Vasa ocena filma:

[Total: 10 Average: 2.9/5]

There’s a reason we’re supposed to be afraid of this night.

U franšizi Halloween je bilo i previše filmova, ali složićete se sa mnom da je jedini zaista kvalitetan onaj Karpenterov original iz 1978. godine. U narednih četrdesetak godina smo dobili (čini mi se) sedam nastavaka, od toga jedan film bez Majkla Majersa, kao i rimejk sa njegovim nastavkom, a sa svakim novim projektom franšiza je postajala sve gora. Tačno četrdeset godina nakon originala nam je stigao njegov direktni nastavak.

Radnja filma je ponovo smeštena u Hedonfild i prati Lori Stroud (Jamie Lee Curtis), koja već četiri decenije pokušava da se suoči sa Majklom Majersom, ali nema dovoljno hrabrosti za to. Majers se nalazi u psihijatrijskoj ustanovi, a uskoro ga očekuje transport u zatvor gde će biti do kraja života. Lori je svoj život totalno podredila bezbednosti i pripremi za novi eventualni susret sa njim, a ta opsesija je uticala na njenu ćerku sa kojom nema dobar odnos. Tačno četrdeset godina nakon čuvenih ubistava, Majers dobija priliku da ih ponovi jer sticajem okolnosti dočepao slobode. Takođe, Lori dobija priliku da se napokon suoči sa njime…

Za razliku od scenarija u prethodnim filmovima franšize, koji su ili lutali tajmlajnima ili pokušavali sa psiho-analizom antagoniste, scenario u ovom filmu kult Majkla Majersa shvata veoma ozbiljno. Nema pokušaja da se istražuje njegovo poreklo, da se otkriva da li je on inkarnacija čistog zla ili psihički poremećen (u suštini, on je i jedno i drugo). Karpenter je legendarni filmaš koji je savršeno razumeo kako da predstavi horor – njega uopšte nije zanimao Majers kao čovek, nego se skoncetrisao na njegov teror i strah koji donosi.

Prateći njegov primer, scenaristi predstavljaju Majersa onako kakav je i bio u originalu, fascinantno zastrašujuć, kao proračunati predator koji sve čini polako i sa te strane je ovo veoma dobar nastavak. Upravo u tim njegovim pokretima, koji su lišeni svake žurbe, fokusiran na ono što želi da uradi, je najveći izvor njegove jezivosti – bilo je i biće slešera, ali nijedan nema antagonistu kome je potrebno tako malo da bi bio strašan. Sada ga pratimo u snimcima bez reza, dok pronalazi žrtvu i oružje i izvršava čin, a posebno upečatljivo je kada ga u jednom momentu vidimo i nakon toga se samo pojavi iza žrtve.

S obzirom da je Karpenterov original postigao toliku slavu, scenaristi nisu imali potrebu da drastično menjaju priču. Dosta segmenata iz tog filma se nalazi i ovde, poput Majklove introdukcije ili saobraćajne nesreće. Sam scenario je karakterističan za slešere, sa tim što su autori posvetili vreme Lori i njenim traumama koje je muče već četiri decenije, a te traume su joj uništile sve druge aspekte njenog života. Takođe, tu je i nezaobilazna ekipa naivaca, koji nisu svesni opasnosti koja im preti.

Od ovog filma nisam imao neka prevelika očekivanja i on ih je u potpunosti ispunio. Malo mi nije odgovarao tempo, jer je sve dosta ubrzano, a nakon prve trećine, svima je jasno u kom smeru se priča odvija. Sve se postavlja na završnicu u kojoj će se sukobiti stari znanci, samo što ovoga puta Majkl za Lori nije ubica u klasičnom smislu, nego je više trauma sa kojom mora da se suoči, pre nego što joj uništi sve. Dosta toga je reciklirano, likovi donose idiotske odluke i postoji nekoliko rupa u scenariju, ali na to su već ljubitelji slešera i navikli.

Halloween se ušuškao negde između dostojnog nastavka slavnog originala i predvidljivog slešera sa dosta klišea – Majkl Majers jeste jeziva pojava, ali garantujuem da vas neće nijednom uplašiti.