-You want me to hold the chicken, huh?
-I want you to hold it between your knees.
Svako od nas je bar jednom u životu imao osećaj da ne pripada negde, da ga ne drži mesto ili da ga muči frustracija zbog toga što život nije krenuo planiranim tokom. Hronično nezadovoljstvo pre ili kasnije ispliva, a posledice toga trpe oni koji su nam najbliži. Film koji briljantno predstavlja ovakvu situaciju i studiju karaktera izgubljenog čoveka je upravo Five Easy Pieces Boba Rejfelsona, jedan od prvih i najboljih radova novog američkog talasa.
Na samom početku upoznajemo Bobija (Jack Nicholson), radnika na poljima nafte u centralnoj Kaliforniji, koga zanima laka zabava i nema veće životne planove. U vezi je sa Rajet (Karen Black), ali se ubrzo vidi da nije uložio celog sebe u njihov odnos i prilično je nezainteresovan po pitanju njihove budućnosti. Saznajemo da Bobi nije ono što njegov radnički život predstavlja, nego je poreklom iz bogate muzičke porodice, koju je napustio kako bi živeo jednostavniji život. Međutim, Bobi preispituje svoju odluku nakon saznanja da mu je otac teško bolestan…
Bobi je specifičan karakter za praćenje jer nije antagonista u klasičnom smislu, ali malo šta je u vezi njega simpatično. On je nezadovoljan svojim životom i njegova frustracija zbog toga izbija na svakom koraku, a njegovo nezadovoljstvo je pogonsko sredstvo filma. Takav glavni junak ne obećava preveliko uživanje prilikom gledanja, ali mi je upravo zbog toga mnogo realniji i uverljiviji od tradicionalnog filmskog karaktera. Mi od njega ne saznajemo ništa i nemamo uvid u njegove misli i osećanja, a svaki pokušaj shvatanja njegovih postupaka nas navede da se osećamo kao nesrećna Rajet.
Spominjem njegovu devojku jer ona najviše oseća posledice Bobijevog karaktera. Njihov odnos i njena nemogućnost da provali Bobija je frustrirajuće iskustvo, naročito zbog njegove navike da ljude koji mu pruže ljubav gura od sebe – koliko god se Rajet trudila da mu se približi, on se povlači. Motivi njegovih postupaka mogu biti razni, ali je činjenica da Bobi u isto vreme beži i od prošlosti i od sadašnjosti i od budućnosti. Drago mi je što je kraj ostao dosledan priči i nije pružio klasičan holivudski završetak, nego neku vrstu vrhunca Bobijeve egzistencijalne krize.
Pitanje koje film postavlja, ali ni u jednom momentu ne daje odgovor, je šta Bobi želi od sebe ili od života. To je jedan od segmenata zbog kojih Five Easy Pieces ima univerzalnu vrednost i dan-danas, jer svako od nas unutar sebe traži ono što ga vuče napred. To nešto ne mora nužno biti teško ili komplikovano, a na Bobijevom primeru bih rekao da je u pitanju nepriznata potreba za bliskošću sa ocem. Bobi je očigledno usamljen i pomalo uplašen čovek, zarobljenik svog života koji srlja iz jednog razočarenja u drugo.
Džek Nikolson je nakon filma Easy Rider pružio još jednu sjajnu ulogu, koja mu je širom otvorila vrata filmskih studija. Njegovo maestralno predstavljanje kompleksnog i otuđenog čoveka, sa konstantnom tenzijom u vazduhu, je jedan od dokaza glumačke veličine ovog čoveka. Neke od njegovih scena, kao što je ona iz restorana, danas imaju kultni status, dok je meni omiljena scena na autoputu. Karen Blek se potpuno izgubila u liku prilično iritantne, ali dobrodušne Rajet i njih dvoje su zasluženo bili nominovani za Oskara, uz nominacije za najbolji film i najbolji scenario.
Five Easy Pieces je izvanredna studija kompleksnog karaktera, egzistencijalno putovanje otuđenog čoveka i jedan od najboljih filmova novog američkog talasa, sa nezaboravnim Džekom Nikolsonom u glavnoj ulozi.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
