Dogville (2003)

Vaša ocena filma:
[Total: 12   Average: 3.8/5]

I dok svi lude za poslednjim filmom Larsa von Trira “Nimfomanka“ ja žalim za onim vremenom kada šokantni senzacionalizam nije bio u žiži interesovanja u bilo kojoj sferi života, tako i na filmu. Bar ja tako gledam na ovaj zadnji Trirov film koji, sam po sebi, nije ništa posebno novo, niti poučno, a ni previše upečatljivo nego samo prehajpovano ostvarenje koje je samo vredno pomena jer ime Lars von Trir stoji iza njega. Bilo kako bilo, ja ću se ovaj put osvrnuti na daleko najbolji njegov film, kako za mene lično, tako i po ocenama na relevantnim sajtovima, pa i to mora da nešto govori.

Priča ovog filma je smeštena u američki izmišljeni gradić po imenu Dogvil, a radnja se dešava 30-ih godina prošlog veka, kada je Amerika bila u prohibiciji (zakonom određena zabrana proizvodnje i prodaje alkohola). U naoko mirnom gradiću mlada i misteriozna devojka Grejs (Nicole Kidman) nalazi utočište bežeći od starog života i gangstera. Nailazi prvo na simpatičnog mladića Toma Edisona (Paul Bettany), gradskog filozofa, idealistu, na neki način gradonačelnika grada kome se Grejs svidi na prvi pogled. Stanovnici gradića je sumnjičavo prihvataju u svoju zajednicu u zamenu da povremeno odradi neke poslove u njihovim domaćinstvima za njih. Međutim, iako su ispočetka odbijali njenu pomoc, kako dani idu oni počinju sve više zloupotrebljavati njenu pomoć i nju psihički i fizički i daju joj sve više posla. Blagostanje koje je pronašla došavši u gradić vremenom počinje da opada, kada maske pojedinih stanovnika počnu da padaju.

Precenjenost režisera i scenariste Larsa von Trira u filmskom svetu možda konačno izlazi na videlo nakon Nimfomanke, ali mu se ne može osporiti luda hrabrost, šokiranje gledaoca i nepodilaženje uopštenim i standardnim normama kada se pravi film. Za to je majstor i tu nema debate. U ovom filmu je njegova kreativnost došla do granice koja ne može da se pređe jer se čini da tako malo daje (na uvid), a tako puno pruža samim tim činom. Možda je to paradoks, ali tako je kako je. Ne mislim pisati o Triru i filmografiji jer smo već ranije na sajtu pisali o njemu, a verujem da iole bolje informisani filmofili znaju ko je Lars von Trir.

Dogville 2

Ovaj film je najviše poseban po tome što nema scenografije tj. oskudna je kompozicija pozornice gde se film odvija – na jednom filmskom setu, pozornici. Film je podeljen u poglavlja i imamo naratora priče (John Hurt). Lično mislim da je to najbolje pogođena karika jer gledaocu ništa nije servirano na tacni – da bi se dočarao film moraju da se zamisle mesta, ljudi, kuće, životinje, stvari, a mašta je jaka pokretačka snaga i sjajno doprinosu generalnom utisku. U filmu su te nek stvari obeležene kredom, kao npr. pas. Mnogi će reći da je baš u tome mana filma, da je to urađeno previše monotono, ali ja se ne bih složila jer to izdvaja ovaj projekat od svih ostalih, a postići originalnost, posebno danas, u bilo kom domenu, je skoro pa nemoguća misija.

Za Nikol Kidman je posebno napisan lik Grejs. U suštini njen lik se zasniva na tome kako Trir doživljava glumicu i samo je prilagođena filmu. Ne možemo reci da Nikol glumi samu sebe, ali glumi neku verziju sebe kako ju je režiser video u jednom trenutku. Iako nisam njen fan ni pod razno moram priznati da je živnula u svojoj glumi nakon razvoda od Toma Kruza (1999. godine), ali ta njena živahnost je trajala samo par godina (za to vreme je snimila ovaj film i Mulen Ruž za koji je dobila Oskara). Njena Grejs u filmu je nežna, tiha i plašljiva devojka kojoj očajnicki treba pomoć. Do samog kraja filma, kada i njoj konačno padne maska, pa upoznamo pravu Grejs koja je potpuni opozit Grejs na početku filma.

Dogville 3

Od ostale glumačke svite u filmu izdvojiću Pola Betanija kao Toma, koji je potpuno bio u liku, koji uopšte nije ono za šta se predstavlja iako to tako silno želi da bude. Takođe, odličan je bio i standardno uverljiv i kvalitetan Stelan Skarsgard (Stellan Skarsgård) u ulozi stanovnika gradića imena Čak koji za sve ljude ima masku dobrog i poštenog čoveka, a i ta maska spadne pred Grejs, tačnije pred njegovoj nemoći da sakrije svoje pravo lice.

Ovim filmom Trir se dotakao dosta važnih tema, između ostalih neizostavan odnos dobra i zla, naravno religije, aktuelnih problema zlostavljanja i eksploatacije, dužništva, prevare, laži, a sve te teme imaju zajedničku podlogu filma, a to je moć i kako se moć koristi i zloupotrebljava u svakakve svrhe. Naravno, kako to obično i biva, sve je prikazano simbolično i kroz razne metaforične situacije, a na gledaocima je da ih opaze i shvate na pravi način.

Zbog tako važne tematike i sjajno konceptualno i originalno posloženog filma od mene ide najveća ocena. Spadam u one ljude kojima se sviđa rad Larsa von Trira iako mu znam naći dosta mana kao režiseru, posebno u radu nakon Antihrista iz 2009. godine. Nažalost, više je onih koji će film ugasiti nakon 15 minuta gledanja, ali tako on deluje na gledaoce, nema sredine niti se autor trudi da je pronađe. Naravno, za Trirova dela nekada treba imati jak želudac, a i strpljenje, a film svoj smisao obično dobije na samom kraju.

10/10

Dogville 4