Flee je danski animirani dokumentarni film nastao u međunarodnoj koprodukciji koji potpisuje Jonas Poher Rasmusen. Premijerno je prikazan na festivalu Sundance u januaru gde je odneo nagradu žirija u kategoriji dokumentaraca, dok je prava na distribuciju otkupila kompanija Neon. Izabran je da predstavlja Dansku na narednoj dodeli Oskara, a biće i u konkurenciji za najbolji dokumentarni film. Kao izvršni producenti su potpisani glumci Riz Ahmed i Nikolaj Koster-Valdau.
Flee prati istinitu priču o čoveku po imenu Amin Navabi koji je kao maloletnik bez pratnje stigao u Dansku i dobio azil. Gotovo dvadeset godina kasnije on je uspešan akademik koji uskoro treba da stupi u brak sa dugogodišnjim partnerom. Amin počinje da se osvrće na svoj život i pred kamerom svog bliskog prijatelja po prvi put deli svoju skrivenu prošlost o bekstvu iz ratom zahvaćenog Avganistana početkom devedesetih – kao dečak je sa porodicom napustio Kabul da bi se suočio sa paklom izbegličkog života i neuspešnih pokušaja da se dočepaju Švedske.
Početak filma nam saopštava da je ovo istinita priča i da su određena imena i mesta promenjena kako bi se zaštitili određeni ljudi. Kako se ispostavlja, režiser je dugogodišnji prijatelj subjekta filma koji svoju priču o bekstvu ne govori često. Njegovo ime verovatno nije autentično, ali je očigledno da Aminovu priču neće biti lako ispričati. Sada je u srednjim tridesetim i živi akademskim životom u državi koja mu dozvoljava da izrazi svoje seksualno opredeljenje, ali mu pritisak tajne ometa da u tom životu uživa. Ovaj film mu omogućuje da tu priču ispriča svima.
Od samog početka je ono što gledamo komplikovano i zamućeno, a naš protagonista se pojavljuje ne kao osoba od krvi i mesa, već kao animirani lik. Ostatak filma, osim nekoliko efektnih arhivskih snimaka, je predstavljen u stilu animacije na koju je autor montirao audio snimke svojih intervjua sa Aminom, što je efektno dokazano u finalnom kadru koji prelazi iz animacije u stvarni svet. Iz određenih razloga, autor nije mogao da pokaže lice svog subjekta, pa se iz te činjenice stvara misterija koja okružuje ovu priču.
Forma filma definiše njegove namere i svrhu. Ovde treba da čujemo Aminovu priču koja otkriva kako su rat i različiti korumpirani sistemi izdali njegovu osnovnu ljudskost. Uprkos svemu što dolazi za izbegličkim statusom i činjenicom da je sve ovo užasno, ovo je vrsta optimistične priče za koju niko ne bi mogao reći da nije autentična. Zvanična priča da je Amin pobegao iz Avganistana, nekako pronašao put do Danske i dobio azil kao izbeglica je istinita u smislu najosnovnije definicije istine, pod uslovom da se ne ispita.
Međutim, prava istina Aminovog dolaska u Dansku donosi potencijalne pravne posledice. Autor nam je ne predstavlja od početka, nego traži da sami pronađemo istinu u Aminovoj priči i u konkretnim detaljima koji objektivno ne menjaju ništa o tome ko je Amin kao čovek. Film saopštava priču onako kako ju je Amin doživeo i služi kao podsetnik da postoje moralne istine o ljudskim pravima koje sežu mnogo dublje od zakonskih propisa.
Animacija nam razvija stvarne događaje, dok flešbekovi predstavljaju Aminove subjektivne doživljaje tih događaja. Magla sećanja nam prikazuje ljude kao grubo skicirane siluete izvan oštrih linija, sa smelim bojama i tzv. preskočenim kadrovima. Mišljenja sam da ovaj stil animacije nije dovoljno detaljan da istinski prenese Aminove emocije koje su sve dublje i dublje kako priča odmiče – to se čuje u Aminovom glasu, ali forma filma predstavlja barijeru tim intimnim trenucima.
Flee je danska kombinacija ekspresionističke lepote animacije i dokumentarnog realizma koja nam predstavlja istinitu priču o čovekovoj potrebi da se suoči sa svojom prošlošću i dirljivi portret trajnih izbegličkih trauma.
moja konačna ocena: 9/10
