Vasa ocena filma:

[Total: 10 Average: 4.5/5]

A child’s intelligent heart can fathom the depth of many dark places, but can it fathom the delicate moment of its own detachment?

Detachment je onaj tip filma koji je interesantan, ali niko ne može reći da je zabavan. Bavi se mnogim socijalnim pitanjima bez davanja ponuđenih odgovora i predloženih rešenja, ali uspeva u nameri da gledaoca učini svesnim mnogih problema sa kojim se suočava društvo kada je reč o obrazovnom sistemu. Tony Kaye, autor filma American History X, sa dosta lepih slika, zanimljivim i skoro poetski nastrojenim narativom i sjajnom glumom vam pruža još jednu dramu koja će vas zamisliti.

Edrijen Brodi (Adrien Brody) glumi Hernija Bartsa, učitelja na zameni koji veruje da ima savršen posao jer ne mora da se nosi sa teretom identifikovanja pred svojim učenicima, tako da može lako putovati iz jedne škole u drugu bez emotivnog vezivanja sa njima. Činjenica da često putuje mu pomaže da se izbori sa uznemirujućim sećanjima iz svoje prošlosti o kojima ne želi da priča – on je jedan tih, usamljen i tužan čovek. Njegov život se menja kada dobija posao u veoma problematičnoj školi koju vodi Kerol Dirden (Marcia Gay Harden). Henri se identifikuje sa pojedinim studentima i profesorima, od kojih se svako bori sa nekom svojom ličnom teškoćom i, iako se bori sa potrebom da bude izolovan od ljudi, on počinje da se povezuje sa njima.

Filmovi Tonija Keja poseduju jačinu i teraju na razmišljanje, a ni Detachment nije izuzetak. On se ovoga puta bavi jednim od bitnijih problema svakog društva, obrazovanjem, i pokušava da predstavi da li su roditelji ili nastavni kadar više odgovorni za njegov uspeh. Verovatno oboje, ali nažalost, niko ne uspeva da popravi generalnu sliku jer je opštepoznato da je društvo u gubitku i da obrazovanje ide silaznom putanjom.

Deca sisteme vrednosti traže negde drugde ili osnivaju neke sopstvene vrednosti na osnovu toga šta prijatelji misle o njima, dok prezauzeti ili nezainteresovani roditelji i nastavnici uglavnom ne čine ništa da vrate tradicionalne sisteme. Zaključak je da nastavnici i roditelji imaju zaista veliku odgovornost, a kako kaže Brodi u jednom od sjajnih monologa u filmu, treba da postoje oštriji preduslovi za roditeljstvo i da nikome ne treba da bude previše dozvoljeno.

Debitanstki scenario Karla Lunda je odličan. On uspeva u tome da svoju poruku prenese između redova, a opet čineći da svako ko se malo potrudi može da razume stvarni smisao filma. Ovo nije film o školi ili obrazovanju, već o opštoj nezainteresovanosti i apatiji koja vlada u savremenom društvu čineći da je svako zadovoljan sa minimumom onoga što mu život pruža, bez osećaja za brigu o drugima. Filmovi Tonija Keja imaju u sebi tračak nade i optimizma, ali je činjenica da ćete kraj filma dočekati sa blagim tonom beznađa i tuge.

Edrijen Brodi je veoma talentovan glumac i, uprkos osvajanju Oskara za Pijanistu, mislim da je i dalje potcenjen u Holivudu. Njegov junak se susreće sa dosta likova koji imaju male ili nikakve osećaje sopstvene vrednosti i na neki način ih Brodi uči da svoje vrednosti ne vrednuju prema očekivanjima ili vrednostima drugih. Postoje veoma jake i upečatljive scene u filmu, kao i jaki dijalozi. Ispred svih treba spomenuti Dzejmsa Kana (James Caan) i Kristinu Hendriks (Christina Hendricks), kao i Lusi Liju (Lucy Liu) koja nosi, po mom mišljenju, najjaču scenu u filmu. Upamtite ime Semi Gejl (Sami Gayle) koja, s obzirom na njenu glumu u ovom projektu, predstavlja budućnost Holivuda.

Ukoliko ste fan filmova koji pokreću na razmišljanje sa veoma postojanim likovima ovo je pravi izbor za vas. Odlična drama koju svako treba da pogleda.