Happiness (1998)

Vaša ocena filma:

[Total: 8 Average: 3.6/5]

Među filmovima koji se nalaze na listama uznemirujućih projekata često nalazi ovaj rad režisera i scenariste Toda Solonca (Todd Solondz) koji se od ostatka liste razlikuje po tome što nema eksplicitnih scena nasilja i seksa. Ono što ga čini toliko uznemirujućim je činjenica da se režiser bavi likovima koji usko mogu biti vezani za veliki broj osoba širom savremena Amerike, koji žive monoton život i deluju srećno, a skoro svako od njih krije poneku veliku tajnu.

Film se sastoji od više priča koje su međusobno povezane. Džoi Džordan je sredovečna usedelica koja živi sama i očajnički želi vezu sa pristojnim momkom. Njeni roditelji se razvode, dok njene dve sestre žive drugačijim životom od nje. Helen je uspešna savremena žena koja lako privlači muškarce, dok je Triš srećno udata za psihoterapeuta Bila. Iako svako od njih glumi prividnu sreću, oni su duboko u sebi veoma nesrećni i očajnički pokušavaju da se izbore sa tim.

Ljudima u američkoj srednjoj klasi svaki dan izgleda isto. Posao, kuća, spavanje, vikendom poneka utakmica, dok se dokone domaćice zanimaju tračaranjem i spletkama. Upravo u takvom društvu su tabui najbolje sakriveni, jer i najmanja sitnica koja čini da se neko razlikuje se lako primeti i mora efikasno biti sakrivena. Solonc je odabrao sjajnu okolinu kao potporu za svoj film i tema kojom se bavi lako uznemiri gledaoca stvarajući utisak da su i naše komšije, koliko god uglađeni bili, skriveni pedofili i silovatelji.

Ono što daje veliki plus čitavom projektu je sjajno odrađena karakterizacija likova. Svaki lik je prikazan sa najdubljim mislima i osećanjima, tako da se lako stvara utisak uverljivosti i istinitosti i efikasno se prikazuje tamna strana ljudske prirode. Osim toga, filmom se osim sjajnih dijaloga prožima i dobar crni humor, koji se pažljivo koristi baš tamo gde sme i treba da se koristi. Primetna je režiserova sposobnost da spoji naizgled nespojivo, brutalne teme sa komičnim rečenicama, kao i dijaloge koje naizmenično menjaju komični i tragični pravac.

Glumačka ekipa je odlična i kasting je sjajno objavljen. Ne bih previše isticao glumce jer su svi zaista ravnomerno podelili posao, ali moram izdvojiti jednog od mojih omiljenih glumaca Filipa Sejmura Hofmana (Philip Seymour Hoffman), kao i sjanoj Dilana Bejkera (Dylan Baker), čiji je performans i lik kojeg glumi jedan od glavnih razloga neprijatnih osećaja u stomaku tokom gledanja filma.

Ovaj film definitvno nije za svakoga, ali ga preporučujem svima. Vrhunska kombinacija nesvakidašnjie tematike, crnog humora, odlične glume, sjajnog scenarija i Soloncove maestralne sposobnosti da spoji nespojivo čini ovaj projekat posebnim.

9/10