Hotel Mumbai (2018)

Vaša ocena filma:
[Total: 4   Average: 4.3/5]

Remember always, here at the Taj, guest is God.

26. novembra 2008. godine došlo je do terorističkih napada u Mumbaju, kada su napadači u dvanaest koordinisanih akcija zauzeli luksuzne hotele i popularne restorane u tom gradu. Hotel Mumbai predstavlja ekranizaciju tih događaja, a film potpisuju režiser i scenarista Anthony Maras i ko-scenarista John Collee.

Film govori o zapanjujućoj istinitoj priči o žrtvama i preživelima Bitke za Mumbaj. Centar zbivanja je Tadž Hotel, koji je zauzelo nekoliko terorista, sa namerom da ubiju svakoga na koga naiđu. Posvećeno hotelsko osoblje, među kojima su šef kuhinje Oberoi (Anupam Kher) i konobar Arjun (izvrsni Dev Patel), odlučuje da rizikuju svoje živote kako bi zaštitili goste hotela. Među gostima se nalazi i mladi par Dejvid (Armie Hammer) i Zehra (Nazanin Boniadi), koji se žrtvuju kako bi došli do svog deteta koje je ostalo sa bebisiterkom u hotelskoj sobi…

Hotel Mumbai nije prvi film koji pokriva ovu tematiku, pre njega smo imali bolivudski Attacks of 26/11, francuski Taj Mahal i One Less God iz Australije. Daleko od toga da sam protiv toga da se radovi sa ovakvom tematikom snimaju, jer su mi filmovi sa oznakama biografski ili istorijski obavezno na spisku za gledanje. Međutim, očekujem onda da budu nešto više od nečega što služi da zaradi pare na račun otvaranja starih rana.

Dramatizacija u ovom filmu je odlična, tu nema šta da se zameri, naprotiv, i autorski duo ima kontrolu nad raznim segmentima priče. Njen početak prati napadače koji se razdvajaju u prepunom gradu, zatim dobijamo ekipu stvarnih i izmišljenih likova unutar hotela i uskoro nastupa krvoproliće. Imamo i objašnjenje zašto je lokalna policija bila nemoćna da išta sama preduzme, nego su se čekali specijalci iz udaljene prestonice. Tokom gledanja sam nekoliko puta postavio sebi pitanje koje su prave namere ovog filma i da li sam zaista toliki mazohista da dva sata posmatram kako ekipa ljudi pomračenog uma ubija sve pred sobom.

Većina radnje se odvija unutar hotela i mi smo svesni gde se nalaze gosti u odnosu na napadače i obrnuto, tj. imamo osnovni raspored hotela zahvaljujući dijalogu i akciji. U kasnijem segmentu imamo priliku da vidimo događaje i sa spoljnih strana hotela. Tada dobijamo i arhivske snimke, koji nam pokazuju da režiser ne preteruje u svom predstavljanju događaja, tj. svojoj reprodukciji stvarnosti. Recimo, scenu eksplozije smenjuju vesti koje su se tada emitovale na tv kanalima i to je još jedan element realizma i dokaz autentičnog utiska koji film ostavlja.

U toj autentičnosti i uverljivosti leži problem ove dramatizacije, jer je iskustvo gledanja onoga što se dešava veoma loše. Verujem da je to i poenta svega, ali u scenama u kojima gledamo tela kako non-stop padaju se ne može uživati. Mi imamo fokus na nekoliko likova unutar hotela, ali šta je onda sa anonimnim ljudima koji su bili žrtve ili heroji. Autori su tražili ljudskost u svim ovim ljudima, kroz strah, herojstvo ili želju za životom, ali su brojnim scenama okrutnosti i beznađa delimično izgubili ljudskost svog filma – verujem da će nekim gledaocima na pamet pasti reč eksploatacija.

Hotel Mumbai je priča o humanosti i junaštvu sa sjajnom glumom, majstorskom režijom i impresivnim produkcionim vrednostima, ali i film koji nam ne pruža dublje razumevanje, niti dodaje nešto novo na tužan i tragičan istorijski događaj.

Scenario
Gluma
Vizuelni utisak
Lični utisak

Siniša Stajić
Latest posts by Siniša Stajić (see all)