CODA predstavlja skraćenicu za child of deaf adults, što u prevodu znači dete gluvih roditelja. Ovo je drama koja kao protagonistkinju ima devojčicu koja normalno čuje i koja pripada ovoj grupi dece. Režiju i scenario potpisuje Šon Heder, a reč je o rimejku francuskog filma La Famille Bélier iz 2014. godine, koji je sličan nemačkom filmu Beyond Silence iz 1996. godine. Nakon premijere na festivalu Sundance u januaru prava na ovaj film je otkupio Apple koji ga je smestio na servere striming platforme Apple+ pre nekoliko dana.
Protagonistkinja filma je Rubi, sedamnaestogodišnjakinja kojoj su roditelji i brat gluvi, pa joj se život uglavnom vrti oko toga da im služi kao prevodilac. Njena porodica se bavi ribolovom i Rubi im svakodnevno pre škole pomaže na brodiću. Zaplet nastaje kada se zbog simpatije Majlsa pridruži školskom horu. Ohrabrena svojim entuzijastičnim profesorom, Rubi odlučuje da se prijavi na audiciju u prestižnoj muzičkoj školi, ali biva rastrzana između svojih snova i obaveza prema svojoj porodici.
U srcu ovog filma leži tužna činjenica da se Rubi u svakoj situaciji i u svakom društvu oseća kao autsdajder. Kod svoje kuće je ona jedina osoba koja čuje, dok je u školi dete iz te gluve porodice što sa sobom povlači uvrede i ismevanje, naročito kod dece koji možda ni ne znaju da ona može da ih čuje. Kao ključna komponenta porodičnog posla, prinuđena je da ustaje rano da fizički radi i da pregovara o cenama, a to joj u školi dodatno kvari ionako loš društveni status.
Scenario nam pruža tri lika koje predstavljaju gluvi glumci i tretira ih sa iznenađujuće savršenom običnošću – oni nisu ni predmet šale, niti predmet sažaljenja ili nešto drugačije. Svi članovi porodice dobijaju poseban i prepoznatljiv skup karakteristika, misli i ciljeva, pa zbog toga, iako je Rubi glavna pokretačka snaga priče i ima najveću razradu, razumemo pojedince, kao i dinamiku koja vlada između njih.
Priča ne stvara dramu iz toga što su Rubini članovi porodice gluvi, nego iz proste činjenice što su likovi i na fundamentalnom i na emocionalnom nivou manje-više prestali da komuniciraju jedni sa drugima. Svako od njih nešto želi, a te potrebe i želje traju toliko dugo da su postali pretpostavke ili očekivanja. Porodica je bez obzira na invladitet u nekoj vrsti rutine koja je nepobitna, a naizgled i neraskidiva. Međutim, sve lošija finansijska situacija čini da se nostalgično držanje za stare dane odbaci i preduzmu određeni drastični koraci.
Kao što sam i očekivao, osnova ove priče je poznata i predvidljiva, ali autor zadržava fokus na dopadljivim likovima i njihovim sukobljenim potrebama, tako da mi nikad nismo sasvim sigurni u kom smeru će priča otići, šta će likovi naučiti i kakav će biti rasplet. Postoji drame izazvane spoljnim izazovima, preprekama ili nesporazumima, ali je ona pre svega ljudska, kao produkt međusobnih sukoba želja i snova, a mi nismo sigurni na koji način ovi likovi mogu doći do kraja koji će biti srećan za sve njih.
CODA je film koji je specifičan za ove likove, kao i za posebne izazove deteta gluvih roditelja, ali je isto tako univerzalan u svojim idejama, temama i emocionalnom uticaju. Kvalitetno napisani i dopadljivi likovi čine da je priča bogatija, dublja i mnogo emotivnija nego što bi sinopsis mogao da sugeriše. U filmu postoji neizvesnost, istinski bol i topla ljudska priča jer razumemo ove likove i način na koji je rutina definisala njihove živote i očekivanja, a samim tim su dramatični trenuci još jači i lepši.
CODA je dirljiva, šarmantna porodična drama prepuna ljubavi koja nam pruža prepoznatljivu, ali toplu i uverljivu priču – lepo realizovan feel good film sa dosta momenata iskrene emocije.
moja konačna ocena: 8/10
