Force Majeure/ Turist (2014)

Vaša ocena filma:
[Total: 6   Average: 4.3/5]

Na brdovitom Balkanu od silnih finansijskih dubioza i bukvalnog preživljavanja, ne možemo se ni pozabaviti nekim drugim problemima koji se pre svega tiču našeg odnosa sa drugom polovinom. Posvetiti se lično sebi ili otići na neki odmor je za većinu nas sci-fi, ali zato imamo Šveđane i druge Skandinavce, koji nam prezentuju kako je to kad u cipelu staviš kamen da te žulja. Države koje su na najbolji mogući način preuzele, oplemenile, razradile i u svoj sistem ubacile socijalističke tekovine imaju kredibilitet da se bave onim drugim ne finansijskim stranama odnosa unutar familije.

Ovde je, naravno, reč o dobrostojećoj porodici koja sebi može priuštiti jedno zimovanje na francuskim Alpima, za koji moraš imati duboki bunar zlatnika iliti džak od džepa. Paterfamilias je Tomas (Johannes Kuhnke), mlađani otac dvoje divne dece, oženjen lepom brinetom Ebom (Lisa Loven Kongsli), koja se podredila obavezama unutar njihovog toplog doma, dok njemu očito materijalno dobro ide. E sad, problem tih tako ustanovljenih odnosa je nedostatak vremena za svoje najdraže, jer posao ne trpi javašluk, nerad i kampanjstvo, nego potpunu posvećenost. Zato svo slobodno vreme žele iskoristiti na što kvalitetniji način, a nagrada za to je i ova poseta Alpima.

Tomas je klasični Šveđanin, plav, malo priča i izgleda da ga je taj moderni život popio i pretvorio u naoko hladnog i proračunatog džentlmena. Ne vidimo neku preteranu emotivnu povezanost sa decom, iako znamo da se trudi da im ništa ne nedostaje. To se, recimo, može primetiti kada poziraju fotografu ispred lepih belih vrhova planina, a sve je nekako predvidljivo, po pravilima i mehanički. Ruben Ostlund (Ruben Östlund), režiser i scenarista, lepo ubacuje klasičnu muziku, tačnije Vivaldijevo Leto čije živahne violine najavljuju svaki novi dan odmora i daju melodramatiku predstojećim događajima.

Force Majeure 2

Poput vesterna iz 50-ih godina, posebno u režijama Entonija Mana i Bada Boetičera, koji su naglašavali spregu između prirode i čoveka, Ostlund nas uvodi u centralnu priču i kamen spoticanja naših glavnih junaka. Popodnevni ručak na terasi drvenog odmarališta uznemiri lavina koja se sa velikom brzinom ustremila prema njihovom mestu. Eba trezvenije deluje i uz sveopštu frku, trku, paniku zagrli decu, dok Tomas, nošen prije svega željom za preživljavanjem u tom momentu pokupi svoje stvari i odmagli sa stola. Jedna naoko opasna lavina ozbiljno nagrize temelje Tomasove pouzdanosti i spremnost žrtvovanja za najbliže. Jaz između njega i Ebe raste iz sata u sat i samo čeka svoju konačnu kulminaciju.

Pre dve godine snimljena je hvaljena Sister francuske režiserke Ursule Meier, koja je isto tako postavljena u zahvalni ambijent Alpa i bavila se familijarnim odnosima, ali kroz drugi aspekt preživljavanja domicilnih brata i sestre koji su se služili raznim trikovima i krađama ne bi li se utopili u nečiji dom da ih spasi od bede. Ostlundova kamera je neretko statična ili se blago pomera i to je dodatni plus, jer se tih lepota ne možemo dovoljno nagledati. Nekako i kroz tu kameru možemo osetiti teskobu, posebno izražajnu kod Tomasa. Najočitiji primer je pokretna traka prema skijalištu ili uspinjanje žičarom, gde tišina Ebinih očiju nervozno diše za njegovim vratom, da gledaoca prosto izluđuje ta napetost između njih.

Negativna energija se odražava i na klince koji imaju svoje nervozne epizode, jer osećaju da su tata i mama u razmimolaženju. Tomas drži svoju stranu istine koju neuverljivo brani, valjda svestan svoje ugrožene muškosti i razočaranja u samoga sebe. U priču ulazi i drugi par, njegov drugar Mats sa prilično mlađom partnerkom Fani i bivaju uvučeni u njihov problem, koji se uskoro preslika i na njihov odnos, očito zasnovan da preživljava na lovorikama trenutne fizičke privlačnosti.

Force Majeure 3

Režiser potencira atmosferičnost i dramaturgiju kroz tu labavu nemogućnost da se odvoje i popričaju otvoreno o svemu, jer su stalno na vetrometini, što vlastite dece, što sobara koji ih kao voajer znatiželjno posmatra, a njihova intima odavno nije samo njihova. Simbol lavine možemo protumačiti kao Tomasov nakupljeni gnev koji kataklizmično eksplodira kroz jecaje i plač, gde u naletu samokritike priznaje i mnogo više.

Film možemo posmatrati kao dobru analizu muško-ženskih odnosa, gde je naznačena ta razlika od onoga šta ta osoba realno može dati i od onoga šta očekujemo od nje, i gde nam samo jedna stvar može potpuno pokvariti sliku dragog bića za koga bi stavili ruke u vatru. Švedski kandidat za Oskara nije upao u zlatnih pet, ali to ne znači da nije zavredio sve moje pohvale. Istina, fali mu mrvica još lepših sastojaka za remek-delo, uz navode da je barem deset minuta predugačak, kao i spuštanju tenzija u poslednjoj sceni, pre svega da bi bio politički korektan spram oba pola, bukvalno nam crtajući nešto što smo i od ranije znali.

8/10

Force Majeure 4