Dylda/ Beanpole (2019)

Vaša ocena filma:
[Total: 0   Average: 0/5]

Beanpole iliti Dylda je ruska istorijska drama koju potpisuje Kantemir Bagalov kome je ovo drugi dugometražni film, a momak ima tek 29 godina. Premijerno je prikazan na festivalu u Kanu gde je pokupio dve pobede i izabran je da predstavlja Rusiju na 92. dodeli Oskara. Film je smešten u Lenjingrad (današnji Sankt Petersburg) godinu dana nakon Drugog svetskog rata, mestu koje je svedočilo gotovo postapoklapitičnim scenama uništenja i smrti.

Pratimo stidljivu i veoma visoku medicinsku sestru Iju (Viktorija Mirnošničenko) koja pati od posttraumatskog poremećaja, radi u vojnoj bolnici i brine se o dečaku Paški koga svi smatraju njenim sinom. Život joj menja iznenadni dolazak prijateljice i ratnog saborca Maše (Vasilisa Pereljgina), koja se upravo vratila sa fronta sa trajnim posledicama. Maša uspeva da se zaposli kao medicinska sestra i da upozna Sašu kome se dopada, ali ne odustaje od želje da postane majka i pronalazi način da uceni Ilju da joj pomogne u tome.

Borba za život se sa ratišta premestila među gradske ruševine. Dok svi pokušavaju da pronađu smisao nakon sukoba koji je odneo sa sobom desetine miliona Sovjeta, stvarne mogućnosti za to teško da postoje ili su zaista minimalne. Kao i svi stanovnici grada, naše junakinje pokušavaju da započnu svoje živote ispočetka, da sahrane košmarnu prošlost i da pronađu utehu jedna u drugoj, ali se opravdano postavlja pitanje da li će ikada uspeti u tome.

Na primeru ovih mladih žena vidimo da neprijatelj može biti oteran i poražen, ali da to ne znači da je rat završen. Ilja se zbog poremećaja povremeno i bez upozorenja zamrzne poput statue, njena povreda je gotovo neprimetna, ali itekako utiče na njen svakodnevni život. Sa druge strane, Maša očajnički želi dete iako saznajemo da ne može zatrudneti. Scenario je takav da sve više eskalira Mašino beznađe, Iljin bol i osećaj krivice, kao i besmisleno životarenje u takvom svetu.

Autor nas redovno podseća da je ratni sukob toliko svež da je nemoguće pomisliti da će ikada biti zaboravljen. Kadrove ispunjava sveopšta beda i nemaština, porodice koje su razdvojene ili uništene smrću, građevine koje se raspadaju. Podsetio me je na film Biutiful koji predstavlja pravi festival čemera i agonije. Šta reći recimo za scenu u kojoj vojnici imitiraju psa, a dečak ne prepoznaje životinju jer su sve pojedene tokom rata ili Mašin dolazak kod Sašinih roditelja koji poštuju ratne veterane sve dok im se jedan ne pojavi u kući.

Koliko god Mašine akcije postale bezobzirne ili bezosećajne, one su nastale kao produkt beskrajne tuge i mi eventualno možemo da osuđujemo samo njen plan, ali ne i motive koji stoje iza njega. Mišljenja sam da je život u posleratnom gradu dovoljno jadan i bez autorovih narativnih mahinacija koje uključuju melodramatični zaplet koji nije odraz uobičajenog, mučnog života u tom vremenu i na tom mestu. Iako je tempo prilično spor, uvek se ima šta gledati, a tu pre svega mislim na dve glumice koje su u tako čudnim likovima uspele pronađu doze dostojanstva i ponosa.

Beanpole je impresivno realizovana ruska drama koja nam pruža prilično mračan, ali i dirljivo empatičan pogled na posleratni Lenjingrad, visoku cenu preživljavanja i brojne živote uništene ratom.

moja konačna ocena: 8/10

Siniša Stajić
Latest posts by Siniša Stajić (see all)