Censor je britanski nezavisni film smešten u žanr horora koji potpisuje Prano Bejli-Bond kojoj je ovo debitantski dugometražni film. Imao je svetsku premijeru na festivalu Sundance u januaru, kada je prava za distribuciju otkupila kompanija Magnolia. Inspiracija za ovaj film su bili takozvani nasty videos iz osamdesetih, jeftini šokantni filmovi koji su snimani direktno na VHS i koji su postali javna kontroverza i meta oštre cenzure.
Radnja prati Inid (Nijam Algar) koja je zaposlena kao cenzor filmova i koja je ponosna na svoj pedantni rad koji čuva publiku od štetnih efekata šokantnih scena u niskobudžetnim eksploatacijskim hororima. Njen osećaj dužnosti se pojačava zbog nemogućnosti da se priseti detalja nestanka njene sestre koji se desio kada su bile devojčice. Nakon što je dobila zadatak da pregleda uznemirujući film iz arhive koji je prepun njenih maglovitih sećanja na taj nestanak, ona počinje da sumnja kako bi ovo jezivo delo moglo biti povezano sa njenom prošlošću. Osim toga, privlači pažnju medija jer je jedan film koji je odobrila povezan sa serijskim ubicom…
Video nasty je zajednički termin za brojne filmove nastale od početka osamdesetih najčešće u Velikoj Britaniji, obično u žanrovima niskobudžetnih horora i eksploatacijskih filmova, koji su distribuirani na video kasetama i koje su novinari, verske oraganizacije i drugi kritikovali zbog svog ekstremno nasilnog sadržaja. Zbog rupa u zakonu o klasifikaciji filmova oni nisu izlazili pred pregled cenzora i samim tim se nisu prikazivali u bioskopima, već su se distribuirali ispod tezge video klubova. Na taj način su postali veoma popularni u određenim krugovima i nije postojao način da se kontroliše ko će te filmove moći da pogleda i kako će oni uticati na tog gledaoca.
Naša glavna junakinja ima reputaciju temeljnog i strogog cenzora na koju ništa ne može da utiče – zna da je to sve što vidi lažno, prati materijal na profesionalnoh distanci, a saznajemo da su joj poznate strahote stvarnog sveta. U njenom umu njen posao nije cenzura nego zaštita da nešto iz filma ne inspiriše neki pravi užas. Sa druge strane, s obzirom da je toliko posvećena posla, jasno je da poštuje umetničku slobodu jer bi neko drugi verovatno banovao sve ove filmove nakon nekoliko minuta. Najkraće rečeno, Inid ostavlja utisak kao da čitava težina dobra i zla društva leži na njenim plećima.
Censor se ne bavi svojim interesantnijim i promišljenijim idejama nego se autor uglavnom posvetio estetici koja podseća na horor klasike iz edicije The VHS Video Nasty koji su inspirisali ovaj film. Ovo nije neka satira ili kritika pogrešno vođenih ciljeva cenzure, već nadrealna i formalno intrigantna studija Inid kojoj se deo sećanja, a samim tim i krivica (zapamćena ili zamišljena) vraćaju. Sve vezano za nju je više psihološko nego zaista zlokobno, slično kao kod junakinje filma Saint Maud – pratimo junakinju koja donosi izbore koji zapravo nisu dobar izbor, ali razumemo je zbog stanja njenog uma.
Ovaj film je svakako imao potencijal za mnogo više. Pre svega, autor u filmu koji je nazvao Cenzura nije izneo nikakav stav o njoj. Nema ništa ni oko politike vezane za cenzurisanje, lobiranja filmskih producenata protiv nje, kao ni, recimo, o sistemu prodaje necenzurisanih filmova ispod tezge. U završnoj trećini, kada pratimo poseban nasty film u ovom filmu, se stvorila fantastična prilika da pogledamo dokle je režiser ovakvih filmova spreman da ide kako bi zainterovao svoju publiku. Nažalost, sve se svelo na neke nejasne nagoveštaje, a samim tim i neiskorišćen potencijal.
Censor je nezavisni britanski horor koji je toliko očaran svojom atmosferom, estetikom i stilom da je zaboravio da se više angažuje oko priče – neujednačen i sa propuštenim prilikama, ali je za debitantsku autorku prilično smeo i efikasan.
moja konačna ocena: 6/10
