Na Islandu su olujna nevremena sasvim normalna pojava. Sneg često poželi dobro jutro, dok se sve ostalo pokorava blještavilu beline. Ljudi kao u svetioniku imaju svoje slatke hobije i ugodni svet samoće koji intenzivno proživljavaju, morajući se nositi sa takvim vremenskim uslovima, čije se reakcije projektuju na njihov mentalitet i škrtost u dijalozima. Daleko od toga da su ti ljudi kameni i bez emocija. Oni često imaju problem kako i na koji način da ih ispolje, da ih probude, jer su kao ledena zemlja potkopani duboko i stavljeni sa strane.
Fusi (Gunnar Jónsson) je gabaritni čovek četrdesetih godina, zaposlen na aerodromu, zaljubljenik u dečačke hobije, autiće na daljinski, super-heroje, kao i simulacije poznatih svetskih bitaka, posebno bitke kod El Alameina (Severna Afrika), čija mu slikovita formacija sa figurama vojnika i artiljerije krasi radni sto. Njegov život je kao u filmu Groundhog Day, stalno ponavljanje jednog te istog, od posla, čokoladnih kuglica sa mlekom, vožnje po gradu, slušanja iste radio stanice na kojoj se svakodnevno javlja u program.
Čak i svaki petak ide u isti restoran i naručuje istu hranu, a jedini njegov drug je Mordur (Sigurjón Kjartansson), isto tako zaljubljenik u ratnu tematiku, sa kojim se igra taktike ratovanja, ali Mordur je porodični čovek, pa mu ne može stalno biti na raspolaganju, tako da naš junak u večini slučajeva tumara sam.
Jedina promena su razine i načini maltretiranja kolega sa posla, ali sve to Fusi zadržava za sebe, iako uvek može da ih tuži nadređenom. Konkretne promene u njegovom životu dešavaju kada mu u život neočekivano ulazi žena, koju olujni vetar natera u njegov džip (što ga i navede da iskoristi kurs škole plesa koju je dobio kao rođendanski dar od ljubavnika svoje majke) i znatiželjna i razigrana osmogodišnja devojčica, koja se nedavno doselila u komšiluk, kojoj je Fusi upravo zbog svojih hobija i ogromne konstitucije simpatičan. Svojom naivnošću i manjkom samopouzdanja Fusi po prvi put upada u neke drugačije dimenzije života, u stvari po prvi put postaje onaj koji izvlači druge iz ponora.
Gorko/slatka drama baš osetno je podeljena na dva dela. Prvi deo koketira sa humorom i prikazuje Fusija kao simpatičnog debeljka, stidljivog, seksualno neiskusnog i zavisnog od uticaja majke, dok drugi deo ima mnogo sivih tonova. Prikazuje jedno psihičko poniranje koje je jasno dostavljeno, dok neke benigne, ali neoprezne radnje dovode našeg junaka u nimalo naivne probleme, koje jedna odrasla i iskusna osoba sebi ne bi dozvolila. Ne mogu se oduzeti dojmu da me laganiji deo filma itekako podseća na jedno divno malo remek delo Marty (1955) snimljeno u nezavisnoj produkciji Hecht-Lancaster. Marti je dobrodušni mesar, nešto mlađi od našeg junaka, ali isto tako živi sa majkom koja je puno manipulativnija od Fusijeve, ali i konvencionalnija žena za razliku od promiskuitetne frizerke, žena koja igra na kartu samilosti i svoga sina se ne odriče tako lako, iako je Marti već odavno morao da stvori svoje vlastito gnezdo.
Martija sa takvom toplinom glumi Ernest Bornjin i mogu reći da oba lika sa istim emocijama kupuju naklonost gledaoca. Ipak, u globalu se ti filmovi razlikuju u načinu na koji način dolaze do cilja. Dok je Marti samo topla porodična melodrama, islandski film je šireg konteksta. Osim unutar psihičnog stanja pojedinca, grebe i po socijali, prikazujući donji sloj ljudi, mahom stranaca, koji obavljaju komunalne poslove (lepo je opet čuti naš jezik u stranom filmu), i ne mora vas iznenaditi da baš oni gledaju široko i bez ikakvih predrasuda prihvataju ćutljivog Fusija, koji se konačno oseća delom radne ekipe.
Kako se film razvija vidimo i druge Fusijeve kvalitete. On je ispod te vanjštine itekako sposoban čovek. Razume se u mehaniku, popravlja auta, moleriše, spretan je u kuhinji i jako je strpljiv čovek velikog srca. Iako su ga neki više puta razočarali, on nije kadar da misli na revanšizam. Režiser je namerno u drugom delu filma prebacio klackalicu na njegovu stranu, naglašava nedostatke ostalih, njihovu nesigurnost, površnost, konformizam, strah, pokvarenost, uskogrudnost, odnosno Fusijuevu moralnu, intelektualnu i čisto ljudsku nadmoć spram njih.
Nekako na jedan ozbiljan način sve seda na pravo mesto, iako ne znači da Fusi za to neće proliti puno znoja, žrtvovanja i ličnih poraza. Njegova topla duša kao sunđer upija sve negativnosti, deluje kao antistresna pilula, jer on se u tim poznijim godinama konačno pokrenuo sa mesta, osetio neke nove stvari za koje je mislio da nije kadar, potiskujući ih negde duboko, a one su opet izašle. Postaje svestan da bi ga povratak na staro konačno sahranio. Zato poslednja scena na aerodromu prikazuje njegovu spremnost da se otisne u nove i neistražene vrtloge života, pa makar to radio i sam.
Sjajna i samozatajna pojava Gunara Jonsona lepo dočarava svu Fusijevu nijansiranost, kojem lepo parira Ilmur Kristjansdotir (Ilmur Kristjánsdóttir) u ulozi Sjofn u isto tako dobro napisanom životnom liku sa kojim se možemo poistovetiti.
Mala islandska kinematografija opet nam je podarila jedan vredni filmski eksponat koji, kad bi ga posmatrali kao materijalno bogastvo, vredi bar pet zlatnih poluga.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
