Komfornost je ubica kreativnosti, a mi kao zadnji gledaoci/komformisti želimo uvek nešto novo što će nam se servirati toplo na ukrašenoj tacni, a mi samo posrkati, pojesti, a kasnije pokuditi ili pohvaliti to što nam je dostavljeno. Pravilo koje vredi u svakoj sferi društva, svakom poslu, svakom javnom istupu, komentaru i izjašnjavanju na određenu stvar. Ned Benson (Ned Benson) je znao u kakav čušpajz ulazi, iako zelen, bez iskustva snimanja celovečernjih filmova. Želeo je ući na velika vrata i želeo je pošteno i kvalitetno izgraditi svoje ime u filmskom svetu.
Dobre ideje su uvek pokretač zanimljivih stvari, iako smo se sa samom temom i na razne načine susretali u masi filmova. Ned je želeo snimiti ljubavnu priču o jednom paru koji pokušavaju prebroditi gubitak deteta i opet izgraditi temelje na kojima će pronaći smisao i nastaviti svoj životni put. Jel’ tako? Ništa novo! Kliše u naziranju sa punom livadom mina na koje jedan neiskusan režiser može neoprezno naletiti i razbiti se kao val o grbavu stenu. Međutim, taj, u mnogim slučajevima prvoloptaški žanr na tu tematiku, u zadnje vreme je iznedrio neke odlične filmove. U prvi plan padaju mi belgijski The Broken Circle Breakdown koji je između stresnih dramaturških epizoda ubacivao country crossover, i Blue Valentine koji, istina, nema onu klasičnu tragediju, ali je svakako bolan prikaz jedne veze u svim agregatnim stanjima.
Ned Benson je, kao pravi kockar, igrao na sve ili ništa i tim odnosom se pozabavio u tri filma (Him, Her i Them). Priču je postavio i sa njene i sa njegove strane, a treći Them je miks tih priča. Kockanje je urodilo plodom jer su ta dva prva filma doživela premijeru na filmskom festivalu u Torontu gde su nagrađeni izvrsnim kritikama, a upravo za one gledaoce koji štuju konvencionalni karakter priče nastao je izmontirani Them, koji je premijerno prikazan u Kanu, što je svojevrsni presedan u filmskoj industriji, jer je od prvobitno planiranog jednog, stvorio tri zasebna dela. Ja ću se sa ovim osvrtom bazirati na ova prva dva.
Čudno je kako neka osoba svojim postojanjem uništava drugu konstatuje šankerica Aleksis u malenom restoranu koji vodi Konor (James McAvoy), između redova mu sugerišući destruktivnost njegovog odnosa sa suprugom Eleanor (Jessica Chastain). Jedna veza je upravo satkana od one gornje misli, ili će te uništiti ili podignuti iz mrtvih. Him i Her su konceptualno različiti filmovi i nekako sam poentirao što sam kao muškarac prvo pogledao njegovu priču. Him počinje zajedničkom večerom tada mladog para punog elana, koji čisto radi šege beži iz restorana ne plativši račun, dok Her ima mračno nagoveštavajući početak uz zvukove galebova, buke automobila i vetra koji nemirno leluja riđu Eleanorinu kosu dok je kamerom pratimo iz profila i tiho očekujemo njen fatalni potez.
Zašto se čovek zaljubljuje u baš tu određenu osobu pita Konor svoga oca očekujući konkretan odgovor koji naravno neće dobiti. Eleanor napušta Konora jer ne može više da podnese njihovo ljubavno gnezdo koje je pomešano sa strahovitim mirisima ljubavi i boli na svakom koraku, a on tokom celog filma traži odgovore, kako da opet pronađu sebe i prebrode tragediju. U njegovoj priči potenciran je odnos sa ocem, 60-godišnjim umornim biznismenom, koga je upravo napustila treća žena, pa se trudi rekuperirati, dok na svoj nespretan način želi pomoći sinu nagovarajući ga da preuzme vođenje uspešnog restorana koji je nasledio od svoje bivše supruge, Konorove majke.
Meni si zabranio da govorim o njemu i ja sam ga izgubio iskreno priznaje otac ukazujući mu da tugu ne drži zatvorenom, nego da je ispolji i da se razračuna sa njom. Tu rečenicu ponavlja i Eleanorin otac, ugledni profesor (William Hurt), koji bolu daje intelektualnu poetiku u zanimljivom objašnjavanju te nutrine koja je raznesena i čiji tragovi su vidljivi: Tragedija je strana zemlja. Ne znamo kako da pričamo sa njenim stanovnicima. Da bi je izvukao iz čemera samosažaljevanja ubacuje je na kolokvij kod Lilian Friedman (Viola Davis) ne bi li njena destruktivna razmišljanja opteretio nečim drugim. Lilian ne voli nepotizam i isprva je prilično bezobrazna prema Eleanor, dok kasnije na jednoj zaista lepoj razini pronalaze zajedničke tačke koje pomažu i jednoj i drugoj, bez da Eleanor otkriva razloge svoje dezorijentisanosti.
Svako se nakon sunovrata veze vraća svome jatu, svojoj familiji. Kod Konora je to samo otac koji nikada nije umeo pričati sa njim i jednom drugom su takoreći potpuni stranci. Postoji još i najbolji prijatelj Stjuart, šef kuhinje i sa njim proživljava njegove brodolome, u kojim nema iskustva, jer na svojoj koži još nije okusio tu slast duge veze. Kod Eleanore je drugačija situacija. Otac i majka (Isabelle Huppert) su u skladnom braku (postoji i slatka priča kako su se upoznali), dok njena mlađa sestra Keti još uvijek traga za svojim mestom pod suncem, čiji su snovi o glumi raspršeni majčinstvom, pa tako part time period radi u biblioteci.
Filmovi se isprepleću detaljima koji bodu oči, istim pitanjima koje Konor i Eleanor postavljaju svojim roditeljima i prijateljima, voajerizmu jednog i drugog i nastavku one scene koja je prethodila njegovom, a završila u njezinom filmu ili obratno. Upravo te njihove zajedničke scene su snimane iz više pokušaja, iz raznih uglova snimanja, iz druge perspektive, jer se želelo da budu drugačije, da predstavljaju baš njega ili nju i njihovo razmišljanje koje se nije moglo tako glasno čuti u istoj sceni, nego samo u drugom filmu. Mislilo se je i o tehničkim stvarima, kao što su osvetljenje, kompozicija i boja. Unutrašnje osećanje nije podjednako u zajedničkim scenama, a to se moralo prikazati i samom slikom.
Radnja je smeštena u Njujork prekrasno prikazanim u simboličnoj noćnoj sceni šetnje, na kojoj bi mu pozavideo i Njujorčanin Vudi Alen. Prikazana je simbioza semafora i drečavo bele saobraćajne zebre koje su okupane oprezno žutom, uz šum taksija i francuske šansone, koja prigušeno korenspodira sa noći i svetlošću čiji kraci zabacuju po parku, praznim klupama, nostaličnom prisećanju, koji se opet pretvara u nenamerni voajerizam, da se u jednom zapitamo jel’ to vizija ili stvarnost.
Him se na kraju nalazi tamo gde je Her počeo. Stvaraju neki zatvoreni krug, koji se u toj zadnjoj sceni smiraja ponovno spaja u jedno. Nikad nećemo stići tamo gde smo nekad bili svesni su i Konor i Eleanor, ali otvoriti novo poglavlje svakako mogu uraditi.
Ovo su inteligentni filmovi koje bi, siguran sam, Erik Romer obožavao.
9/10
