S vremena na vreme, kada mi je novih ostvarenja preko glave, a posebno kada u svim tim novim ostvarenjima ne mogu naći ništa posebno, drugačije, originalno ili nesvakidašnje, napravim izlet ka decenijama staroj kinematografiji. Možda se mnogi neće složiti, ali tada su filmovi bili prava umetnost i stvorena su neka neprolazna dela koja povremeno treba pogledati i prisetiti se da je i film nekada bio umetnost. Danas je to većinom snimanje isključivo radi novca, slave, popularnosti. Ubacite malo efekata, neku dobru žensku ili tipa, popularne muzike i idemo zaraditi neki dinar. Sve se manje snimaju filmovi kako bi se iskazala neka ideja, ukazalo na neki problem i slično. Naravno, ima i takvih filmova, ali među popularnim filmovima preretko i sve manje.
Tako sam odgledao film iz 1971. godine, po imenu Johnny Got His Gun koji je režirao i scenario napisao Dalton Trambo (Dalton Trumbo), a predstavlja filmsku adaptaciju novele koju je napisao 1938. godine. U oba slučaja napravio je pun pogodak jer su i novela i film ocenjeni izuzetno dobro kako od publike tako i kritike. Inače, Trambo je svim filmofilima poznat po svom bogatom radu kao scenarista i potpisuje hitove kao što su Spartacus, Papillon, Always itd.
Krenuću sa stihovima lično jedne od najdražih pesama grupe Metalika, koja je i napisana prema gore pomenutoj noveli: Darkness imprisoning me, All that I see, Absolute horror, I cannot live, I cannot die, Trapped in myself, Body my holding cell.
Dakle, Prvi Svetski pročitaj više...Johnny Got His Gun (1971)
S vremena na vreme, kada mi je novih ostvarenja preko glave, a posebno kada u svim tim novim ostvarenjima ne mogu naći ništa posebno, drugačije, originalno ili nesvakidašnje, napravim izlet ka decenijama staroj kinematografiji. Možda se mnogi neće složiti, ali tada su filmovi bili prava umetnost i stvorena su neka neprolazna dela koja povremeno treba pogledati i prisetiti se da je i film nekada bio umetnost. Danas je to većinom snimanje isključivo radi novca, slave, popularnosti. Ubacite malo efekata, neku dobru žensku ili tipa, popularne muzike i idemo zaraditi neki dinar. Sve se manje snimaju filmovi kako bi se iskazala neka ideja, ukazalo na neki problem i slično. Naravno, ima i takvih filmova, ali među popularnim filmovima preretko i sve manje.
Tako sam odgledao film iz 1971. godine, po imenu Johnny Got His Gun koji je režirao i scenario napisao Dalton Trambo (Dalton Trumbo), a predstavlja filmsku adaptaciju novele koju je napisao 1938. godine. U oba slučaja napravio je pun pogodak jer su i novela i film ocenjeni izuzetno dobro kako od publike tako i kritike. Inače, Trambo je svim filmofilima poznat po svom bogatom radu kao scenarista i potpisuje hitove kao što su Spartacus, Papillon, Always itd.
Krenuću sa stihovima lično jedne od najdražih pesama grupe Metalika, koja je i napisana prema gore pomenutoj noveli: Darkness imprisoning me, All that I see, Absolute horror, I cannot live, I cannot die, Trapped in myself, Body my holding cell.
Dakle, Prvi Svetski pročitaj više... 
Fanovi horor filmova su upoznati sa pokretom novog francuskog ekstremnog filma (New French Extremity) koji se bavi skidanjem tabua u kinematografiji po pitanju nasilja, seksa i droga. Na ovom sajtu je do sada bilo reči o dva tipična predstavnika ovog talasa, Martyrs i Frontier(s), a ovo puta je pažnja posvećena jednom od prvih projekta francuskog režisera i scenariste Aleksandra Aže (Alexandre Aja) koji je nakon ovog filma dobio pozive holivudskih producenata za rad na američkim hororima.
Radnja filma je, uz sitne izmene, tipična za većinu slešer projekata. Aleksija (Maïwenn) putuje sa svojom drugaricom Mari (Cécile De France) kako bi posetila svoju porodicu na izdvojenoj farmi u unutrašnjosti zemlje. Nakon prvog susreta i odlaska na spavanje one shvataju da u kuću provaljuje nasilni, sadistički nastrojeni ubica (Philippe Nahon) koji teroriše sve ukućane i uzima Aleksiju za taoca. Njena drugarica Mari mora učiniti sve kako bi je spasila, ali takođe mora izbeći da i sama postane još jedna žrtva.
Bez ikakve sumnje se mora priznati jedna stvar - sa gledišta čistog konačnog produkta horora, straha, ovo je jedan od boljih horor filmova, ne samo francuske produkcije. Naizmenično se smenjuju akcione scene sa sporim napetim sekvencama, uz solidnu dozu jezivosti i šoka i sve to deluje kao jedna skladna i koherentna celina. Mana ovog tipa filma je što se ne ostavlja previše prostora scenaristima po pitanju same fabule radnje. Svaki film se pravi od određenog 
Mom, what is a "cunt"?
Where did you learn that word?
On a case on top of the VCR.
A "cunt" is a large lamp. Example: The "cunt" switched off and the room got all dark.
Filmovi u kojima je glavna tematika izolovanost dece od spoljašnjeg sveta zahvaljujući psihički poremećenim roditeljima po pravilu ne mogu biti prijatni. Pored sasvim solidne doze kontroverze koje ih prati, socijalnih osuda i dijametralnom suprotnim utiscima gledalaca prosto je zapanjujuće da je jedan takav film dobio nominaciju za Oskara u kategoriji najbolji strani film. Ovaj grčki projekat režisera i scenariste Jorgosa Lantimosa (Yorgos Lanthimos) očekivano nije dobio zlatnu statuu, ali je zato dobio nagradu za originalni film na Kanskom festivalu.
Radnja filma prati grčku porodicu sa izrazito poremećenim odnosima. Troje mladih ljudi zahvaljujući svojim roditeljima nisu imali priliku nijednom napustiti imanje na kom žive i koje je opasano visokim zidovima. Pored toga, roditelji ih vode parolom da je svet previše opasno mesto za život i uče ih iskrivljenoj stvarnosti, tako što npr. stolicu zovu more, pa sve do uveravanja da avioni na nebu predstavlja male makete koje im padaju u dvorište. Turobnu svakodnevnicu im prekida momenat kada im kućna pomoćnica donosi jedan predmet iz spoljašnjeg sveta za koji njihovi roditelji ne znaju.
Iskustvo koje se stekne nakon gledanja ovog filma se itekako razlikuje od utiska nakon gledanja nekog konvencionalnog projekta. Tabu tema u kombinaciji 
Danski režiser i scenarista Lars von Trir (Lars von Trier) je oduvek bio poznat po svojim nekonvecionalnim filmovima u kojima se na eksplicitan i nesvakidaščnji način bavio psihologijom čoveka, seksom i erotikom. Njegov najnoviji, dugo čekani projekat je očekivano pomerio granice šokantnosti u njegovim radovima, eksplicitan seks i sadržina samog seksa je prikazana bukvalnije nego ikad, dok su kontroverze koje su pratile snimanje i samu priču otišle toliko daleko da mnogi ovaj film smatraju najiščekivanijim filmom u ovom veku.
Film ukupno traje četiri sata, pa je radi lakše distribucije i tematski podeljen u dve celine. U prvom delu se upoznajemo sa Džoe (Charlotte Gainsbourg) koja je, po sopstvenom priznanju, izrazita nimfomanka. Nakon jedne večeri ona biva teško pretučena, ali je spašava stariji čovek po imenu Seligman (Stellan Skarsgård) koji je vodi kod sebe kući. Tamo se on upoznaje sa njenim ranijim životom tako što mu ona prepričava svaku erotsku priču, a mi imamo uvid u to pomoću flešbekova, dok Džoe u mladosti glumi sjajna Stejsi Martin (Stacy Martin). U drugom delu se Džoe bavi njenim savremenim životom, težnjama i preispituju sve ono što ju je dovelo u situaciju da o njoj brine stariji čovek.
Gledalac koji je poštovalac Larsa von Trira i koji je navikao na njegove radove neće ostati previše iznaneđen onome što vidi u ovom filmu, iz prostog razloga što se zna kakvim tematikama se ovaj režiser i scenarista bavi. Sa druge strane 
Sticajem okolnosti sam naišao na ovaj film Majkla Goija (Michael Goi) koji iza sebe ima veliko iskustvo radeći u produkciji serija kao što su American Horror Story ili urnebesne komedije My Name is Earl. Slučaj kojim je rešio da se bavi i da ga ekranizuje je svojevremno podigao dosta buke u SAD, a glavni problem njegovog projekta je što je od toliko želja i opcija nekako ostao razvučen i sve što je moglo biti odlično se uklapa u celokupno sivilo kojom film odiše.
Projekat se bavi istinitom nesrećnom pričom koja se desila najboljim drugaricama, četrnaestogodišnjim Megan Stjuart i Ejmi Herman. Njih dve su, što se tiče karaktera i ponašanja, dijametralno potpuno suprotne, ali im to ne smeta u njihovom iskrenom prijateljstvu. Jednom prilikom Megan ostvaruje kontakt na skajpu sa misterioznim momkom koji se predstavlja kao učenik iz susedne škole. Nakon nekoliko večeri dogovaraju se da se sretnu prilikom Meganinog vraćanja iz bioskopa i njoj se od tada gubi svaki trag. Opsežna potraga za njom nije dala nikakvih rezultata sve dok se nije desio još jedan slučaj - Ejmi takođe biva proglašena nestalom.
Sama priča kojom se film bavi daje odličan materijal za kriminalističku dramu ili zanimljiv horor, ali Goi piše scenario koji predstavlja mešavinu svega i na kraju ispada rastrzan između nekoliko žanrova koji kao finalan produkt daju loš film. Na momente se stiče utisak da je Goi snimio neku vrstu video materijala koji treba da se pušta po školama kako 
Belgijska kinematografija je iznela solidan broj projekata koji su stekli veliku popularnost i poštovanje u filmskom svetu. Njen kvalitet potvrđuje činjenica da je film The Broken Circle Breakdown kandidat za Oskara u kategoriji van engleskog govornog područja. Film koji ću vam sada predstaviti spada u kategoriju težih filmova koji nisu svima preporučljivi za gledanje, ali predstavlja možda i najpoznatiji produkt filmske umetnosti u Belgiji.
Čitav projekat je snimljen kao mokumentarac, tj. izgleda kao dokumentarni film, ali sve u njemu je izmišljeno. Radnja prati Bena, profesionalnog ubicu koji neretko ubija iz dosade i zadovoljstva. Između ubistava se bavi filozofijom, piše poeziju i obilazi izložbe, ali i priča o pravilnom bacanju tela u vodu i kodeksima koje svaki profesionalni ubica treba da ima. Njegovi snimatelji Remi i Andre (ujedno i pravi snimatelji filma) od običnih učesnika u snimanju filma o njemu, preko pomagača prilikom bacanja tela u kameonolom postepeno prelaze u njegove saučesnike. Ben se u međuvremenu zamera italijanskoj mafiji, koja će učiniti sve da ga se ratosilja.
Nakon gledanja se stiče utisak da jedna grupa gledalaca ovaj film zamrzi, dok druga smatra da je pogledala svojevrsno remek-delo. Na prvi pogled veoma nasilan, sa eksplicitnim scenama nasilja i seksa, ali sa veoma komičnim glavnim junakom čiji monolozi, objašnjenja i donekle ponašanje čine da gledalac svako sledeće ubistvo posmatra sa sve manje trzaja i zgražavanja. 
Režiser Daren Aronofski (Darren Aronofsky) je svojim debitantskim ostvarenjem Pi oduševio veći deo publike i kritičara. Za svoj sledeći projekat je izabrao tematiku koja je retko kome privlačna, ali je sa specifičnim scenarijom, audio-vizuelnim efektima i sjajnim kastingom uspeo da toliko puta prerađenu temu obradi na jedan sasvim novi, unikatan i veoma efektan način.
Radnja filma prati četiri glavna lika. Prva među njima je Sara Goldfrap (Ellen Burstyn), usamljena starica koja živi veoma monoton život. Njena glavna životna zanimacija se svodi na gledanje nagradnog kviza na televiziji i dobar deo dana provodi maštajući o dobijanju glavne nagrade. Njen sin Heri (Jared Leto) je heroinski zavisnik koji je posećuje samo kako bi ukrao nešto iz stana ili kako bi uzeo pare od nje. On sa svojom devojkom Merion (Jennifer Connelly) i najboljim drugom Tajronom (Marlon Wayans) nabavlja veču količinu droge koja je trebala biti namenjena prodaji, ali njihova zavisnost u kratkom vremenu troši svu količinu. Pored toga Sara, sticajem okolnosti, počinje sa nekontrolisanom upotrebom pilula koje joj izazivaju halucinacije i koje će je dovesti u sitaciju da bude poslata na veoma nasilno lečenje.
Scenario je napisan po romanu Huberta Selbija iz 1978. godine koji je ujedno i koautor scenarija, zajedno sa Aronofskim. Sama tematika kojom se film bavi je prilično neugodna, ali je u ovom filmu ta neugodnost podignuta na viši nivo. Počevši od veoma depresivnog prikaza usamljene 
Među originalnijim projektima u ovom veku izdvaja se ovaj drugi dugometražni film mađarskog režisera i scenariste Đerđa Palfija (György Pálfi). Definitvno nije preporučljiv za gledaoce sa slabijim stomakom, ali poseduje odličan crni humor, jaku socijalnu crtu i veoma visoki nivo kvaliteta produkcije i realizacije koja će zadovoljiti i zahtevnije gledaoce.
Film je podeljen na tri priče koje prate tri generacije jedne porodice. U prvom delu je glavni junak vojnik koji se neprestano kinji od strane nadređenog starešine, sa konstantnom željom za seksom i specifičnom ličnom karakteristikom - mogućnošču da ispaljuje vatru iz svog penisa. Drugi deo je rezervisan za svetskog prvaka u novom sportu - prežderavanju, koji pronalazi ljubav svog života, dok je u završnoj priči akcenat stavljen na momka koji se bavi prepariranjem životinja, tj. taksidermijom. On izdržava svog ogromnog oca, koji čuva divovske domaće mačke.
Nakon ovog projekta se pojam filma, originalnosti u njemu, dozvoljene eksplicitnosti i specifičnosti kontrasta zanimljivog i odvratnog podiže na neki novi nivo. Aposlutno ništa, ni u jednom smislu, što se vidi u ovom filmu se ne može porediti sa nekim ranijim radovima. Povremeno smešan, povremeno nasilan, povremeno odvratan, povremeno prenaglašen, sa perverznim i nastranim likovima, ali sve vreme savršeno intrigantan i prosto tera da se nastavi sa gledanjem.
Po režiserovim rečima, ovaj film predstavlja satiru savremenog mađarskog društva, 