet oko sebe i ljude u čije živote ulazi. I svi oni, malo po malo, uz dosta opiranja, boreći se sami sa sobom, prihvataju Dobricu i otvaraju svoje srce, dozvoljavajući da ih njegova dobrota dodirne, a time i da otvore svoje srce ka drugima i spoznaju ljubav i dobrotu. Isto tako i mi, gledaoci, nakon ismejavanja, polako počinjemo da osećamo stid, koji naravno nikada ne bi priznali. Stid zbog toga što nismo ili ne možemo da budemo kao Dobrica.

Iako to možda zaista istinski želimo, ali zbog stvarnog sveta i stega društvenih normi po kojima živimo, možda se nikada ne odlučimo da takvi i budemo. Ipak, do kraja, jednostavno film će da vas dirne, baš kako je i Dobrica sve one u filmu. Imaćete neki poseban osećaj lakoće, opuštenosti i mira. I to nije lupetanje, jer dovoljno je pogledati ljude oko vas koji izlaze iz bioskopa. Na svakom licu stoji lagani smešak i vidljivo zadovoljstvo, mir i jednostavno se oseća da ih je film dirnuo u srce, a to mu je i bio cilj.

Kao što sam rekao na početku, ovo je i svojevrsna posveta Slavku Štimcu i svim njegovim ulogama, raznih dobrica. Sve te dobrice su bile posebne i izdvajale se u svakom filmu, istovremeno mu dajući ono nešto posebno, što ima svaki film koji vam ostane u srcu i pamćenju zauvek. Ono što je posebno zanimljivo je to što su korišćene scene iz raznih Slavkovih filmova kada je bio dete, pa tinejdžer (Vuk Samotnjak, Salaš u malom ritu, itd.). One su potom montirane u scene koje pokazuju Dobricu dok odrasta. Tako da u stvari imamo situaciju da Slavko tumači Dobricu kroz četiri decenije odrastanja lika, što u celini izgleda zaista impresivno.

Ime: Dobrica, prezime: nepoznato je film koji jeste bajka, ali u isto vreme tera nas da razmislimo o sebi samima i svetu u kome živimo. Film koji dira direktno u srce i budi optimizam. Film koji će nam nabaciti osmeh i vrzmati se po glavi i narednih dana. Film koji je zaslužena posveta jednoj velikoj karijeri, glumačkoj legendi koja čitav život igra dobricu. Film koji obavezno treba da pogledate i osetite.

Scenario
Gluma
Vizuelni utisak
Lični utisak

Saša Pešikan
Latest posts by Saša Pešikan (see all)