Ova recenzija će biti malo drugačija nego ostale, jer obuhvata pogled na čak tri filmska ostvarenja, različita samo po nazivu, a o istoj temi – strašnom genocidu u Ruandi, pokolju pripadnika Tutsi plemena, koji se desio 1994. godine od strane Hutu populacije. Počeću sa, po većini, najzvučnijim filmom. Mišljenja sam da nije i najbolji od ova tri, nego baš naprotiv, sa najlošijim prikazom, ali sa tom razlikom da je on odličan, a ostala dva filma sjajna.
Hotel Rwanda – dramatični biografski film o dešavanjima u Ruandi 1994. godine, pozadinska priča o masakru, a akcenat je na menadžeru hotela Polu Rusesabagini, Hutuu koji je spasio Tutsi izbeglice pruživši im sklonište u hotelu pred naletom paravojne formacije Hutua. Međutim, to i nije baš kompletna istina. Film koji svi hvale i koji svi preporučuju kao najbolji, najemotivniji, najinspirativniji prikaz tih dešavanja ipak ima jednu manu. Pol Rusesabagina nije baš toliko bio human, divan i saosećajan heroj, preko limita koliko je prikazano u filmu. Nakon prikazivanja su isplivale neke stvari na površinu, javili su se pojedini ljudi koji su preživeli tu torturu i nisu baš rekli sve pohvalno o njemu, nego da je dosta gledao svoj interes u toj svojoj “dobroti“, koji mu je itekako nadoknađena – kako u novcu, tako i u nekim vrednim stvarima. Pojedinci kažu da je to sve samo bio omot lažne humanosti i saosećanja. Bilo kako bilo, režiseru je bila dozvoljena umetnička sloboda prikaza idilične i lepše slike glavnog lika kog je inače sjajno izneo odlični Don Čidl (Don Cheadle) vrstan karakterni glumac koji je možda u ovom filmu pružio ulogu svog života. Napomenuću da je glavni junak spasao 1260 ljudi.
TV film Sometimes in April je moj favorit. Opet je fokusiran na jednog heroja u tom svom haosu, bivšem vojniku Augustinu, Hutuu koji je bio oženjen ženom iz plemena Tutsi. Kada krene sav taj haos biva razdvojen od svoje porodice i ostane kraj brata koji je radio na zloglasnoj radio stanici RTLM, koja je potpirivala vatru govorom mržnje protiv Tutsija i nelojalnih Hutua i dosta negativno uticala na mnoga zverstva i masakre. Ovaj film je verodostojini prikaz, po mom skromnom mišljenju, ali je i grublji, brutalniji i mučniji. Npr. u prvom filmu ima dosta scena gde se daju naznake da se dešava neki zločin, ubistvo, silovanje, dok se u ovom filmu dosta kadrova prikaže od samog početka do kraja, u celini. Moram spomenuti sjajnu ulogu sada već afirmisanog Idrisa Elbe (Idris Elba), koji je dobio toliko pohvala za svoju glumu da ne mogu ni ja da ga zaobiđem i u kratkom roku se učvrstio kao jedan od najperspektivnijih karakternih glumaca.
Treći, ali ne kao zadnji, nego kao šlag na tortu – Shake Hands With the Devil. Najozbiljnije i najsveobuhvatnije urađen film o tom genocidu. U centru zbivanja je kanadski general Romeo Daljar koji vodi mirovne trupe UN. On pruža maksimum svojih mogućnosti da uradi nešto kako bi sprečio pokolj u najavi, krši pravila, vodi pregovore van naređenja, saoseća se sa tim narodom kao da je njegov najrođeniji. Njegova želja, njegovi nadljudski napori su toliko herojstvo, toliko dobročinstvo, ali ostanu uzaludni, ako se pogleda konačni ishod. Jedan čovek ne može napraviti bitnu raziku. Može 5000 kojima su naređenja bila drugačija. Generala glumi Roy Dupuis, kanadski glumac francuskog porekla, poznat većini kao glavni muški lik iz serije Nikita sa Petom Vilson. General Romeo Dallaire i njegovi ljudi su spasili 25 000 ljudi.
Sva tri filma pokazuju nesposobnost i neefikasnot mirovnih snaga UN-a i njihove propuste. Nose jednu te istu poruku i pouku, da rata više ne bude, ali i dan danas su neki ljudi nemi. Ignorisanje pokolja od strane velikih sila kao sto su SAD i zemlje Zapadne Evrope nije iznenađujuće, jer te velike sile nisu imale koristi od reagovanja. U isto vreme je besneo sukob i u bivšoj Jugoslaviji, tako da je ovaj masakr bio bačen u pozadinu, kao što to obično biva sa malim, nebitnim državama. Međutim, nisu svi ostali potpuno nemi na sva ta dešavanja – Francuska, Engleska, Kanada i malobrojni pojedinci iz UN su pružili malu pomoć za vreme sukoba, koji je trajao od 6 aprila do sredine jula 1994 godine, kada je ubijeno oko milion ljudi, uglavnom ciljane skupine Tutsija. Ove brojke su dovoljno strašne da samo mogu reći – eto vam isto toliko razloga da pogledate ove filmove. Koliko god da im je tematika strašna, toliko su isto i inspirativni, baš tim ljudima koji su preživeli i ljudima koji su im na bilo koji način pomogli. To su pravi heroji.
