Welcome, Cassius Green. I hope you have not masturbated today. We need you sharp and ready to go.
Sorry to Bother You je autorsko delo Rejmonda Lorensa Rajlija, koji je poznatiji pod pseudonimom Boots Riley. Rejmond iza sebe ima zavidnu karijeru repera i producenta, a ovo je njegov debitantski film, koji je imao premijeru na festivalu Sundance. Reč je o crnoj komeriji apsurda, koja je zbog svoje teme i kvaliteta realizacije brzo privukla pažnju i pokupila pozitivne kritike.
Radnja filma je smeštena u alternativnu verziju Ouklenda i prati Kesijusa Grina (Lakeith Stanfield), koji dobija posao telemarketera. S obzirom da radi na procenat i da, kao crnac, prodaje uglavnom beloj klijenteli, zarada je vrlo slaba, sve dok ne dobije savet da počne koristiti belački glas, kako bi bio privlačniji kupcima. Dok njegove kolege osnivaju sindikat, od probija sve granice prodaje i biva promovisan, ali počinje da gubi svoju devojku (Tessa Thompson) i prijatelje. Na novom poslu postaje povezan sa kompanijom Regalview, koja se bavi proizvodnjom moderne radne snage, dok njen bizarni vlasnik (Armie Hammer) kuje nove zloglasne planove, koji uključuju i Kesijusa...
Satirična verzija sveta koju pratimo u ovom filmu ne predstavlja ništa novo ili nešto što se već ne dešava, samo je sve pojačano do nivoa kada sve postaje apsurdno. To što gledamo u filmu može biti rezultat neke alternativne istorije ili je, možda, bliska budućnost, ali konkretan kontekst nije ni bitan. Kao i u modernom pročitaj više...Sorry to Bother You (2018)
Welcome, Cassius Green. I hope you have not masturbated today. We need you sharp and ready to go.
Sorry to Bother You je autorsko delo Rejmonda Lorensa Rajlija, koji je poznatiji pod pseudonimom Boots Riley. Rejmond iza sebe ima zavidnu karijeru repera i producenta, a ovo je njegov debitantski film, koji je imao premijeru na festivalu Sundance. Reč je o crnoj komeriji apsurda, koja je zbog svoje teme i kvaliteta realizacije brzo privukla pažnju i pokupila pozitivne kritike.
Radnja filma je smeštena u alternativnu verziju Ouklenda i prati Kesijusa Grina (Lakeith Stanfield), koji dobija posao telemarketera. S obzirom da radi na procenat i da, kao crnac, prodaje uglavnom beloj klijenteli, zarada je vrlo slaba, sve dok ne dobije savet da počne koristiti belački glas, kako bi bio privlačniji kupcima. Dok njegove kolege osnivaju sindikat, od probija sve granice prodaje i biva promovisan, ali počinje da gubi svoju devojku (Tessa Thompson) i prijatelje. Na novom poslu postaje povezan sa kompanijom Regalview, koja se bavi proizvodnjom moderne radne snage, dok njen bizarni vlasnik (Armie Hammer) kuje nove zloglasne planove, koji uključuju i Kesijusa...
Satirična verzija sveta koju pratimo u ovom filmu ne predstavlja ništa novo ili nešto što se već ne dešava, samo je sve pojačano do nivoa kada sve postaje apsurdno. To što gledamo u filmu može biti rezultat neke alternativne istorije ili je, možda, bliska budućnost, ali konkretan kontekst nije ni bitan. Kao i u modernom pročitaj više... 
Bila je to ljubav na prvi pogled. Od te davne 1987. godine, pa do danas, nikada se nije ugasila i mnogo puta sam joj se sa oduševljenjem vraćao. Emocija je još jača činjenicom da je to bio prvi film (ne računajući crtaće) koji sam sa ocem pogledao u bioskopu. Arni i ekipa u jednom od najdražih mi lično, a i najboljih filmova tog žanra uopšte za većinu filmofila. Naravno, reč je o Predator-u. Zbog toga je i uzbuđenje bilo na vrhuncu kada se pojavio novi nastavak 2018. godine pod imenom The Predator.
The Predator je četvrti film u seriji ili šesti ako računamo ona dva hibridna sa Alien-om. Međutim, svi ti posle Arnijevog iz 1987. nisu bili ni blizu, što kvalitetom, što popularnošću. Onaj drugi može i proći jer je zadržao deo atmosfere prvog, dok su ostali išli na dodvoravanje publici i odstupili su od prvobitne, prvenstveno jezive atmosfere koja ga je krasila. U isti koš može se staviti i ovaj poslednji The Predator, koji nije opravdao očekivanja, barem kada se radi o Predator filmu.
Režiju i scenario potpisuje Šejn Blek, poznat po svom posebnom akcionom stilu filmova kao što su Lethal Weapon, Last Action Hero, Irom Man 3, The Nice Guys itd. On je čak i glumio manju ulogu u originalnom Predatoru. Njegovi filmovi su nabijeni akcijom i humorom i uz njih smo se sjajno zabavljali više puta. Međutim, u tome možda i jeste jedan od glavnih problema, kada je u pitanju The Predator.
Orginalni Predator je bio film koji je dobio status kultni čim 
- See, you thought I was a cripple but you didn't know that I'm a ninja.
- While I am state of the art, I am not a ninja.
Iako nisam preveliki ljubitelj naučne fantastike, rado ću pogledati indi projekat autora koji ima ideju i koji zna šta hoće - još ako dođe do saradnje sa producentskom kućom koja ima dobru reputaciju za nezavisne filmove, pun pogodak. Li Vanel (Leigh Whannell) iza sebe ima uspešnu karijeru kao glumac i scenarista horor filmova, a pre tri godine je debitovao i kao režiser filmom Insidious: Chapter 3. Film o kome danas pišem je njegovo autorsko delo, a reč je o odličnom miksu žanrova pod imenom Upgrade.
Venel nam predstavlja njegovu viziju utopijske budućnosti u kojoj je tehnologija kontroliše skoro sve aspekte života. U toj budućnosti Grej Trejs (Logan Marshall-Green) izbegava tehnologiju, obožava tradicionalne automobile i radi kao mehaničar. Nakon incidenta u kome on ostaje paralizovan, pristupa mu direktor tehnološke kompanije sa eksperimentalnim implantom, koji će mu vratiti funkciju udova. Reč je o računarskom čipu pod nazivom STEM, koji se pokazuje mnogo funkcionalnijim i inteligentijim nego što su očekivali. Grej u tom čipu dobija neočekivanog saveznika u osveti prema ljudima koji su izazvali incident...
Upgrade je futuristički akcioni triler sa temom osvete, u kome glavni junak otkriva da je u isto vreme i nosilac, ali i marioneta veštačke inteligencije. Ideja koja vodi priču je zaista fascinantna i postavlja razna 
Kao zagriženi fan od detinjstva i neko ko je odrastao na Star Wars filmovima, svaki iz tog univerzuma sa nestrpljenjem očekujem i radujem mu se. Čak i za lošije epizode 1-3 sam iznalazio opravdanja, jer ipak to je Star Wars. Međutim, čak i meni sve to oko novih filmova je krenulo silaznom putanjom sa novim trilogijama i samostalnim pričama. Nakon The Last Jedi koga sam jedva svario, imao sam dozu strepnje sa ovim zadnjim, koji se bavi omiljenim mi filmskim likom ikada, Han Solom.
Nakon preuzimanja franšize od strane Diznija, priznali to mnogi ili ne, evidentno je da to nije to. Star Wars se pravi za neke nove generacije, a pri tome, potpuno bezrazložno, se napušta stari štimung koji je decenijama zabavljao filmofile širom sveta. Kako svet nezaustavljivo grabi ka hiperprodukciji, dnevnim ili, bolje reći, blic senzacijama, tako se gubi na kvalitetu, a posebno na samom smislu i trajnosti svega što se pravi. Novi sadržaji gaze po onim pre njih i ništa se na duže staze ne zadržava kod konzumenata istih.
U tom sveopštem konzumerskom haosu vrednosti se neumitno gube, pa tako i stare ikone i legende se iskorišćavanjem urušavaju. To, na kraju, dosta teže pada nama nešto starijim filmskim generacijama, koje pamte bolja, zasigurno mogu reći, filmska vremena. Vremena kada se isčekivalo po koju godinu novi nastavak ili najavljeni film. Gde se sa nestrpljenjem gradila ta neka atmosfera i naboj, koja bi eksplodirala dolaskom filma u bioskop. Gde su najave bile škrte 
You should try reading before burning.
Farenhajt 451 Reja Bredberija je kapitalno delo svetske književnosti koje je bilo itekako ispred svog vremena - kako su prolazile godine, tako se tematika knjige sve više mogla poistovetiti sa modernim svetom. Međutim, s obzirom da je način pisanja karakterističan za doba kada je napisana, ekranizaciju je relativno teško prilagoditi modernom vremenu, a u prilog tome ide i činjenica da je knjiga pomalo čudna i na momente relativno odbojna, iako vas prosto usisa u svoj svet bez knjiga.
Moram priznati da sam se iznenadio i obradovao kada sam čuo da HBO sprema ekranizaciju knjige, sa režiserom Raminom Bahranijem (Ramin Bahrani), a u glavnim ulogama su viđeni Majkl B. Džordan (Michael B. Jordan) kao Gaj Monteg i Majkl Šenon (Michael Shannon) kao kapetan Džon Biti. Naravno, gledaoci se u ovom slučaju mogu podeliti na one koji su čitali knjigu i na one koji nisu, što će sigurno uticati na konačan utisak koji film ostavlja - Fahreinheit 451 se može gledati iz drugačije perspektive i ovaj filmski apdejt u odnosu na knjigu može biti pozitivno ili negativno iskustvo. Kao neko ko je pročitao knjigu, nisam znao šta tačno da očekujem, ali odlična premisa i moja zainteresovanost su polako bledile kako je film odmicao.
Radnja filma je smeštena nakon drugog građanskog rata u Americi, kada vlada odlučuje da ukloni sve fizičke medije, pre svega knjige. Na taj način građani nemaju svest da postoje dva pogleda na isti problem, 
Sasvim je jasno bilo da će nakon prvog dela biti snimljen odmah i drugi. Fenomenalan uspeh na R-rated krilima i sveopšta pomama za otkačenim crvendaćem ucrtali su put nastavku (ili više njih), a pomenuti crveni dobio je status ultra super mega popularnog antiheroja. Naravno, radi se o Deadpool-u i novom, prezabavnom nastavku komplikovanog imena Deadpool 2.
Film počinje neobičnom scenom gde Deadpool (Ryan Reynolds) sam sebe rastavlja na atome uz pomoć 4500 litara kerozina. Potom priču vraća šest sedmica unazad, da bi objasnio svoj potez. Dok pretrčimo tih šest sedmica radnja se dalje nastavlja, a sa njom i naša luda bioskopska vožnja. Upoznajemo nove likove i njihove pričice, psovke i politički nekorektne izjave sevaju na sve strane, a krv teče li teče. Ima tu i malih nogu, penisa i creepy stvari i sve skupa tera vam suze na oči, a kez na usta.
Režiser je promenjen, dok je Rajan Rejnolds dobio dosta veću ulogu u odlučivanju. Glasine kažu da je to bio i osnovni razlog promene režisera, jer su njih dvojica imali različitu viziju daljeg razvoja franšize. Kako bilo, novi režiser je seo u stolicu i zajedno sa Rejnoldsom (koji je potpisan i kao scenarista i producent) napravio novu priču o zasigurno najluđem super (anti) junaku kojeg smo gledali
Moram reći da sam na početku imao neki slabašan osećaj (ali ipak je bio tu) da su neke stvari malo usiljene. Bolje možda reći - humor na mišiće. Međutim, ubrzo radnja dobija drugi tok i kao da se sve 
It's not destroying... It's making something new.
Aleks Garland (Alex Garland) je Britanac koji se prvo proslavio kao pisac, zatim je privukao pažnju kao scenarista i konačno je 2014. sjajnim debitantskim filmom Ex Machina postao ime i kao filmski autor. Osim sjajnog scenarija, sa skromnim budžetom je postignut vizuelni raskoš koji je, između ostalog, pokupio Oskara za vizuelne efekte ispred brojnih blokbastera. Njegov novi film Annihilation ostaje u žanru sci-fia i predstavlja ekranizaciju knjige Džefa Van Der Mira.
Na samom početku filma vidimo kako meteorit pada na močvarni predeo u kome se ističe svetionik. Nakon dve godine, neki vid svetlucave zavese se spustio na to područje, praveći granicu između našeg poznatog sveta i nepoznatog. Stručnjaci iz brojnih oblasti su se okupili da istraže fenomen, ali nakon godinu dana nisu nimalo bliži objašnjenjima - vojne ekspedicije su bile neuspešne, tehnologija unutar tog prostora ne može da šalje podatke napolje, a zavesa zahvata sve veći prostor.
Priča se razvija oko Lene (Natalie Portman), čiji je suprug Kejn (Oscar Isaac) vojno lice o čijim se misijama ne priča javno. Ona nije ništa čula o njemu godinu dana, ne dobija informacije od vojnih zvaničnika i zaključuje da je poginuo u akciji. Taman kada je počela da se navikava na život bez njega, Kejn se pojavljuje u kući, bez sećanja o misiji, gde je bio sve vreme i kako se vratio. Naprasno počinje da kašlje krv, a na putu do bolnice ih zaustavlja 
Tiho, kao nikada do sada. Upravo takva je bila atmosfera u bioskopu, dok se na platnu odigravao film. Mnogi su ga hvalili. Kritika, publika. A ja? Ja sam isčekivao trenutak kada će stići kod nas, da pogledam i to čudo. Kažem čudo, jer ja i horor imamo istoriju. Od punog paketa VHS naslova, dobijenih zajedno sa video rekorderom, pristiglim brodom pravo iz Japana, mnogi su bili horori. Prestravili su malog balavca i urezli se u pamćenje, ali i srce.
Od tada traje decenijska ljubav, ali i muke. Muke jer godinama jedva neki gledljiv se pojavi, a onaj baš dobar je redak kao i jednorog. Možda i ređi. Ali, eto čuda se dešavaju i ja izađoh iz bioskopa sa komentarom odličan! U pitanju je A Quiet Place, odličan film, odličan horor, ma kako čudno zvučalo.
Godina je 2020. Svet je u ruševinama. Sve je pusto, a jedini preživeli žive u tišini. Zvuk je najveća opasnost, jer sa zvukom dolaze oni, a njihov dolazak znači kraj. Evelin (Emily Blunt) i Li Abot (John Krasinski), sa svoje troje dece, pokušavaju da prežive u novom svetu. Napravili su svoj mali svet i stroga pravila. Uz sve to, velika tragedija uzdrmaće i njihove međusobne odnose. Da bi izašli na kraj sa izazovima sveta, moraće prvo da prebrode one u svojoj porodici...
A Quiet Place je kompletno delo Džona Krasinskog. Poznati glumac potpisuje režiju, scenario i tumači glavnu ulogu. Tako smo, mogu slobodno reći, dobili još jednog svestranog filmskog umetnika od koga, sudeći po ovom filmu, možemo očekivati 