Vasa ocena filma:

[Total: 38 Average: 4.2/5]

Jedan od probranijih naslova koji sam sa nestrpljenjem čekala je upravo ovaj film. Nije samo opravdao sva moja očekivanja nego se čvrsto pozicionirao na prvom mestu najboljih filmova u tekućoj godini i ne znam da li uopšte postoji ikakva šansa da ga neki drugi film smeni sa tog mesta. Sigurno da ima potencijalnih kandidata koji će se tek pojaviti u poslednjem mesecu ove godine ili tik pred Oskare, ali kada se meni nešto ovoliko svidi, teško da može uskočiti nešto drugo.

Ovo je priča o dvojici braće, Tobiju (Chris Pine) i Taneru (Ben Foster), koji se odlučuju na riskantan potez – da bi spasili svoj ranč od hipoteke, odlučuju da opljačkaju banku i manje podružnice iste, koja i jeste poverilac hipoteke na kuću. Tobi je razvedeni otac dvoje dece, koji se otuđio od bivše žene, a posebno od dece, zbog brige za majku koja je u poslednjim mesecima svog života pala na postelju. Taner je problematični stariji brat koji je nedavno izašao iz zatvora, služeći kaznu zbog pljačke. Njih dvojica kreću u pomno razrađen pohod koji ne uključuje da ikoga ozbiljno povrede. Međutim, na njihovu žalost postaju mete nemilosrdnog teksaškog rendžera Markusa Hamiltona (Jeff Bridges), koji je pred odlaskom u penziju, a jednom želi da dokaže da nije za bacanje, tako što će pokušati dolijati ovim netipični nastrojenim pljačkašima…

Ovu krimi dramu je režirao britanski režiser i scenarista Dejvid Mekenzi, koga smo ranije u superlativima spominjali na ovom sajtu, a zaslužan je za odlične filmove kao što su Starred Up i Perfect Sense. Kada ovim radovima dodam i meni jedan od omiljenih filmova Hallam Foe, dolazim do zaključka da ovaj režiser isključivo puca na kvalitet. Najviše sa bavi krimi-dramama i njih najbolje radi, ali zajedničko njegovim filmovima je to, ma koliko god tema ili priča njegovog filma možda bila neprivlačna/neatraktivna većini/previše obična, jedna stvar je sigurna – odradiće je i prestaviće je nama, konzumentima filma, što kvalitetnije ume.

Od nečega što je toliko obično napraviće zanimljivu priču koja ima život u sebi, a koju će potkrepiti sjajno uklopljenim sitnicama (koje život filma znače), možda i kliše likovima, kojima njihov razvojni put neće biti kliše. Bar je tako sa ovim filmom. Scenario je napisao šerif Dejvid Hejl iz serije Sons of Anarchy, što ja češto volim da istaknem. Glumac, a odnedavno i scenarista Tejlor Šeridan, koji je napisao i priču za (pre)hvaljeni Sicario iz prošle godine. Iako mislim da je sa Sikariom pogrešio, ovu priču je ispeglao do tančina. Nigde nema praznog hoda, likovi su sjajno urađeni, a završetak priče je odličan jer spada u netipične krajeve ovakvih ili sličnih filmova.

To sam rekla jer je podtema filma pravda i traganje za istom. Kada dođe do eskalacije i pravda ne bude zadovoljena na ustaljeni i svima poznati način, malo se zamislimo zašto je to tako. U tom segmentu je režiser ispao poseban, što je samo još jedan plus. Jedina mana filmu (ako se to uopšte može uzeti kao ista) je to što povremeno samom atmosferom podseća na No Country for Old Men i ima taj sličan šmek, ali to je donekle i razumljivo kad imamo (u filmovima te vrste) sudare starog i novog, modernog mentaliteta američkog zapada, pa moraju podsećati jedni na druge.

Režija, scenario, gluma – sve to štima u filmu, ali ponajbolja je muzika. Saudtrek je sjajan, a kako da ne bude kada je za njega (najviše) bio zaslužan Nik Kejv, a odjavna numera Lord of The Plains me je dosta podsetila na seriju Peaky Blinders i tu sam prepoznala ko je majstor. Naravno, country je taj stil koji najviše prevladava, ali ima i čvrstog roka. Mene je ipak najviše kupila obrada megapopularne Knockin’ On Heaven’s Door američkog rok metal benda Blackwall, koja se baš tečno uklopila u samu radnju.

Jedan od glavnih razloga što sam tako nestrpljivo čekala film je i moj glumački ljubimac u istom, Ben Foster. Uvek sam i uvek ću, kada god stignem, istaknuti koliko je ovo dobar i talentovan glumac, koji nema dovoljnu pažnju ni javnosti ni medija ni uvažavanje svoje branše, a to zaista nije u redu. Njemu možda najviše odgovara i da glumi negativce (Alpha Dog, 3:10 to Yuma) zbog njegovog glasa i samog izgleda, ali smatram da može sve da odglumi i da njegovo vreme tek dolazi. Sjajno je odglumio onog drugog brata, kome ne idu simpatije gledalaca, ali neko mora i to.

Lakši deo posla, brata kome idu simpatije i empatija gledalaca, je odglumio odlični Kris Pajn, koji svakom novom ulogom sve bolje glumi. Od mog početnog animoziteta i averzije prema njegovom liku i delu postala sam njegov veliki fan i sada jedva čekam svaku njegovu novu ulogu/film. Naravno, moram spomenuti i velikog glumca Džefa Bridžisa, koji je opet i malo manjom ulogom pokazao svoju veličinu, a meni se najviše u njegovom liku svidelo što je do samih granica politički nekorektan, homofob, diskriminator u svakom pogledu, a ipak delilac pravde. Taj paradoks je toliko dobro predstavljen i možda neće svi primetiti na isti način kao i ja, ali ja jesam i opet, sve pohvale scenaristi.

Nemojte ni slučajno nakon mog teksta propustiti ovu modernu kaubojsku krimi dramu, jer ćete sami sebe zakinuti za ovako kvalitetan film na koji teško da ćete opet naleteti u neko doglednije vreme.