Poslednji domaći film koji sam pogledao u bioskopu je bila Parada Srđana Dragojevića i tada sam sklopio neku vrstu pakta sa samim sobom da ću u bioskopu izbegavati gledanje filmova koji privlače publiku od 7 do 107. S obzirom na veliko interesovanje koje vlada za ovim filmom odlučio da pogledam novi projekat režisera i scenariste Milana Karadžića nadajući se da publika neće biti ista kao na prethodno spomenutom filmu. Ipak, jeste bila. Kada čujete da se 50 ljudi smeje šali koja vam nije smešna refleksno ćete se i vi nasmejati, i to je u suštini glavni utisak koji je film ostavio na mene.
Radnja filma je smeštena u 1968. godinu, u zabačeno mesto u Crnoj Gori koje je Bogu iza leđa. Dosadnu svakodnevnicu malobrojnih meštana remeti dolazak mladog geometra iz Vojvodine po imenu Laza (Viktor Savić) i njegove supruge Klare (Helena Aksamit). Laza je zadužen za planiranje terena na kome će se izgraditi novi put, a svakom meštaninu je u interesu da taj put prođe baš preko njegovog poseda. Pored njih, mladi ljubavnici Petrašin (Emir Ćatović) i Koviljka (Kristina Stevović), čije su porodice međusobno u svađi, dolaze u nepriliku jer Koviljka ostaje trudna. Tu je još i starina Maksim Obad (Boro Stjepanović) koji želi crkvenu sahranu iako, u to doba, to nije bila praksa, kao i prodavac Marinko (Andrija Milošević) koji je glavni izvor komičnih scena u filmu.
Ovaj projekat je materijal pronašao u popularnoj drami iz osamdesetih godina koju je adaptirao Miodrag Karadžić. U drami se prepliće dosta toga, počevši od uvida u korupciju i političku koristoljubivost koja je sasvim normalna i u tako malim, zabačenim naseljima, preko tradicionalnih crnogorskih porodičnih odnosa, pa sve do ljubavnih jada koje su manje-više normalni u svakom društvu. Efektno je predstavljeno i kakav odjek u ruralnim oblastima ima kada u takav kraj dođe prilično slobodoumna, pomalo i naivna osoba, koja je prikazana kroz lik Klare. Film poseduje i dozu misterije jer u naselje dolazi misteriozan čovek koji na samom kraju otkriva svoje lice i namere.
Iz gore navedenog se može zaključiti da je Gorčilo mešavina više žanrova, ali je na više izvora ovaj film stavljen u samo jedan žanr – komediju. Humora u ovom filmu ima dosta, pojedinci bi rekli u skoro svakoj sceni, ali to je tip humora koji lično smatram prizemnim. Nisam ljubitelj fora koje aludiraju na mađarske reči (provociranje Klare koja je Mađarica), brojnih crnogorskih psovki koje pozivaju na koitus sa muškim roditeljem ili facijalnih ekspresija Andrije Miloševića koje su često zabrinjavajuće. Ipak, to je samo moje mišljenje, jer sam se lično uverio da publika, tj. bar većina nje, podržava i gotivi ovakav tip humora, a o njemu se, u krajnjem slučaju, ni ne vredi raspravljati.
Nisam previše upoznat sa radom tandema Milan Karadžić-Mima Karadžić, i jedino što sam koliko-toliko video je nekoliko epizoda serije Budva na pjenu od mora. Primetio sam da ta serija ima dosta kadrova koje prikazuju crnogorsko primorje snimano iz vazduha, pa ni Gorčilo nije bez sličnih snimaka, samo što je primorje zamenjeno gorštačkim predelima. Fotografija i generalno tehničke karakteristike su prilično dobre, ukoliko sklonimo nekoliko scena sa dijalozima koje su nekako neprirodno predstavljene. Što se tiče glumaca oni su pristojno odradili svoj posao, iako pojedini likovi poprilično iritiraju. Izdvojio bih Viktora Savića koji je simpatičan u svojoj borbi da predstavi bačvanski akcenat, i debitantkinja Helenu Aksamit koja je više gola nego obučena.
Gorčilo neće ostaviti previše jak utisak, i uživanje u njemu će vam zavisiti od praga tolerancije humora i eventualnih ličnih poveznica sa ruralnom Crnom Gorom i Crnogorcima uopšte. Pristojno parče filmske trake koje ćemo svi zaboraviti za dve-tri godine.[yasr_multiset setid=0]
