Vasa ocena filma:

[Total: 24 Average: 3.8/5]

Kventin Tarantino (Quentin Tarantino) je filmski radnik čije filmove ili obožavate ili mrzite. Nakon sjajnog Inglouriuos Bastards, kao i većina njegovih fanova, sam imao velika očekivanja u vezi ovog projekat i Tarantino me nije razočarao, naprotiv. Sa svojih pet nominacija i dva osvojena Oskara „Django Unchained“ se sa pravom smatra za jednog od najboljih filmova u 2012. godini.

Film je smešten u doba pre građanskog rata i prikazuje nam Đanga (Jamie Foxx) koji sa nekoliko sapatnika biva vezan lancima sa namerom da se proda na pijaci robova. Njega oslobađa veoma zanimljivi zubar doktor Šulc (Christoph Waltz), lovac na glave, koji želi da mu Đango pomogne u potrazi za trojicom braće čije su glave ucenjene. Nakon uspešne misije Đango i doktor Šulc postaju dobri prijatelji i odlučuju da oslobode Đangovu suprugu koja se nalazi u vlasništvu nemilosrdnog Kelvina Kendija (Leonardo DiCaprio), zemljoposednika i robovlasnika. Dolaskom na imanje i sagledavanjem situacije glavni tandem shvata da taj zadatak neće biti nimalo lak.

Nakon skoro tri sata, koliko film traje, svi primećujemo da je ovo jedan veoma zabavan, zanimljiv i brutalan projekat koji ipak ne predstvalja najbolji produkt Kventina Tarantina. Scenario je kvalitetno napisan, inspirisan starim špageti vesternima, žanrom koji je inspirisao režisera u mladosti i koji polako izumire, ali koji je dobio neku novi oblik i svojevrsno buđenje ovim filmom. Dodavanje karakteristika drugih žanrova, kao što su stari azijski akcioni filmovi i krvoprolića karakterističnih za sleš horore, uz odličnu muziku stvara zanimljivu podvrstu vesterna. Projekat ima nekoliko nedostataka, postoje kritike na dužinu, koncept i povremeno razvlačenje same radnje, ali generalan utisak je više nego pozitivan. Akcenat je bačen na rasnu netrpeljivost i zlostavljanje, ovoga puta crnaca u tradicionalnom južnjačkom društvu SAD, a sa sličnom tematikom se autor bavio i u prošlom filmu.

Glavna karakteristika ovog autora, nasilje, je u velikoj meri viđena i ovde. Postoji veći broj nasilnih, napetih i brutalnih scena koje pojedince neće ostavititi ravnodušnim i teške su za gledanje, ali će Tarantinove fanove oduševiti i generalno će ostaviti snažan utisak. Upravo u toj nekoj vrsti predvidljivosti se može zaključiti kako će se film završiti, sa obaveznom veoma krvavom scenom. Tarantino je majstor napetih i neizvesnih dijaloga i film pršti od njih. Ipak, radnja filma je više puta dostizala vrhunac u smislu „evo sad će kraj“ i zatim se produžavala dalje što pojedinci uzimaju kao minus, sa zaključkom da ne bi bilo problema i gubitka ijednog smisla u filma da je on kraći čak i za 45 minuta.

Pažnju je skoro u potpunosti osvojio Kristof Volc u ulozi koja je dijametralno suprotna u odnosu na onu koja mu je donela prvog Oskara. Od strašnog negativca on postaje harizmatični i krajnje simpatični lik čiji posao uopšte ne umanjuje njegovu pozitivu. Bio je veoma ubedljiv i sasvim zasluženo je dobio drugog Oskara u karijeri. Verovatno je prvobitni plan bio da akcenat pažnje bude na liku kog glumi Džejmi Foks, ali Volc u potpunosti krade šou. Vredni pomena su uvek sjajni Leonardo DiKaprio i fantastični Semjuel El Džekson (Samuel L. Jackson) u ulozi glavnog savetnika zemljoposednika Kendija.

Ukoliko ste fan ranijih Tarantinovih radova ovaj film vas neće razočarati. Osim što poseduje glavne karakteristike njegovih filmova bavi se važnom tematikom rasizma i ropstva na jedan sasvim novi, zabavan, ali brutalan i uverljiv način.

10/10