Darbareye Elly/ About Elly (2009)

Vaša ocena filma:
[Total: 11   Average: 4.1/5]

Iran je velika azijska zemlja, bogate kulture sa oko šezdeset miliona stanovnika. Zapadnjačkom društvu predstavlja nepoznatu i opasno egzotičnu zemlju. Kultura i lepota Irana u najboljoj je meri prikazana kroz mnoge nagrađene filmove, tako da pored nafte, plina i ostale teške industrije, ona predstavlja jak i prepoznatljiv brend. Država u kojoj se godišnje uradi više od pedeset filmova, barem desetak zavređuje međunarodnu i festivalsku distribuciju i to je svojevrsna prilika da se podrobnije upoznamo sa običajima, navikama, težnjama, razmišljanjima intelektualnog dela moćne, zanimljive i još uvek prilično zatvorene države. Možda se sa njihovim stilom života nećemo slagati, ali morate shvatiti da za sve postoji svrha i razlog. Nepravde postoji i na istoku i na zapadu, a kako se sa tim nosi prosečni Iranac ili recimo Amerikanac zavisi od stavki koje im nalažu njihova kultura i tradicija

U takvoj čudnoj seriji odgledao sam skoro sve filmove iranskog sineasta Asghar Farhadija (Asghar Farhadi). Naravno, došao je red da mu posvetim nešto proširenu analizu jednog od njegovih fantastičnih dela. Izbor je pao na zadnji pogledani (po nekim portalima njegov najbolji film), dobitnik Srebrnog medveda u Berlinu i još mnogih nagrada za scenario i režiju „Darbareye Elly“ ili po naški „Priča o Elli“. Pustićemo sad priču o filmu i bacićemo koju reč o ovom zaista nesvakidašnjem režiseru. Farhadi je majstor postavljanja priče. Ona kreće jednostavno, kao što nas dan zapljusne kišom, suncem ili oblacima. Upoznajemo se sa glavnim likovima koji su po svemu slični nama. Oni su sudionici jedne naoko bezazlene stvari, a ta „stvar“ kulminira u jednu specifičnu situaciju, a kako film teče prema kraju, tako i mi imamo osećaj da Farhadi prepušta da se likovi razmašu i ožive u našim glavama. On nije navalentan režiser i njegov uticaj ne primećujemo, što je, nadam se da se slažete sa mnom, odlično po dramu.

Njegova scenarija su duboke sociološke, psihološke, filozofske studije problematika koje su univerzalne u društvu i mahom istog postulata, samo različitim redom obrađuje u svakom filmu. Fasciniran je onim što se događa unutar četiri zida, najčešće između supružnika čija inicijalna kapisla u vidu nekog događaja, bilo da je laž, osveta, religijska uskogrudnost, tragedija, prevara, nepoverenje, stvara buru emocija i dovodi ih na rub da se brane i hvataju za bilo kakvu slamku spasa, bez obzira bilo to dobro ili loše. Zbog svih tih komplikovanih transformacija unutar likova, puno pažnje posvećuje radu sa glumcima, međusobnoj interakciji i njihovoj inteligenciji da predoće tu kompleksnost i da je ožive na ekranu. U njegovim filmovima deca su takođe jedan važan faktor i najčešće jedini, koji iako životno neiskusni, gledaju dalje od vlastitog nosa i od odraslih bolje kapiraju stvari.

IMG_9478-1

U ovom filmu priča se počinje komplikovati nestankom naslovne junakinje nakon trideset minuta filma. Ispada kao neka Farhadijeva posveta Antonioniovoj Avvanturi (1960), gde devojka isto tako nestane, tačnije utopi se pod nerazjašnjenim okolnostima. Eli po zanimanju učiteljica predstavljena je kao stidljiva, ozbiljna djevojka, koja je pozvana od majke jednog deteta da se pridruži njenoj grupi prijatelja, mahom supružnika, da provedu jedan vikend na moru. Sepideh, majka deteta kom Eli predaje, nije je bez razloga pozvala. Ona želi da je spoji sa Ahmadom gastarbajterom iz Nemačke koji je odnedavno razveden i kome se Eli sviđa. Međutim nakon njenog nestanka počinju da iskaču sve njene tajne i društvo se nađe u nezavidnoj situaciji, gde ta tragedija pokrene čitav sled događaja koji se po staroj navici „sakrivaju pod tepih“. Zamajavanjem istine, ekipa se sve više ukopava u živo blato, što je Farhadi genijalno prikazao u zadnjoj sceni zaglavljivanja auta u pesak. Ni noj od sramote ne bi izvukao glavu.

Tehnika snimanja je nešto drugačija nego u drugim njegovim radovima. Ovde je priroda bitan faktor, a ne enterijeri stanova. More je sivkasto i neprijateljski nastrojeno. Fascinira širina kadra morskog i peščanog bespuća koje je nekako u korelaciji sa izgubljenošću likova za koje nismo sigurni da li su više šokirani što je Eli nestala, ili su preplašeni i nastoje da opravdaju i zaštite sebe. Motiv krivice i časti je zvezda vodilja i provlači se kroz manje od dva sata koliko traje film. Nekako se u Farhadijevim filmovima uvijek izdvaja lik čiji je teret na duši veći nego ostalim. Ovdje je to Sepideh, majka, jedina koja je Eli poznavala i sa kojom se sudbina poigrala na okrutan način. Ona mora birati. Da li da spasi čast jedne osobe, ili da skine krivicu sa svojih prijatelja i rodbine ?

Tokom filma se pitamo da li se ona stvarno utopila ili je jednostavno odlučila da nestane, da pobjegne od svega… Ta zagonetka funkcioniše i daje ritam drame, kao i potrebnu zbrda/zdola strku u otkrivanju šta se zbilja desilo. Dok su muškarci prikazani trivijalno i skoro kao usplahirene ovčice u vučijoj kućici, žene su opet (posebno Sepideh) prikazane jače, odlučnije, čak donekle pokvareno namazane i nimalo naivne u povlačenju poteza. Uglavnom, riječ je o delu koje ne podilazi nikome i ne štedi nikoga. Još jedan Farhadijev masterpis, ali moram priznati da su mi se „Razvod“ i „Prošlost“ više dopali.

8/10

About-Elmly_3