Frankenweenie (2012)

Vaša ocena filma:
[Total: 1   Average: 3/5]

Ideja na kojoj počiva novo Bartonovo ostvarenje, crno-beli 3D animirani film Frankenweenie, začeta je još početkom osamdesetih da bi, 1984. godine bila pretočena na celuloid kao kratki igrani film sa Baretom Oliverom i Šeli Duval. U osnovi je stara priča o prijateljstvu između čoveka i psa koja se produbljuje dodavanjem elemenata mita o doktoru Frankenštajnu i njegovom čudovištu (koji je skovala Meri Šeli), i ta je priča pre tridesetak godina pomogla Bartonu da se afirmiše u svetu filma, ali je isto tako baš ovo ostvarenje učinilo da ga otpuste iz kompanije Dizni – zbog tamne atmosfere kojom je odveć odisao. Danas mu se on vraća, iskusniji, bogatiji i uronjeniji u osamljeničko mračnjaštvo obloženo humorom sa namerom da dosanja taj san, a ista ta kompanija je distributer. Vremena se očigledno menjaju, kao i ljudi.

Elem, u obe verzije mladić po imenu Viktor Frankenštajn gubitak svog ljubljenog psa Sparkija ne doživljava baš najbolje, pa poveden saznanjima sa časa hemije o tome kako nervi mrtvih organizama i dalje reaguju na struju rešava da nešto slično sprovede i na svom ljubimcu i vrati ga među žive. Naravno, u tome uspeva i to čini okosnicu filma, ali – da li ljudi iz njegove okoline misle da je to u redu, kada doznaju da se klinjo igrao Boga. Koliko će potrajati Viktorova nanovopronađena sreća? Kako će se to odraziti na neke od njegovih vršnjaka, koji žele da zablistaju na školskom sajmu nauke koji se približava?

Prve razlike uočavamo u karakteru i navikama našeg reanimatora pasa – iako je u originalu on samo običan dečak koji voli svog Sparkija i ponaša se društveno prihvatljivo, novi Frankenvini prikazuje Viktora kao neshvaćenog otuđenika koji jedinog istinskog druga nalazi u svom psu. Dakle, glavni junak je bartonizovan, zapravo, do-bartonizovan (možete me citirati, ako želite). Apdejtovana verzija je donela i nekoliko novih likova među kojima je i Viktorova komšinica i love interest, Elza van Helsing. Film je pun ovakvih aluzija, referenci i parodija – što vizuelnih, što vezanih za dijaloge. Na primer, jedna preminula kornjača je simpatično nazvana Šeli – što je istovremeno pozdrav istoimenoj životinjki te vrste, liku iz Ulice Sezam, ali još i više Meri Šeli, autorki romana Frankenštajn.

Frankenweenie 2

Uvedena su i pojedina deca iz razreda glavnog junaka, i svako od njih ima posebno, veoma bitno mesto u proširenoj radnji, ali gotovo niko od njih nema dubinu ličnosti.

Po mom mišljenju, najveće prednosti koje nosi novo Bartonovo delo leže u njegovim vizuelno-auditivnim aspektima. Zvučni efekti, zatim muzika (još jedna uspešna saradnja sa Denijem Elfmanom + ovo – slatka stvar) i glasovna gluma – izdvojio bih Martina Landaua (Martin Landau) kao istočnoevropskog profesora, skrojenog po modelu Vinsenta Prajsa – gotovo su savršeni. Animacija je odlična, kao i uvek kada je ovaj reditelj u pitanju. Vizuelno, Frankenweenie najviše podseća na Corpse Bride, mada su priča i atmosfera umnogome drukčije. Takođe, zanimljive su i aluzije, detalji-omaži remek-delima horora (The Bride of Frankenstein, Dracula, japanski Godzilla serijal, čak i Gremlins – da navedemo samo neke od njih) kojih je film prepun – neke su zabavne, neke besmislene, neke su tu da veštački naguraju minutažu.

U izdanju od pre 29 godina, koje traje nešto manje od 30 minuta, toga naravno nema u tim količinama; on je ogoljena ideja, filmovan san svakog detenceta koje je izgubilo kućnog ljubimca. Ipak, ne mogu reći da je raniji uradak bolji: i on sadrži ozbiljne mane, kao što je, na primer, onaj požar u završnici izazvan na najgluplji mogući način.

Frankenweenie 3

Ako bismo razmatrali opšti dojam, dorađena verzija ima, čak i više nego original, sve odlike jedne klasične bartoneske. Imamo usamljenog junošu, njegovu simpatiju gotičarku, mračno okruženje, groteskne sporedne likove, kriške horora umočene u komediju. Štaviše, ako poznajemo rad Tima Bartona, doći ćemo na zlobnu misao da je čitava stvar i urađena tako, animacijom, samo zato što bi bilo pomalo creepy da Džoni Dep glumi osobu koja je tri banke mlađa no što je on sam, a da Helena Bonam Karter, Bartonova žena u stvarnom životu, nosi kike, živi u kući do Depove i potajno ga gotivi. Ja, recimo, i volim Big Fish najviše zbog toga što donekle odudara od onoga što bi se od jednog Bartonovog filma moglo očekivati, i verujem da nisam jedini jer, koliko god njegov šmek bio dopadljiv, ljubav prema njemu se vremenom troši – hteli mi to ili ne.

Iako predstavlja korak unapred u njegovoj karijeri poslednjih godina, Frankenweenie ne može stajati rame uz rame sa nekim od ranijih radova Tima Bartona, ali to ne znači da je automatski i loš. To je pokušaj povratka u igru, film koji će se verovatno svideti introvertnim tinejdžerima i još nekim ciljnim grupama, koji nam daje nekoliko zabavnih trenutaka, par osmeha i fazonče ili dva koje ćemo pamtiti ili prepričati, ali, sa druge strane, ostane posle njega u stomaku neki osećaj praznine, nedorečenosti, možda i razočaranja, kao da mu je nešto veliko nedostajalo, nešto što ga je obezglavilo i oduzelo mu mogući status novog animiranog klasika.

8/10

Autor: Darko Jovanov

Frankenweenie 4