The Danish Girl (2015)

Vaša ocena filma:
[Total: 11   Average: 3.9/5]

Sigurno ste puno puta bili svedok snishodljivog komentarisanja nekoga ko nije u opštem skladu izrazito ograničenih društvenih normi ponašanja ili njegov fizički izgled nije zadovoljavao kriterijume većinske mase, koja sve različito, drugačije i nepoznato etiketira pretnjom za okolinu. Površno sagledavanje stvari je često posledica neznanja, odnosno tradicionalizma koji počiva na lošim osnovama, pa je i zato zaslužan za poliranje naše svesti i uništavanje preko potrebnog nivoa individualnosti, koja nas i izdvaja.

Taj strah, skučenost i zatvorenost prema novom i drugačijem nas uništava, dok mu sa druge strane oponiraju ljudi širokih shvatanja, sanjari o boljem sutra, misionari dobrog glasa i svi koji su spremni dati svoj život za konkretne ciljeve, koji bi omogućili da bi se naslednici tih ideja i saznanja mogli lakše snaći. Pojedinačne priče o jedinstvenim, hrabrim ljudima i njihovoj borbi za svoju sreću, ispunjenost i pre svega identitet mogu imati inspirativan katalizator prema našoj duši. Na takvu emociju ide i film The Danish Girl, biografska priča o prvoj poznatoj transrodnoj osobi Lili Elbe, a nastala je na osnovu njenih memoara.

Kopenhagen 1926. godine. Pratimo mladi bračni par slikara Ainara (Eddie Redmayne) i Gretu (Alicia Vikander) Vegener. Ainar je popularni lokalni slikar i njegovi pejzaži imaju svoje mušterije. Greta slika portrete, aktove i, iako ima talenta, ona ga bezuspešno nudi trgovcima i poznavateljima umetnina. Moglo bi od tebe biti nešto, ako pronađeš adekvatnu temu za slikanje glasila je uljudna odbijenica da njene slike nemaju onu vrednost koje bi mogle zaintrigirati probirljive kolekcionare.

Inače, Ainar i Greta imaju skladan brak, veoma su popularni u društvu zbog svoje ekstravagantnosti i slobodnijeg humora, tako da iz čiste zaigranosti, radoznalosti, ali i zbog toga što model kasni, Greta predlaže svom mužu da joj pozira u ženskim najlonkama, rukavicama i da prisloni haljinu na sebe. Iz benignosti tih igara rođena je Lili Elbe. Greta realizuje čitav niz aktova i portreta novonastale Lili, koji postignu uspeh i katapultiraju njenu karijeru. Problem je što Lili malo po malo uzima primat i istiskuje Ainarovu ličnost.

The Danish Girl 2

Isprva Greta ne pridodaje značaj Ainarovom otvorenom fetišizmu prema njenoj prekrasnoj spavaćici, jer sve još uvek funkcioniše u krevetu i u njihovom odnosu, dok kriomice ne vidi poljubac između njega i mladog umetnika Henrika (Ben Whishaw). Ainar se postepeno povlači u sebe, osećajući se zarobljen u telu muškarca, dok Greta svesna da gubi muža traži rešenje za njegov problem. U moru loših dijagnoza koji bi njenog muža najradije strpali u ludnicu ili podvrgavali radijaciji, nabasa i na Nilsa (Henry Pettigrew), njegovog prijatelja iz detinjstva koji joj ponudi pomoć…

Mladi Henrik, nakon što je uhvatio Lili kako gleda kroz prozor, počinje priču o hrastu i njegovim plodovima koji imaju čudesnu mogućnost, da ako ga pojedeš možeš jedan dan postati neko drugi. Postati neko drugi, rešiti se okova i primerenog odela, osetio je u Lili mladi Henrik sličnosti, tajne i izgubljenosti, pa priča o hrastu referira poziv da zajedno budu jedan svet, budu ono što hoće. Svakako je ta scena poljupca jedna od najboljih scena u filmu prožeta uzburkanim rasponom neočekivano različitih tipova emocija koje šamaraju Ainara/Lili sa potpirenim, prigušenim voajeriznom Grete, koja po prvi put oseća ljubomoru i izgubljenost.

Edi Redmejn je u intervjuima govorio koliko detaljno se pripremao za takvu vrstu uloge. Posećivao je transrodne osobe, posmatrao ih i snimao pokrete i režiseru predložio da postepeno uvodi njegovu femini stranu. To mi je prvi mali minus filma, jer to postepeno uvođenje nisam primetio. Meni je Edi od početka izrazito feminiziran, ali kada bi izbacili u stranu tu priču o postepenosti on savršeno vlada kao čovek zarobljen u muškom telu. Njegovi pokreti ruke, gracioznost, pogled, poziranje, sve je to raskošan ansambl veština i ni malo lagane glumačke transformacije. Međutim, Edi je kroz čitav film išao utabanom linijom karaktera koji glumi, a za taj karakter morala se naći adekvatna pratnja.

The Danish Girl 3

Sve moje simpatije idu prema izuzetnoj Alisiji Vikander, koja je zajedno sa Edijem zasluženo nominovana za Zlatni Globus (nominovana je još i za Ex Machina). Nekad je teže slediti glavnog glumca i na njegove promene reagovati. Ona u ulozi Grete glumi alfa žensko. Ona je Ainarovo pogonsko gorivo koje se svesrdno podaje i uvek je tu da ga podigne kad pada. Volim kada se muškarac potčini ženskom pogledu, sa takvom sigurnošću konstatuje to, da brkati muškarac koji pozira guta knedle. Ona je ranjiva, osećajna, iskreno, a ne posesivno ljubomorna i povremeno izgubljena osoba, jakog libida. Njoj je potrebna ljubav, muževa naklonost i nežnost, ali to gubi kad je Lili tu, pa se zato nevešto i uvodi lik Ainarovog prijatelja iz detinjstva Nilsa, kao neko rame za plakanje i biološka potreba za muškarcem. Alisija je sa svojim krupnim kestenastim očima podarila karakternu raskošnost svoga lika, tj. izuzetne žene kakva je u ovom slučaju Greta samo mogla biti.

Sve pohvale i za fotografiju filma. Posebno ona četiri gola drveta na početku filma, koje Ainar dovršava na platnu što strče na močvarnom mestu dok se vetar poigrava sa njihovom nagošću. Odličan je izbor muzike, izuzetna kostimografija. Baš je u globalu odlična ta kinematografija, pa me ne bi čudilo neko priznanje iz tehničkih filmskih disciplina. Neke geometrijski precizne scene po strogo pravim uglovima, dubinski snimci, gde ističem posebno jedan sjajni kadar koji ide iz njihovog ateljea, prolazi trostruka vrata i gleda u okno sa krstastim okvirom praveći tako četiri kadra u nizu.

Sam taj interijer je minimalistički, bledo plavkaste boje na nivou ruskog filmskog klasicizma, dok su neke scene snimane iz donje/žablje perspektive, najčešće iz kreveta, tzv. snimke plafona koje je u Citizen Kane-u licencirao Orson Vels. Volim i što se povremeno prikazuje predivna panorama Kopenhagena, koja razgaljuje naše romantičarske duše.

The Danish Girl 4

Pored tako izvanrednih setova najslabija karika je upravo režija, koja pada u drugom delu koji je više logičnog, ali i ne baš pogođenog melodramatskog naboja i nema one zaigranosti iz prvog dela. Možda je i glavni problem uvođenje lika Nilsa u priču, prilično slabo napisanog, koji je i razvodnio jak centralni deo odnosa Grete i Ainara/Lili, što me i čudi jer Tom Hoper inače nema problema sa ritmikom priče.

Jako dobar film koji će, nadam se, povećati senzibilitet prema transrodnim osobama, jer svako zaslužuje pravo na borbu za vlastiti integritet, identitet i polno izražavanje.

Scenario
Gluma
Vizuelni utisak
Lični utisak