Hugo? Igo? Hjugo? Možda Ugo, kao Čavez?
Za koju god transkripciju da se odlučimo, nećemo pogrešiti, i to je, verovali ili ne, najveći problem koji ovaj film ima. Bajkovito, čarobno i neviđeno, to su reči kojima bih mogao opisati ovaj film. Ako želite malo precizniji opis, moglo bi se reći da je to pariska dikensijada koju su ortački napisali Nil Gejmen i Čarli Čaplin. Oprostite, ali ne mogu da okolišam – ovaj film ima sve.
O priči neću mnogo trošiti reči, moraćete sami da je izgustirate do kraja, filmom ili romanom Brajana Selznika, koji je poslužio kao osnova za Skorsezeovo (Martin Scorsese) čedo. Mali Hugo Kabre (u ovom slučaju je, pretpostavljam, transkripcija Igo primerenija, ali mi se ne sviđa, te ću nastaviti ovako, divljački prkoseći pravilima) živi u velikom satu na železničkoj stanici u Parizu i brine se o njegovom mehanizmu. Njegov otac, i sam stručnjak za svakojake sprave i mašinerije, poginuo je u požaru pre izvesnog vremena, ostavivši ga sa jednim pokvarenim kvazirobotom i sveščicom koja sadrži crteže njegovih delova.
Hugo je primoran da krade da bi preživeo, pa ga jedan takav nestašluk (ako se borba za opstanak uopšte može nazvati tim imenom) dovodi do poznanstva sa Žoržom Melijezom (Ben Kingsley), ali i njegovom kumicom, mladom Izabelom, sa kojom će razviti toplo prijateljstvo. Šta predstavlja robot kog je Hugov otac otkupio od muzeja? Ko je, zapravo, gospodin Melijez, i zašto on misli da prošlost treba da ostane tamo gde jeste?
Da počnemo od očiglednog – prelepo izgleda. Hiperrealistička fotografija i izvanredni efekti najzaslužniji su za izgradnju šmeka međuratnog Pariza, ali je pripomoglo i Skorsezeovo iskusno oko koje se sjajno snašlo u novom žanru. Kadrovi su lepi, boje snažne i nijansirane, kompjuterski generisani objekti ne šire ono ledeno i sterilno osećanje koje uglavnom izazovu. Sasvim je jasno zašto se Akademija odlučila da ovom filmu podari statuete u gotovo svim kategorijama koje se tiču vizuelnoga.
Glumačka ekipa – san snova. Kasting je urađen perfektno jer svaku rolu tumači neko ko je stvoren za nju. Na primer, Saša Baron Koen (Sacha Baron Cohen), koji mene ovde neverovatno podseća na poručnika Krebtrija iz Alo, Alo, kao stanični policajac, zatim devedesetogodišnji Kristofer Li (Christopher Lee) u ulozi dobroćudnog bibliotekara i standardno simpatična Emili Mortimer (Emily Mortimer), cvećarka koja je love interest Koenovog lika.Posebne pohvale idu genijalnom Benu Kingsliju, koji tumači tajanstvenog prodavca mehaničkih igračaka. Dobro, klinci još uvek glume malo čudno (ne loše, samo čudno), ali verujem da će im ovo ostvarenje biti dobra preporuka u daljem toku karijere.
Skorseze nas voza kroz san, maglasta isparenja lokomotive, kroz fikciju, da bi na kraju izronio u zbilji i naučio nas stvar il’ dve, podsetio nas na neke zaboravljene junake, deci poklonio dva sata zabave, a starije gledaoce vratio u neka srećnija vremena.
Za mlađe naraštaje, ovo je samo avantura, šarena i puna života, dok je za starije ovo slojevit film, kakve dugo nismo videli. Ima sitnih propusta, istina, ali oni nikako ne mogu da naude kompletnoj emociji koju izaziva Hugo.
10/10
Autor: Darko Jovanov
