Fuck it all. Clean it up.
Pre tri godine su nam scenarista Tejlor Šeridan (Taylor Sheridan) i veoma cenjeni režiser Deni Vilnjev (Denis Villeneuve) pružili Sicario, upečatljivi triler koji je tehnički doveden do perfekcije i film za koji nije potrebna neka posebna preporuka da bi ga neko pogledao. Pomenuti duo, odlična glumačka ekipa, majstor kinematografije Rodžer Dikins i islandski kompozitor Johan Johanson - uspeh je bio zagarantovan. Tri godine kasnije stiže nam (uglavnom nepotreban) nastavak pod naslovom Sicario: Day of the Soldado.
U nastavku priče pratimo pojačan intenzitet rata protiv droge i narko-kartela, koji su počeli da krijumčare teroriste preko granice SAD-a. Federalni agent Met Grejver (Josh Brolin) dolazi u situaciju da ponovo sarađuje sa misterioznim Alehandrom (Benicio Del Toro), kome je narko-bos pobio porodicu kako bi poslao poruku. Njih dvojica imaju zadatak da izazovu sukobe dilera u Meksiku, a kao metod biraju otmicu ćerke narko-bosa sa kojim Alehandro ima nerešenu prošlost. U situaciji kada devojčica predstavlja kolateralnu štetu, agenti će početi da preispituju svoju misiju...
S obzirom da je borba sa dilerima droge eskalirala, samim tim je i taktika borbe protiv njih postala radikalnija. Alehandro i Met sa svojim timom deluju kao pravi ljudi za takav rat, nemaju problem da budu agresivniji i da svoju beskompromisnost podignu na viši nivo - ne može se reći da uživaju u onome što rade, ali je svako od njih veoma motivisan da pročitaj više...Sicario: Day of the Soldado (2018)
Fuck it all. Clean it up.
Pre tri godine su nam scenarista Tejlor Šeridan (Taylor Sheridan) i veoma cenjeni režiser Deni Vilnjev (Denis Villeneuve) pružili Sicario, upečatljivi triler koji je tehnički doveden do perfekcije i film za koji nije potrebna neka posebna preporuka da bi ga neko pogledao. Pomenuti duo, odlična glumačka ekipa, majstor kinematografije Rodžer Dikins i islandski kompozitor Johan Johanson - uspeh je bio zagarantovan. Tri godine kasnije stiže nam (uglavnom nepotreban) nastavak pod naslovom Sicario: Day of the Soldado.
U nastavku priče pratimo pojačan intenzitet rata protiv droge i narko-kartela, koji su počeli da krijumčare teroriste preko granice SAD-a. Federalni agent Met Grejver (Josh Brolin) dolazi u situaciju da ponovo sarađuje sa misterioznim Alehandrom (Benicio Del Toro), kome je narko-bos pobio porodicu kako bi poslao poruku. Njih dvojica imaju zadatak da izazovu sukobe dilera u Meksiku, a kao metod biraju otmicu ćerke narko-bosa sa kojim Alehandro ima nerešenu prošlost. U situaciji kada devojčica predstavlja kolateralnu štetu, agenti će početi da preispituju svoju misiju...
S obzirom da je borba sa dilerima droge eskalirala, samim tim je i taktika borbe protiv njih postala radikalnija. Alehandro i Met sa svojim timom deluju kao pravi ljudi za takav rat, nemaju problem da budu agresivniji i da svoju beskompromisnost podignu na viši nivo - ne može se reći da uživaju u onome što rade, ali je svako od njih veoma motivisan da pročitaj više... 
Više puta do sada sam spomenuo da je Australija pravo malo blago što se tiče nezavisnih filmova. Njihove produkcije se ne bave previše promocijom, vodeći se parolom da će kvalitet svakako dopreti do ljudi koje to zanima. Poslednji u nizu zanimljivih projekata je Cargo, koji je dugometražna verzija hvaljenog kratkog filma iz 2013. godine, a obe verzije potpisuju Ben Hauland i Jolanda Remke. Činjenica je bi retko ko čuo za ovaj film da ga Netflix, nezvanični spasilac indi projekata, nije pokupio.
Na samom početku filma upoznajemo tročlanu porodicu koju čine Endi (Martin Freeman), Kej (Susie Porter) i njihova ćerkica Rosi. Oni se voze brodićem kroz ruralnu Australiju i ubrzo shvatamo da to njihovo putovanje nije produkt zabave ili želje za pustolovinom, nego potreba za preživljavanjem. Svet je doživeo neku vrstu zombi epidemije, kopno je prepuno žrtava, a oni su bezbedni na brodu, iako imaju problema sa nestašicom namirnica. Jednom prilikom, Endi primećuje napušten brod, sa koga donosi veću količinu hrane, a taj postupak će njihovu situaciju dovesti iz loše u goru...
Priča filma Cargo je zanimljiva, jer se u post-apokaliptičnom svetu bavi likovima i njihovim emocijama, a ne akcijom i jurnjavom za zombijima. Ljubitelji tradicionalnih filmova ovog tipa svakako neće biti zadovoljni što se potencijal vezan za zombije ne koristi previše, nego ga autori svesno zapostavljaju u korist nekoliko zaista jakih emotivnih udaraca. Atmosfera je napeta, sa osećajem 
Bila je to ljubav na prvi pogled. Od te davne 1987. godine, pa do danas, nikada se nije ugasila i mnogo puta sam joj se sa oduševljenjem vraćao. Emocija je još jača činjenicom da je to bio prvi film (ne računajući crtaće) koji sam sa ocem pogledao u bioskopu. Arni i ekipa u jednom od najdražih mi lično, a i najboljih filmova tog žanra uopšte za većinu filmofila. Naravno, reč je o Predator-u. Zbog toga je i uzbuđenje bilo na vrhuncu kada se pojavio novi nastavak 2018. godine pod imenom The Predator.
The Predator je četvrti film u seriji ili šesti ako računamo ona dva hibridna sa Alien-om. Međutim, svi ti posle Arnijevog iz 1987. nisu bili ni blizu, što kvalitetom, što popularnošću. Onaj drugi može i proći jer je zadržao deo atmosfere prvog, dok su ostali išli na dodvoravanje publici i odstupili su od prvobitne, prvenstveno jezive atmosfere koja ga je krasila. U isti koš može se staviti i ovaj poslednji The Predator, koji nije opravdao očekivanja, barem kada se radi o Predator filmu.
Režiju i scenario potpisuje Šejn Blek, poznat po svom posebnom akcionom stilu filmova kao što su Lethal Weapon, Last Action Hero, Irom Man 3, The Nice Guys itd. On je čak i glumio manju ulogu u originalnom Predatoru. Njegovi filmovi su nabijeni akcijom i humorom i uz njih smo se sjajno zabavljali više puta. Međutim, u tome možda i jeste jedan od glavnih problema, kada je u pitanju The Predator.
Orginalni Predator je bio film koji je dobio status kultni čim 
- See, you thought I was a cripple but you didn't know that I'm a ninja.
- While I am state of the art, I am not a ninja.
Iako nisam preveliki ljubitelj naučne fantastike, rado ću pogledati indi projekat autora koji ima ideju i koji zna šta hoće - još ako dođe do saradnje sa producentskom kućom koja ima dobru reputaciju za nezavisne filmove, pun pogodak. Li Vanel (Leigh Whannell) iza sebe ima uspešnu karijeru kao glumac i scenarista horor filmova, a pre tri godine je debitovao i kao režiser filmom Insidious: Chapter 3. Film o kome danas pišem je njegovo autorsko delo, a reč je o odličnom miksu žanrova pod imenom Upgrade.
Venel nam predstavlja njegovu viziju utopijske budućnosti u kojoj je tehnologija kontroliše skoro sve aspekte života. U toj budućnosti Grej Trejs (Logan Marshall-Green) izbegava tehnologiju, obožava tradicionalne automobile i radi kao mehaničar. Nakon incidenta u kome on ostaje paralizovan, pristupa mu direktor tehnološke kompanije sa eksperimentalnim implantom, koji će mu vratiti funkciju udova. Reč je o računarskom čipu pod nazivom STEM, koji se pokazuje mnogo funkcionalnijim i inteligentijim nego što su očekivali. Grej u tom čipu dobija neočekivanog saveznika u osveti prema ljudima koji su izazvali incident...
Upgrade je futuristički akcioni triler sa temom osvete, u kome glavni junak otkriva da je u isto vreme i nosilac, ali i marioneta veštačke inteligencije. Ideja koja vodi priču je zaista fascinantna i postavlja razna 
It's heartening to see so many strange, new faces here today. I know my mom would be very touched, and probably a little suspicious.
Nešto ranije ove godine smo imali priliku da gledamo autorski horor, koji ovom zapostavljenom žanru daje posebnu dimenziju i ucrtava put za budućnost istog. Džon Krasinski nas je u svom filmu A Quiet Place vodio od drame do horora i nazad, menjajući prirodu priče i suptilno naglašavajući ono što želi da nam kaže. Specifičnom atmosferom i izostankom zvuka, sa pričom koja je usmerena na porodicu, Krasinski je postigao pun pogodak i verujem da su mnogi pomislili kako se tako dobar horor neće skoro pojaviti.
Međutim, u poslednjih nekoliko nedelja mnogi pričaju o novom autorskom hororu, koji potpisuje anonimni Ari Aster, čovek kome je ovo prvi dugometražni film. Hereditary počinje umrlicom, tako da tačno znate šta da očekujete od ovog poprilično jezivog filma - da se radi o smrti. Od te osnovne ideje, autor istražuje i odvodi nas u krajnosti žalosti i ludila.
Priča prati porodicu Grejem, koja živi u velikoj kući van grada, okruženoj šumom. Porodicu čine Eni (Toni Collette), njen suprug Stiv (Gabriel Byrne) i njihova deca Piter (Alex Wolff) i Čarli (Milly Shapiro). Film otvara sahrana Enine majke, koja je bila dominantna figura u njenom životu. Na prvi pogled, niko u porodici nije previše uznemiren zbog toga, osim Čarli, koju je baka odgajala kao da je njena ćerka. Ubrzo nakon sahrane počinju 
For our struggle is not against flesh and blood, but against the rulers, against the authorities, against the powers of this dark world.
Pol Šrejder (Paul Schrader) je cenjeno ime u svetu filma, pre svega zbog svog učešća u Novom talasu američkog filma - između ostalog, napisao je scenarija za filmove Taxi Driver i Raging Bull. Karijeru je počeo kao scenarista, vremenom se prihvatio i režiserske stolice, a njegove filmove karakterišu protagonisti koji se nalaze na putu autodestrukcije. Takav je slučaj i sa njegovom novom dramom First Reformed, o kojoj danas pišem.
Protagonista filma je Ernst Toler (Ethan Hawke), pastor u istorijski važnoj crkvi, koja nosi isti naziv kao i film. Crkva proslavlja 250 godina postojanja, a sveštenikova uloga u proslavi je svedena na predstavljanje govornika, a jedan od njih će biti Ed Balk, lokalni industrijalac. Promena u njegovom životu nastaje kada mu u crkvi pristupi Meri (Amanda Seyfried), trudnica koja je zabrinuta za svog supruga Majkla. Naime, Majkl je radikalni borac za zaštitu životne sredine i ne želi da donese dete na svet koji se uništava zagađenjem...
Toler nema previše obaveza u slabo posećenoj crkvi, ali je retko kada napušta. Saznajemo da je bivše vojno lice, kome je sin poginuo u Iraku, a njegov brak to nije izdržao. Mišljenja je da je nesposoban za ljubav, izbegava kontakte sa ljudima i zanemaruje ozbiljne znakove zdravstvenih problema. Piše dnevnik u kome razmatra svoj život i rad, a na taj način 
We don't own the square-root of shit.
Džef Nikols (Jeff Nichols) je američki filmaš mlađe generacije koji u svojoj filmografiji, za sada, ima pet filmova namenjenih ljubiteljima modernih nezavisnih radova. Veću pažnju je privukao filmom Mud sa Metjuom Mekonahijem u glavnoj ulozi, dok je meni baš po ukusu bio Take Shelter iz 2011. godine. Njegov debitantski rad iz 2007. godine je drama o kojoj danas pišem, Shotgun Stories, koja je nagoveštavala da se radi o talentovanom i perspektivnom autoru - ne zbog toga što zna da uperi kameru, nego što je uspešno koristi da izvuče empatiju, emociju ili bes usađen unutar njegovih likova.
Priča u ovom filmu se bavi porodicom i osvetom. Prati dve grupe ljudi koji imaju zajedničkog oca, ali njegovom zaslugom žive totalno različite živote. Son (Michael Shannon), Boj i Kid žive od danas do sutra, bave se fizičkim poslovima i nemaju kontakt sa svojim roditeljima. Promena u njihovom životu nastaje kada im otuđena majka saopštava da je njihov otac umro. Njih trojica odlučuju da nepozvani dođu na sahranu i suoče se sa drugom porodicom svog oca, koja ga zna kao velikog vernika kome je porodica bila na prvom mestu...
Na sahrani, Son otvara dušu i govori o tome kako čovek kog je nekada poznavao danas plaća za svoje grehove. Nakon toga nastaje sukob između dve porodice, ali taj sukob nije eksplicitan kao što možda očekujete. Nikols polako priča svoju priču, gradi sporogoreću tenziju i svojim likovima postepeno dodaje 
When a man gets wealthy, he has to deal with the problems of freedom. All the choices he could possibly want. An abyss opens up. Well, I watched that abyss. I watched it ruin men, marriages, but most of all, it ruins the children.
All the Money in the World je novi film Ridlija Skota (Ridley Scott), a pročulo se za njega i pre premijere jer je imao taj baksuz da u njemu glavnu ulogu tumači Kevin Spejsi, koji se našao u centru holivudskog skandala baš pred promociju filma. Zbog toga su producenti odlučili da svaka scena sa Spejsijem bude ponovo snimljena, a na njegovo mesto je uskočio veteran Kristofer Plamer (Christopher Plummer). S obzirom na rediteljsko ime i glumačku ekipu koju je okupio, film je prošao skoro nezapaženo, a u prilog tome idu i činjenice da nije dobro prošao ni na bioskopskim kasama.
1973. godine u Rimu maskirana ekipa kriminalaca je otela Džona (Charlie Plummer), šesnaestogodišnjaka koji je imao tu nesreću da je unuk Žan Pola Getija (Plamer), u tom momentu najbogatijeg čoveka na svetu. Osim činjenice da je stekao bogatstvo poslovima sa naftom i da je veliki kolekcionar umetničkih dela, Geti je poznat po tome da je velika škrtica. Upravo zbog toga on odbija da plati otkupninu, iako je žrtva njegov omiljeni unuk. U centar priče se smešta Gejl (Michelle Williams), posvećena majka koja je, za razliku od svog bišeg svekra, izabrala svoju decu ispred bogatstva...
Žan Pol Geti je nesvakidašnja individua, čovek koji je multimilioner, 