It’s not a happy game, it’s a fucking nightmare world.
Black Mirror je sjajna britanska antologijska serija smeštena u blisku haj-tek budućnost, koju je lako zamisliti i smatrati je realnom. U svakoj epizodi pratimo razvitak određene tehnologije i njen uticaj na psihu pojedinca i međuljudske odnose. Iako je nakon treće sezone predviđen kraj, ekipa iz Netflixa je producirala četvrtu sezonu, a nedugo nakon nje je najavljena i peta sezona. Dok ona ne stigne, od autora Dejvida Slejda i Čarlija Brukera smo dobili specijal Bandersnatch.
Najkraće rečeno, ovo je interaktivni projekat, totalno nov i inovativan način gledanja filma, u kome gledalac aktivno učestvuje tako što donosi odluke umesto glavnog junaka. Radnja filma je smeštena u 1984. godinu i pratimo mladog programera Stefana Batlera (Fionn Whitehead), koji pokušava da realizuje adaptaciju knjige Bandersnatch u video igru. Cilj mu je da delo tragičnog pisca Džeroma Dejvisa postane revolucionarna video igra u kojoj učesnik donosi niz odluka kako bi došao do kraja. Njegov trud da se skoncetriše na programiranje uskoro dovodi do toga da preispita da li svoje odluke donosi sam ili je nečija marioneta...
Od samog početka, kada birate šta će naš junak da doručkuje, Bandersnatch nam nudi mogućnost da odaberemo dalju sudbinu Stefana ili će biti doneta difoltna odluka. Kada se dođe do kraja filma, dobijamo mogućnost da se vratimo korak unazad i odaberemo drugačije. Na taj način dobijamo različite pročitaj više...Black Mirror: Bandersnatch (2018)
It’s not a happy game, it’s a fucking nightmare world.
Black Mirror je sjajna britanska antologijska serija smeštena u blisku haj-tek budućnost, koju je lako zamisliti i smatrati je realnom. U svakoj epizodi pratimo razvitak određene tehnologije i njen uticaj na psihu pojedinca i međuljudske odnose. Iako je nakon treće sezone predviđen kraj, ekipa iz Netflixa je producirala četvrtu sezonu, a nedugo nakon nje je najavljena i peta sezona. Dok ona ne stigne, od autora Dejvida Slejda i Čarlija Brukera smo dobili specijal Bandersnatch.
Najkraće rečeno, ovo je interaktivni projekat, totalno nov i inovativan način gledanja filma, u kome gledalac aktivno učestvuje tako što donosi odluke umesto glavnog junaka. Radnja filma je smeštena u 1984. godinu i pratimo mladog programera Stefana Batlera (Fionn Whitehead), koji pokušava da realizuje adaptaciju knjige Bandersnatch u video igru. Cilj mu je da delo tragičnog pisca Džeroma Dejvisa postane revolucionarna video igra u kojoj učesnik donosi niz odluka kako bi došao do kraja. Njegov trud da se skoncetriše na programiranje uskoro dovodi do toga da preispita da li svoje odluke donosi sam ili je nečija marioneta...
Od samog početka, kada birate šta će naš junak da doručkuje, Bandersnatch nam nudi mogućnost da odaberemo dalju sudbinu Stefana ili će biti doneta difoltna odluka. Kada se dođe do kraja filma, dobijamo mogućnost da se vratimo korak unazad i odaberemo drugačije. Na taj način dobijamo različite pročitaj više... 
Kada se radi o stripovskim junacima ovjekovečenim na velikom ekranu, poslednju deceniju Marvel je postavio visoke standarde i ostvario veliki uspeh u svakom smislu, posebno onom finansijskom. Otvorena su vrata ekranizaciji i drugih junaka iz drugih univerzuma. Naravno, kada pričamo o Marvelu, neizostavan je i drugi strip gigant DC. DC je pre zlatnog Marvelovog doba, kada je reč o filmovima, držao glavnu reč, prvenstveno sa Betman franšizom, posebno onoj u Nolanovoj interpretaciji.
Međutim, poslednju deceniju DC je imao problema u takmičenju sa Marvelom. Začetak novog DC Cinematic univerzuma je bio sve samo ne lak. Problemi su se rađali sa Superman i Batman filmovima, a teško je prošao i najjači adut Justice League. Iako možda više naginjem DC strani, a ni pomenuti filmovi mi nisu loši kako je zagraktala široka svetska masa, moram priznati da je Marvel imao nešto što DC nije, a šta tačno ne znam. Onda se pojavio odličan Wonder Woman, kao nagoveštaj svetlije budućnosti. Sada nam je kao prvi iz te svetlije budućnosti došao spektakularni Aquaman.
Aquaman je jedan od članova Justice League i u istoimenom filmu nam ga je predstavio harizmatični Jason Momoa. Sada je dobio sopstveni film, a njegova radnja se dešava nakon Justice League. Artur aka Aquaman je sin kraljice Atlane (Nicole Kidman), koja nam dolazi iz podvodnog sveta Atlantide. Dobila ga je iz veze sa običnim čovekom, svetioničarem u koga se zaljubila bežeći od dogovorenog braka. Međutim, 
Steampunk i ime Piter Džekson bili su više nego dovoljni da me, kao kukca na svetlo, privuku ka novom filmskom ostvarenju za koje su oba vezana. Steampunk je ljubav od dečačkih dana, a Džekson samo zbog LOTR, da ne spominjem ostalo, stoji na visinama mojih filmskih favorita. Jedan pogled na tizer od nekih minut vremena i gorenavedeno bilo je više nego dovoljno da sa nestrpljenjem čekam kraj ove godine i film Mortal Engines (Smrtonosne mašine).
Zasnovan na istoimenom YA romanu, prvom od četiri nastavka, autora Filipa Riva, dugo se kotrljala. Zapravo, bilo je potrebno skoro deceniju da konačno ugleda svetlost dana. Veliki fan pomenute knjige, Piter Džekson, uskočio je u projekat kao producent, napravljen je scenario i mašine su konačno zabrundale po predelima Novog Zelanda. I umesto bajkovitog kraja čitave priče, živjeli su srećno do..., utisci nakon gledanja nisu baš toliko bajkoviti.
Priča nas vodi skoro 1200 godina od sada. Svet kakav znamo više ne postoji. Sve je smrvljeno u 60-minutnom ratu. Zemlja ne izgleda kao što izgleda danas, tj. kontinenti i sve ostalo je zbrkano. Gradovi zapadne civilizacije su postali mobilni. Čudovišta na gigantskim gusenicama su predatori koji love manje gradove i hrane se njima. Najveći od svih je London sa kojim naša priča i počinje.
Resursa je sve manje i London je prisiljen da pređe na kontinentalnu koru i nastavi svoj lov. Gradom vlada gradonačelnik, dok gradski kapetan, svepoznati i popularni Valentajn (Hugo 
Eyes! Lungs! Pancreas! So many snacks, so little time!
Iako sam veliki poštovalac njihovih stripova i grafičkih novela, moram priznati da me Marvelovi filmovi ne zanimaju previše. Laka i predvidljiva bioskopska zabava nije baš po mom ukusu, iako sam dobrom broju filmova pružio šansu. Jedini film koji zaista hvalim je Deadpool, koji se bavi istoimenim anti-herojem. Venom je još jedan antiheroj u svetu Marvela, a prvi put se spominjao u serijalu o Spajdermenu. Zbog činjenice da je reč o antiheroju koga tumači Tom Hardi (Tom Hardy), rešio sam da ovom filmu pružim šansu.
Hardi tumači Edija Broka, poštovanog istraživačkog novinara, koji živi skaldan život sa svojom verenicom (Michelle Williams). Jednom prilikom saznaje poverljivu informaciju vezanu za fondaciju Lajf, koju predvodi Karlton Drejk (Riz Ahmed). Edov pokušaj da ga suoči sa činjenicama koje je saznao mu upropašćuje život - ostaje bez posla i napušta ga verenica. Nakon nekog vremena, Edi ponovo dolazi u kontakt sa fondacijom, ovoga puta preko radnice koja je zgrožena eksperimentima koji se odvijaju tokom istraživanja. Prilikom posete, Edi dolazi u kontakt sa vanzemaljskim simbiotom i njihova simbioza postaje Venom...
Simbiot je vanzemaljac u praktično tečnom stanju, kome je potreban domaćin u vidu čoveka kako bi preživeo. Spajanjem njega i Edija nastaje superheroj koji je daleko od klasičnog junaka - ima prilično gadan stav, vređa, hrani se delovima ljudskog tela i oduševljen je činjenicom 
Welcome, Cassius Green. I hope you have not masturbated today. We need you sharp and ready to go.
Sorry to Bother You je autorsko delo Rejmonda Lorensa Rajlija, koji je poznatiji pod pseudonimom Boots Riley. Rejmond iza sebe ima zavidnu karijeru repera i producenta, a ovo je njegov debitantski film, koji je imao premijeru na festivalu Sundance. Reč je o crnoj komeriji apsurda, koja je zbog svoje teme i kvaliteta realizacije brzo privukla pažnju i pokupila pozitivne kritike.
Radnja filma je smeštena u alternativnu verziju Ouklenda i prati Kesijusa Grina (Lakeith Stanfield), koji dobija posao telemarketera. S obzirom da radi na procenat i da, kao crnac, prodaje uglavnom beloj klijenteli, zarada je vrlo slaba, sve dok ne dobije savet da počne koristiti belački glas, kako bi bio privlačniji kupcima. Dok njegove kolege osnivaju sindikat, od probija sve granice prodaje i biva promovisan, ali počinje da gubi svoju devojku (Tessa Thompson) i prijatelje. Na novom poslu postaje povezan sa kompanijom Regalview, koja se bavi proizvodnjom moderne radne snage, dok njen bizarni vlasnik (Armie Hammer) kuje nove zloglasne planove, koji uključuju i Kesijusa...
Satirična verzija sveta koju pratimo u ovom filmu ne predstavlja ništa novo ili nešto što se već ne dešava, samo je sve pojačano do nivoa kada sve postaje apsurdno. To što gledamo u filmu može biti rezultat neke alternativne istorije ili je, možda, bliska budućnost, ali konkretan kontekst nije ni bitan. Kao i u modernom 
Bila je to ljubav na prvi pogled. Od te davne 1987. godine, pa do danas, nikada se nije ugasila i mnogo puta sam joj se sa oduševljenjem vraćao. Emocija je još jača činjenicom da je to bio prvi film (ne računajući crtaće) koji sam sa ocem pogledao u bioskopu. Arni i ekipa u jednom od najdražih mi lično, a i najboljih filmova tog žanra uopšte za većinu filmofila. Naravno, reč je o Predator-u. Zbog toga je i uzbuđenje bilo na vrhuncu kada se pojavio novi nastavak 2018. godine pod imenom The Predator.
The Predator je četvrti film u seriji ili šesti ako računamo ona dva hibridna sa Alien-om. Međutim, svi ti posle Arnijevog iz 1987. nisu bili ni blizu, što kvalitetom, što popularnošću. Onaj drugi može i proći jer je zadržao deo atmosfere prvog, dok su ostali išli na dodvoravanje publici i odstupili su od prvobitne, prvenstveno jezive atmosfere koja ga je krasila. U isti koš može se staviti i ovaj poslednji The Predator, koji nije opravdao očekivanja, barem kada se radi o Predator filmu.
Režiju i scenario potpisuje Šejn Blek, poznat po svom posebnom akcionom stilu filmova kao što su Lethal Weapon, Last Action Hero, Irom Man 3, The Nice Guys itd. On je čak i glumio manju ulogu u originalnom Predatoru. Njegovi filmovi su nabijeni akcijom i humorom i uz njih smo se sjajno zabavljali više puta. Međutim, u tome možda i jeste jedan od glavnih problema, kada je u pitanju The Predator.
Orginalni Predator je bio film koji je dobio status kultni čim 
- See, you thought I was a cripple but you didn't know that I'm a ninja.
- While I am state of the art, I am not a ninja.
Iako nisam preveliki ljubitelj naučne fantastike, rado ću pogledati indi projekat autora koji ima ideju i koji zna šta hoće - još ako dođe do saradnje sa producentskom kućom koja ima dobru reputaciju za nezavisne filmove, pun pogodak. Li Vanel (Leigh Whannell) iza sebe ima uspešnu karijeru kao glumac i scenarista horor filmova, a pre tri godine je debitovao i kao režiser filmom Insidious: Chapter 3. Film o kome danas pišem je njegovo autorsko delo, a reč je o odličnom miksu žanrova pod imenom Upgrade.
Venel nam predstavlja njegovu viziju utopijske budućnosti u kojoj je tehnologija kontroliše skoro sve aspekte života. U toj budućnosti Grej Trejs (Logan Marshall-Green) izbegava tehnologiju, obožava tradicionalne automobile i radi kao mehaničar. Nakon incidenta u kome on ostaje paralizovan, pristupa mu direktor tehnološke kompanije sa eksperimentalnim implantom, koji će mu vratiti funkciju udova. Reč je o računarskom čipu pod nazivom STEM, koji se pokazuje mnogo funkcionalnijim i inteligentijim nego što su očekivali. Grej u tom čipu dobija neočekivanog saveznika u osveti prema ljudima koji su izazvali incident...
Upgrade je futuristički akcioni triler sa temom osvete, u kome glavni junak otkriva da je u isto vreme i nosilac, ali i marioneta veštačke inteligencije. Ideja koja vodi priču je zaista fascinantna i postavlja razna 
Kao zagriženi fan od detinjstva i neko ko je odrastao na Star Wars filmovima, svaki iz tog univerzuma sa nestrpljenjem očekujem i radujem mu se. Čak i za lošije epizode 1-3 sam iznalazio opravdanja, jer ipak to je Star Wars. Međutim, čak i meni sve to oko novih filmova je krenulo silaznom putanjom sa novim trilogijama i samostalnim pričama. Nakon The Last Jedi koga sam jedva svario, imao sam dozu strepnje sa ovim zadnjim, koji se bavi omiljenim mi filmskim likom ikada, Han Solom.
Nakon preuzimanja franšize od strane Diznija, priznali to mnogi ili ne, evidentno je da to nije to. Star Wars se pravi za neke nove generacije, a pri tome, potpuno bezrazložno, se napušta stari štimung koji je decenijama zabavljao filmofile širom sveta. Kako svet nezaustavljivo grabi ka hiperprodukciji, dnevnim ili, bolje reći, blic senzacijama, tako se gubi na kvalitetu, a posebno na samom smislu i trajnosti svega što se pravi. Novi sadržaji gaze po onim pre njih i ništa se na duže staze ne zadržava kod konzumenata istih.
U tom sveopštem konzumerskom haosu vrednosti se neumitno gube, pa tako i stare ikone i legende se iskorišćavanjem urušavaju. To, na kraju, dosta teže pada nama nešto starijim filmskim generacijama, koje pamte bolja, zasigurno mogu reći, filmska vremena. Vremena kada se isčekivalo po koju godinu novi nastavak ili najavljeni film. Gde se sa nestrpljenjem gradila ta neka atmosfera i naboj, koja bi eksplodirala dolaskom filma u bioskop. Gde su najave bile škrte 