Don’t make me an optimist, you will ruin my life.
U hiper-produkciji serija lako je prevideti neku kvalitetnu, ali sreća je da kvalitet uvek nekako ispliva na površinu. Takav je slučaj i sa serijom Fleabag koju potpisuje Phoebe Waller-Bridge, koja se bazira na njenoj uspešnoj monodrami iz 2013. godine – ekranizacija je bez ikakvih očekivanja premijerno prikazana 21. jula 2016. godine na digitalnom kanalu BBC 3, a nagrađena je svim bitnim televizijskim nagradama kao što su Zlatni Globus, Bafta i Emi.
Fibi tumači modernu mladu, slobodoumnu, seksualno aktivnu, ali i ljutu i zbunjenu ženu koja živi u Londonu. Mi ne saznajemo njeno ime, a ja sam je nazvao Flibeg po naslovu serije koji u žargonu označava otrcanu ili neprijatnu osobu. Razlika između Flibeg i sličnih likova iza drugih serija je što ona probija četvrti zid i obraća se direktno publici u kameru, a tada slušamo njena izlaganja, komentare, objašnjenja ili unutrašnje monologe. Ona je kompleksan lik koji se sa tragedijama u svom životu bori specifičnim humorom.
Našu junakinju pre svega karakteriše emotivna nestabilnost. Njen stil života u kome vodi restorančić na ivici bankrota je dosta haotičan, a ispostavlja se da ima naviku da donese neočekivane, zbunjujuće životne odluke. Uspeh serije se ogleda u tome što se sa likom Flibeg poistovetilo puno mladih žena koje ne brinu o stereotipima bilo kakve vrste i u komplikovanim okruženjima kao što je London balansiraju isto tako komplikovanim odnosima. Probijanje četvrtog zida čini da Flibegine komentare ili ispovesti publika prihvati kao njene sopstvene.
Osim porodičnih ili muško-ženskih odnosa, Fleabag se u svega dvanaest dvadesetominutnih epizoda bavi i nizom drugih tema kao što su moderni problemi egzistencije, gubitak dragih ljudi, traume, osećaj krivice, prava ljubav, usamljenost. Sve nabrojano čini da protagonistikinja serije nije produkt scenarija, nego autentična devojka koja zaista postoji i koja nam predstavlja realne, proživljene situacije sa iskrenim i emotivnim komentarima. Nama gledaocima ona otkriva ono što zaista misli ili oseća i neminovno je da će nam posle određenog vremena delovati kao da je poznajemo.
Posredno pratimo još nekoliko likova. Pre svega su tu njena sestra Kler (Sian Clifford) i zet Martin (Brett Gelman), kojima je brak na ivici brodoloma. Kler je ozbiljna, poslovna žena koja se ne zabavlja previše i ostavlja utisak osobe koja nije previše zadovoljna svojim životom, dok je Martin diler umetnina i alkoholičar koji se nabacuje kome stigne. Tu su i brižni, ali distancirani otac (Bill Paterson) i njegova nova pasivno-agresivna supruga (Olivia Colman), koja je Flibeg i Kler prvobitno bila kuma. U drugoj sezoni je akcenat stavljen na Flibeg i njen (ne)dozvoljen odnos sa zgodnim sveštenikom (Andrew Scott).
Disfunkcionalna porodica, gubitak dve drage osobe u vidu majke i najbolje drugarice Bu, problematični odnosi sa muškarcima, problemi sa vođenjem biznisa – sve ovo ne obećava neku veliku zabavu, ali Flibeg uspeva da pronađe komičnu crtu u svemu što joj se dešava i da nam to prokomentariše. Praktično se ogolila predstavljajući nam život koji je i tužan i komičan, a Fibi ostavlja utisak kao da je uopšte ne zanima da li će nam zbog toga biti simpatična. Njeno harizmatično i dobro tempirano pripovedanje je obogaćeno fantastičnom montažom i simpatičnim vizuelnim detaljima, kao u sceni kada Flibeg sedi na autobuskom stajalištu na kome je ćirilicom napisano – ŽIVOTE.
Složićemo se da je najveći problem ove serije je što nema puno epizoda i što one kratko traju, ali smo umesto kvantiteta dobili pravi kvalitet – dobro napisane i zabavne dijaloge, kao i fino balansiranje emotivne drame i komičnih momenata. Humor je prilično bezobrazan i bazira se na seksu, svakako nije za one koji se lako uvrede, a prvi minut prve epizode je dovoljan da procenite da li će vam se takav humor svideti. Tu je i nekoliko pomalo neprijatnih, ali iznenađujućih momenata koji u celini doprinose pozitivnom iskustvu gledanja.
Fleabag je veoma kvalitetna komedija o modernoj mladoj ženi koja u sukobu sa traumom, tugom, usamljenošću i problemima odbija da se preda, već pronalazi način da bude nasmejana, uz odlično realizovanu potrebu da komunicira sa nama gledaocima.
moja konačna ocena: 10/10
