When a man gets wealthy, he has to deal with the problems of freedom. All the choices he could possibly want. An abyss opens up. Well, I watched that abyss. I watched it ruin men, marriages, but most of all, it ruins the children.
All the Money in the World je novi film Ridlija Skota (Ridley Scott), a pročulo se za njega i pre premijere jer je imao taj baksuz da u njemu glavnu ulogu tumači Kevin Spejsi, koji se našao u centru holivudskog skandala baš pred promociju filma. Zbog toga su producenti odlučili da svaka scena sa Spejsijem bude ponovo snimljena, a na njegovo mesto je uskočio veteran Kristofer Plamer (Christopher Plummer). S obzirom na rediteljsko ime i glumačku ekipu koju je okupio, film je prošao skoro nezapaženo, a u prilog tome idu i činjenice da nije dobro prošao ni na bioskopskim kasama.
1973. godine u Rimu maskirana ekipa kriminalaca je otela Džona (Charlie Plummer), šesnaestogodišnjaka koji je imao tu nesreću da je unuk Žan Pola Getija (Plamer), u tom momentu najbogatijeg čoveka na svetu. Osim činjenice da je stekao bogatstvo poslovima sa naftom i da je veliki kolekcionar umetničkih dela, Geti je poznat po tome da je velika škrtica. Upravo zbog toga on odbija da plati otkupninu, iako je žrtva njegov omiljeni unuk. U centar priče se smešta Gejl (Michelle Williams), posvećena majka koja je, za razliku od svog bišeg svekra, izabrala svoju decu ispred bogatstva...
Žan Pol Geti je nesvakidašnja individua, čovek koji je multimilioner, pročitaj više...All the Money in the World (2017)
When a man gets wealthy, he has to deal with the problems of freedom. All the choices he could possibly want. An abyss opens up. Well, I watched that abyss. I watched it ruin men, marriages, but most of all, it ruins the children.
All the Money in the World je novi film Ridlija Skota (Ridley Scott), a pročulo se za njega i pre premijere jer je imao taj baksuz da u njemu glavnu ulogu tumači Kevin Spejsi, koji se našao u centru holivudskog skandala baš pred promociju filma. Zbog toga su producenti odlučili da svaka scena sa Spejsijem bude ponovo snimljena, a na njegovo mesto je uskočio veteran Kristofer Plamer (Christopher Plummer). S obzirom na rediteljsko ime i glumačku ekipu koju je okupio, film je prošao skoro nezapaženo, a u prilog tome idu i činjenice da nije dobro prošao ni na bioskopskim kasama.
1973. godine u Rimu maskirana ekipa kriminalaca je otela Džona (Charlie Plummer), šesnaestogodišnjaka koji je imao tu nesreću da je unuk Žan Pola Getija (Plamer), u tom momentu najbogatijeg čoveka na svetu. Osim činjenice da je stekao bogatstvo poslovima sa naftom i da je veliki kolekcionar umetničkih dela, Geti je poznat po tome da je velika škrtica. Upravo zbog toga on odbija da plati otkupninu, iako je žrtva njegov omiljeni unuk. U centar priče se smešta Gejl (Michelle Williams), posvećena majka koja je, za razliku od svog bišeg svekra, izabrala svoju decu ispred bogatstva...
Žan Pol Geti je nesvakidašnja individua, čovek koji je multimilioner, pročitaj više... 
Tiho, kao nikada do sada. Upravo takva je bila atmosfera u bioskopu, dok se na platnu odigravao film. Mnogi su ga hvalili. Kritika, publika. A ja? Ja sam isčekivao trenutak kada će stići kod nas, da pogledam i to čudo. Kažem čudo, jer ja i horor imamo istoriju. Od punog paketa VHS naslova, dobijenih zajedno sa video rekorderom, pristiglim brodom pravo iz Japana, mnogi su bili horori. Prestravili su malog balavca i urezli se u pamćenje, ali i srce.
Od tada traje decenijska ljubav, ali i muke. Muke jer godinama jedva neki gledljiv se pojavi, a onaj baš dobar je redak kao i jednorog. Možda i ređi. Ali, eto čuda se dešavaju i ja izađoh iz bioskopa sa komentarom odličan! U pitanju je A Quiet Place, odličan film, odličan horor, ma kako čudno zvučalo.
Godina je 2020. Svet je u ruševinama. Sve je pusto, a jedini preživeli žive u tišini. Zvuk je najveća opasnost, jer sa zvukom dolaze oni, a njihov dolazak znači kraj. Evelin (Emily Blunt) i Li Abot (John Krasinski), sa svoje troje dece, pokušavaju da prežive u novom svetu. Napravili su svoj mali svet i stroga pravila. Uz sve to, velika tragedija uzdrmaće i njihove međusobne odnose. Da bi izašli na kraj sa izazovima sveta, moraće prvo da prebrode one u svojoj porodici...
A Quiet Place je kompletno delo Džona Krasinskog. Poznati glumac potpisuje režiju, scenario i tumači glavnu ulogu. Tako smo, mogu slobodno reći, dobili još jednog svestranog filmskog umetnika od koga, sudeći po ovom filmu, možemo očekivati 
That's a strong glass table.
Odavno je poznato da holivudske komedije uglavnom nisu vredne pažnje, osim ako ste ljubitelj jeftinog humora, naravno (što je skroz ok, svako ima svoj ukus). Retko kada se usudim im pružim šansu, ali na nagovor društva sam otišao u bioskop i pogledao Game Night, očekujući da čisto ubijemo vreme pre odlaska na giros. Međutim, ostao sam prijatno iznenađen i nekoliko puta sam se zacenio od smeha, što je u mom slučaju i više nego dovoljno da komediju proglasim dobrom.
Filmom počinje kvizom u baru u kome Maks (Jason Bateman) i Eni (Rachel McAdams) doživljavaju ljubav na prvi pogled. Zbližio ih je obostrani takmičarski duh, koriste svaku moguću priliku da se nadmeću u nečemu, a sa svojim prijateljima organizuju game nights, u kojima se takmiče u raznim društvenim igrama. Idiličan brak kvari činjenica da ne mogu da dobiju bebu, a razlog za to je Maks, kome konstantna napetost zbog igara utiče na plodnost. Situaciju dodatno komplikuje iznenadna poseta njegovog brata Bruksa (Kyle Chandler), koji je razvio njegov takmičarski duh i zbog kog Maks ima izražen kompleks niže vrednosti...
Eni smatra da je Bruks direktno kriv za Maksov nagomilani stres i mišljenja je da bi njegov poraz u nekoj društvenoj igri, po prvi put u životu, izuzetno povoljno uticao na Maksa. Osim njihove situacije, posredno pratimo i podplotove njihovih prijatelja za igru - Kevina (Lamorne Morris) i Mišel (Kylie Bunbury), koji su zajedno još od srednje škole, 
Svako ima ono nešto što traži od filma. Neko zabavu, razbibrigu, neko napetost, uzbuđenje. Neko strah, jezu. Drugi smeh, avanturu. Neko je željan misterije, tajanstvenih priča. Opet drugi priča o ljudima, sudbinama, ljubavi. Ono što ja tražim kod filmova, a retko se nađe, posebno danas, je kada vas nakon gledanja ostavi da sedite sa ogromnim imaginarnim upitnikom iznad glave. Potom slede sati i dani motanja istog po glavi. Pa se vrti napred, nazad, dok pokušavam da dokučim sve ono što nosi u sebi i, na kraju, da li je to što sam gledao odlično ili ne. Kažem retko, ali ipak se nađe. Jedan takav pronalazak je novi film genijalne Lin Ramzi (Lynne Ramsay), You Were Never Really Here.
Džo (Joaquin Phoenix) je veteran raznih službi države. Živi sa starom majkom, a svoje dane provodi radeći ono što je trebao, a zaista nije uspeo u svom nekadašnjem poslu. Da se bori za pravdu. On je specijalac za pronalaženje nestalih devojaka. Veoma učinkovit i veoma, veoma brutalan. One na koje se nameri čeka izuzetno neprijatno iskustvo, ukoliko isto uspeju da prežive. Džo dobija novi zadatak, da pronađe senatorovu ćerku. Taj zadatak, iako naizgled rutinski, staviće Džoa na teška iskušenja, koja ga mogu potpuno uništiti.
You Were Never Really Here je novi film Lin Ramzi, sjajne režiserke, koja na našu veliku žalost retko radi. Tako pravi velike pauze između filmova, a ovaj poslednji smo čekali sedam godina. Iz tog razloga u preko dvadeset godina karijere, 
U svetu kakav trenutno jeste, jasno je da su teme istok-zapad, SAD vs Rusija i te kako popularne. Rastuća paranoja i podgrevanje Hladnog rata idealno je tržište za ove teme i proizvode nastale na istim. Tako se i krenulo sa filmovima i serijama koje se bave ovim temama, a koje redovno potpadaju pod uticaj paranoje i rusofobije. Pa tako, baš kao nekad, imamo crno-belu situaciju. Neki pokušavaju uneti nijanse sive, koje ipak ostaju u tragovima pod pritiskom javnosti ili, bolje reći, politike. Jedan koji se bavi ovim temama je i novi film oskarovke Dženifer Lorens (Jennifer Lawrence) imena Red Sparrow.
Red Sparrow je film nastao po istoimenom romanu koji je napisao Džejson Metjus, bivši CIA agent. On je napravio uspeh sa svojim špijunskim romanom, koji dobija i nastavke. Kako to već biva, Holivud nije čekao dugo da uspešnicu sa reči prevede na ekrane. Izabran je režiser poznate trilogije The Hunger Games, a kako se tim koji dobija ne menja, angažovana je i Dženifer Lorens za naslovnu ulogu.
Dominika Egorova (Lorens) je Primabalerina Boljšoj teatra. Nakon nezgode na velikom nastupu njena karijera je gotova. Opterećena još i bolešću majke i teškom situacijom u kojoj se našla, dobija ponudu od svog strica. Pristankom na istu, njen život odlazi putem gde je svaki pedalj istog pretnja po njen život. Našavši se u svetu laži, obmana i neprestane opasnosti, moraće da uradi nemoguće kako bi se spasila...
Odgledavši ovaj film i sam sam se našao pred teškim 
When you're black, it's almost like having a gun pointing right at your face.
Ketrin Bigelou (Kathryn Bigelow) je američka autorka društveno angažovanih filmova, koja je svakako najpoznatija po tome što je jedina žena u istoriji dodele Oskara koja je dobila nagradu za režiju (The Hurt Locker). U svom najnovijem projektu ponovo sarađuje sa scenaristom i producentom Markom Boulom (Mark Boal) i donosi istorijska dešavanja smeštena u Detroit leta 1967. godine, kada su međurasne tenzije dostigle vrhunac.
Te godine, u istoriji zabeležene kao long hot summer of 1967, desila se erupcija demonstracija afro-amerikanaca širom SAD-a. U kratkom prologu vidimo kako su oni, nakon Prvog svetskog rata, migrirali na sever u potrazi za poslom u industrijskim zonama, dok su se belci, nakon Drugog svetskog rata, povukli u predgrađa. Afro-amerikanci su tako ostali u siromašnim industrijskim kvartovima, a jedini belci koji su tu zalazili su pripadnici policije, koji su u velikom procentu bili nasilni rasisti.
Na početku filma pratimo nastanak petodnevnih demonstracija u Detroitu, a neposredan uzrok je upad policije u nelegalni noćni klub i izbacivanje ljudi na ulicu. Tiho protivljenje je ubrzo preraslo u bacanje kamenica ka policajcima, a situacija je iz minuta u minut bivala sve opasnija. U narednih pet dana Detroit je postao ratna zona, vojska je poslala tenkove i tešku artiljeriju kako bi uspostavila mir i tom prilikom je stradalo 43 ljudi, uglavnom civila. Prva polovina narativa 
If I told you about her, what would I say? That they lived happily ever after? I believe they did.
Giljermo del Toro (Guillermo del Toro) je cenjeno autorsko ime koje potpisuje vizuelno izuzetne fantazije, tačnije bajke za odrasle. Kao i većina filmaša sa talentom i jasnom vizijom, najbolje funkcioniše kada ima odrešene ruke i kada ima potpunu kontrolu nad svojim projektom, pa konačan uspeh najčešće ne može da izostane. Takav je slučaj i sa filmom The Shape of Water, žanrovski karakterističnim za del Tora, koji potpisuje scenario, režiju i produkciju.
Radnja je smeštena u šezdesete godine prošlog veka u Baltimoru i prati usamljenu Elisu Esposito (Sally Hawkins), čistačicu u tajnoj vladinoj laboratoriji, koja se sporazumeva znakovnim jezikom. Živi u starom stanu iznad bioskopa, a društvo joj povremeno pravi komšija Žil (Richard Jenkins), gej-umetnik sa sve manje posla. Tokom tipične smene sa koleginicom Zeldom (Octavia Spencer) otkriva da je u laboratoriju stiglo mistično stvorenje iz voda Južne Amerike, sa kojim uskoro započinje neobično blizak odnos. Ispostavlja se da je reč o amfibijskom čoveku, kog agent Strikland (Michael Shannon) želi što pre da ukloni, pa se Elisa odlučuje na radikalne poteze...
Del Toro, u saradnji sa Vanesom Tejlor (Vanessa Taylor), piše izuzetno bogat scenario, koji osim glavnog plota kombinuje još nekoliko priča, taman toliko da budu prava podrška glavnoj temi i da ne skreću pažnju sa nje. Duo je očigledno bio 
Oh, dear. I don't like hypothetical questions.
U eri kada je sloboda govora više nego ograničena, novi film Stivena Spilberga (Steven Spielberg) stiže kao neka vrsta ekranizacije svega onoga što se dešava u pozadini novinarskog sukoba sa vladajućom političkom klasom. U ovom slučaju, reč je o sukobu administracije bivšeg predsednika Ričarda Niksona sa novinarima koji su objavili poverljiva vojna dokumenta vezana za rat u Vijetnamu, što je u ono vreme bio samo uvod u još veći politički skandal - lako je zaključiti da je, naročito u SAD, poenta priče iz filma The Post relativno univerzalna i vanvremenska.
Glavni protagonisti priče su Kej Graham (Meryl Streep), vlasnica novinske izdavačke kompanije The Washington Post, koja je preuzela posao nakon samoubistva svog supruga, i Ben Bredli (Tom Hanks), izvršni direktor i novinar stare garde. Njihov glavni konkurent The New York Times je došao u posed obimne dokumentacije (The Pentagon Papers) koja detaljno analizira američku intervenciju u Vijetnamu i postiže veliki uspeh njihovim objavljivanjem. Međutim, zameraju se predsedniku Niksonu, koji sudski zabranjuje dalje tekstove o tome. Nedugo zatim, dokumenta stižu i u Vašington, pa se izdavači nalaze pred etičkom i moralnim dilemom šta da urade sa njima...
Kej je zabrinuta jer se objavljivanje tekstova može loše odraziti na predviđeni izlazak kompanije na berzu, ali i zbog činjenice da je jedan od najčešće spominjanih ljudi u poverljivim papirima 