I’ve killed everything that’s walked or crawled. If you do it enough, you get used to it.
Cavalry je podvrsta vesterna, koja se konkretno bavi ratovima američke vojske i indijanaca krajem devetnaestog veka, a ne ponegde se tumači i kao ratni vestern. Nakon perioda popularnosti sredinom dvadesetog veka (preporučujem sjajnu Cavalry trilogiju legendarnog Džona Forda), danas se može reći da je podžanr praktično izumro. Režiser i scenarista Džon Kuper (Scott Cooper) je rešio da se oproba i u ovom svetu, a glavne uloge je namenio Kristijanu Bejlu (Christian Bale) i Rozamund Pajk (Rosamund Pike), koji su sasvim dovoljan razlog da se film pogleda, bez obzira na žanr.
Radnja filma je smeštena u 1892. godinu i prati kapetana i ratnog heroja Džozefa Blokera (Bejl), koji nakon dvadeset godina službe dobija poslednji zadatak pred penziju. Žuti Soko je poglavica Čejena i njegov dugogodošnji neprijatelj, koji odlukom predsednika dobija dozvolu da poslednje dane provede u zemlji svojih predaka. Blokerova misija se sastoji u tome da bezbedno otprati poglavicu, nakon čega dobija potvrdu o penzionisanju. Bloker je veoma besan i uznemiren zbog zadatka koji je dobio, a putovanje kroz negostoljubivi divlji zapad mu dodatno komplikuje udovica Rosali Kvejd (Pajk), koju susreću na svojoj misiji…
U filmu Hostiles nema klasičnog junaka, a moglo bi se reći da nema ni dobrog čoveka u pravom smislu, osim kada okolnosti u završnoj trećini filma budu pogodne da loši ljudi postanu dobri. Vojnici imaju čast i posvećeni su službi i državi, ali imaju problem što im je posao da ubijaju i raseljavaju starosedeoce, kako bi se SAD sve više širile. Što se tiče indijanaca, imamo lutajuću bandu koja pljačka i pali sve pred sobom, kao i umirućeg poglavicu sa svojom porodicom. Sve je namešteno tako da scenario Skota Kupera, nakon prikazivanja i pričanja o akcijama američke vojske, pruži priliku vojnicima da se pokaju za svoja dela i zatraže oprost.
Po onome što vidimo, imamo grupu dobrih indijanaca, grupu loših i grupu belaca koji imaju mogućnost da variraju između ta dva ekstrema. To se najbolje vidi na liku protagoniste – prvi susret sa njim je kada posmatra svoje vojnike kako pljačkaju i zatvaraju indijance, a tokom filma njegov lik evoluira. Njegova je dužnost da radi svoj posao, tokom službe je dosta prijatelja sahranio i sasvim je očekivano da izražava mržnju. Može se zaključiti da se čitava priča filma Hostiles bavi njegovom promenom, ali činjenica je da se ta promena desila prebrzo i neubedljivo, bez pravog impulsa. Teško je prihvatiti da se tako drastična promena odvije za tako kratak vremenski period.
Priča filma je ispričana iz perspektive vojnika. Tokom brutalnih uvodnih minuta se susrećemo i sa Rosali, kojoj je gorepomenuta lutajuća banda odnela sve. Akcije tih bandita donekle opravdavaju sve stavove koji vojnici imaju o starosedocima, ali umesto tih bandita pratimo njihovu suštu suprotnost. Poglavica i njegova porodica deluju kao pristojni ljudi, koji su sticajem okolnosti imali nasilnu i problematičnu prošlost, ističu se zbog boje kože, religije i drugačijeg jezika, a čeka ih neizvesna budućnost.
Moj problem sa ovim filmom je previše političke korektnosti, naročito jer sam nakon uvodnih minuta očekivao napetiji vestern. Umesto toga, Hostiles vrvi od govora i monologa belih vojnika o nepravdi koju je vlada SAD počinila prema indijancima. Nemam ništa protiv političke korektnosti, ali je ona u ovom filmu pomalo šuplja, naročito što nemamo priliku da čujemo priču druge sukobljene strane. Mišljenja sam da upravo ekipa oko poglavice zaslužuje mnogo više prostora u filmu, konkretno više dijaloga – ipak je njihovo prisustvo dovelo do toga da vojnici sa čvrstim stavovima promene svoje mišljenje o starosedeocima.
Hostiles je sporogoreći moderni vestern koji izvlači najbolje od glumačke ekipe i vizuelnog utiska, ali ima mlaku priču koja je neubedljiva da bi se film pratio sa većom pažnjom. Još jedan u nizu projekata kome je prioritet politička korektnost, pa će zbog toga ostati protraćen potencijal.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
