En Chance Til/ The Second Chance (2014)

Majka nije kudila dete što se kocka nego što se probalo vaditi.

Naravno, ova konstatacija se ne može primeniti u svom izvornom obliku za Suzan Bier (Susanne Bier), ali oslikava stanje u kojem se pre premijere filma nalazila ova cenjena danska režiserka. Nakon što je In a Better World (2010) ovenčan Oskarom za najbolji strani film, Bier je dobila novi vetar u leđa i ponovnu priliku za rad preko bare, posle hvaljenog, ali prilično nezapaženog Things We Lost in the Fire iz 2007. godine. Međutim, usledila su manja i veća razočarenja. Love is All You Need (2012) je realizovala sa svojim soulmate Anders Tomas Jensenom (Anders Thomas Jensen), ali oboje su podbacili jer smo ipak više očekivali od samo korektne ljubavne drame na atraktivnim lokacijama mediterana i blago zapečenog Brosnana u odelu.

Serena (2014) je po svemu trebala biti kruna na one sve uspehe iz prošlosti, a dobila je priliku sarađivati sa aktualnim zlatnim parom Kuper/Lorens. Delo u koje su mnogi polagali velike nade neslavno je završilo i postalo najveća mrlja u njihovim karijerama. Očito veći budžet, odgovornost spram hrpe producenata što su uložili novac i zadani rokovi nije ambijent u kojem se Suzan najbolje snalazi. Film je, blago rečeno, katastrofalno prošao i svi akteri bi ga hteli brže bolje zaboraviti. Suzani je trebala vadiona, sigurica, dobitni listić, koji bi je vratio na onaj pravi kolosek kojim je ionako često krivudala tokom čitave karijere.

En Chance Til iliti Druga šansa je nekako proročanski zvučao i upućivao da je naša heroina dobro zagrejala stolicu da vrati poljuljani ugled. U zločinu boljega partnera nije mogla izabrati od onoga na čijim scenarijima je izgradila svoje ime, pomenutog Jansena. Konačna ocena je da je jelo jestivo, dobro skuvano, ali da mu nedostaje dosta začina da bi ga okarakterisali odličnim. Naravno, o tome ćemo pisati u sledećim pasusima recenzije.

Andreas (Nikolaj Coster-Waldau) je policajac koji živi u skladnom braku sa šveđanskom Anom (Maria Bonnevie), a odnedavno su postali i roditelji. Kao terenski policajci on i njegov partner Simon (Ulrich Thomsen), dobijaju anonimni poziv zbog narušavanja javnog reda i mira, gde proveravajući dojavu Andreas prepoznaje kriminalca Tristana (Nikolaj Lie Kaas), a ubrzo ga zgrozi scena uplakane i očito zapuštene bebe identične starosti kao njegove. Šokiran viđenim traži način kako da im je oduzme jer je na prvu reč o očito psihički neuravnoteženim osobama i narkomanima, koji nisu sposobni da se brinu o detetu.

Sa druge strane, njegov partner je zaokupljen svojim problemima, prolazeći kroz bolan razvod, borbu za starateljstvo, a definitivno problem mu je i sve učestalije zavirivanje u čašicu. Zahtevan posao iziskuje dobru porciju sna, dok dete svaku noć nervozno plače, a ženu kao da mu muči jedan oblik postporođajne depresije. Međutim, Andreas ima razumevanja i na sve pristupa profesionalno i analitički, mada će se njegovo trpeće lice suočiti sa mnogim neočekivanim nedaćama i radikalnim potezima.

Suzan Bier okupila je samu kremu danskog glumišta, izuzmemo li Madsa Mikelsena, sa jako dobrim pojačanjem iz Švedske, Mariom Bonevie. Tomsen, Kas, Valdau, triling asova rutinski glumi koliko im, moram priznati, manje uverljiviji scenario dopušta. Andres Tomas Jensen je očito u poslednje vreme prezaposlen, pa nema vremena da pisanu reč detaljnije dorađuje. Primetna je površnost u radnji i nedorečenost karakternih osobina važnih likova, iako je sam Andreas dobro predstavljen (podseća na osobu koju je glumio Mikelsen u The Hunt).

Nekada sama Bier opasno vrluda po konfekcijskim metodama TV-drame, sa svojim prepoznatljivim montažnim intermecima, kada nagoveštava i smiruje dramaturške vrhunce, prikazujući more, drveće koja se njiše po vetru i veličanstveni Oresundski most (veoma popularna meta skandinavskih serija i filmova). To naglašavanje prirode u jednom momentu izgleda poput uvoda za soap operu, iako simbolika mora kao nemirne duše, mosta kao pogleda prema provaliji ili mola koji predstavlja kraj puta ima logični potez majstora koji najbolje svoje adute ostavlja pred kraj. Naravno da je ovo daleko od lošeg filma. Provlači se tu mnogo pitanja, a ima i iznenađujući, mada podsvesno očekivani tvist, koji je efektno odrađen.

Ono što Bier vrhunski radi to su stvari koje saznajemo po neformalnim, naoko beznačajnim razgovorima, njihovim reakcijama i domaćinstvima. Andreasov i Anin ima tako iritantne svetiljke oko bračnog kreveta, na prozorima i vratima, kao da se svaki dan slavi Nova godina, Simonov je prenatrpan praznim bocama alkohola, a svetlost jedva dopire, Tristanov i njegove partnerke izgleda gore od otpada i stalno je u mraku. Neke dobre namere već u sledećoj situaciji ne izgledaju dobrim. Trezvene i stabilne osobe se gube, dok destruktivne počinju prihvatati zbilju i nastojati da se uzdignu i pomognu drugom. Bier svoje junake dovodi u očaj, fatalizam, u pat poziciju i samo čeka njihove nepredvidive reakcije.

U životu se problem ne može odmah detektovati, jer je i kao bolest skrivena u masi lepih stvari koje su očima ugodne, ali poput lepote varljive. Ta varljivost najčešće i osuđuje onoga koji je nije detektovao. Film nudi dovoljno dramskih uzbuđenja, ima tu i lepih poteza kamere, ali moju malo žešću reakciju na film jednostavno je izrevoltiralo to što zna da dvojac Bier/Jensen od ovoga može mnogo bolje.

Scenario
Gluma
Vizuelni utisak
Lični utisak