Politics is like shoes. There's a left and a right, but eventually you will want to go barefoot.
Mišel Azanavisijus (Michel Hazanavicius) je pre sedam godina stekao slavu zbog neočekivanog uspeha nemog filma The Artist, koji je završio sa nagradom Oskar za najbolji film. Nakon ne baš uspešne ratne drame The Search, novi projekat ovog francuskog filmaša je mešavina komedije i drame, koja kao centar priče ima čuvenog Žan-Luk Godara (Jean-Luc Godard), u vremenu kada je bio u svom drugom braku sa sedamnaestogodišnjim glumicom En Vjazemski (Anne Wiazemsky).
Radnja filma je smeštena u 1968. godinu, kada je Godar (Louis Garrel) bio na vrhuncu svoje karijere, a u Francuskoj su se odvijala društvena previranja. Dok je država bila na ivici krize, Godar se zaljubljuje u glumicu En (Stacy Martin), sa kojom je snimio film La Chinoise. Par živi u Parizu, a Godar se sve više počinje interesovati za politiku, postaje zagovornik revolucije i pridružuje se studentskim protestima. Godarovi stavovi imaju uticaj na Enine izbore, a zbog njih sve više balansiraju svoje karijere, ali i međusobni odnos...
En Vjazemski je napisala dve knjige o njenom životu sad Godarom između 1966. i 1969. godine, a scenario je baziran na delovima njene autobiografije Un an après. Godar je tada, kao što je i danas, smatran jednim od najboljih francuskih filmaša - svuda je bio cenjen i poštovan, a njegovi filmovi su bili uticajni i inspirativni za mnoge umetnike. Na samom vrhu umetničkog pročitaj više...Le Redoutable/ Godard Mon Amour (2017)
Politics is like shoes. There's a left and a right, but eventually you will want to go barefoot.
Mišel Azanavisijus (Michel Hazanavicius) je pre sedam godina stekao slavu zbog neočekivanog uspeha nemog filma The Artist, koji je završio sa nagradom Oskar za najbolji film. Nakon ne baš uspešne ratne drame The Search, novi projekat ovog francuskog filmaša je mešavina komedije i drame, koja kao centar priče ima čuvenog Žan-Luk Godara (Jean-Luc Godard), u vremenu kada je bio u svom drugom braku sa sedamnaestogodišnjim glumicom En Vjazemski (Anne Wiazemsky).
Radnja filma je smeštena u 1968. godinu, kada je Godar (Louis Garrel) bio na vrhuncu svoje karijere, a u Francuskoj su se odvijala društvena previranja. Dok je država bila na ivici krize, Godar se zaljubljuje u glumicu En (Stacy Martin), sa kojom je snimio film La Chinoise. Par živi u Parizu, a Godar se sve više počinje interesovati za politiku, postaje zagovornik revolucije i pridružuje se studentskim protestima. Godarovi stavovi imaju uticaj na Enine izbore, a zbog njih sve više balansiraju svoje karijere, ali i međusobni odnos...
En Vjazemski je napisala dve knjige o njenom životu sad Godarom između 1966. i 1969. godine, a scenario je baziran na delovima njene autobiografije Un an après. Godar je tada, kao što je i danas, smatran jednim od najboljih francuskih filmaša - svuda je bio cenjen i poštovan, a njegovi filmovi su bili uticajni i inspirativni za mnoge umetnike. Na samom vrhu umetničkog pročitaj više... 
Mjuzikli su mi na dnu liste filmskih žanrova. Iako sam kao klinac pogledao mnogobrojne, koji su se vikendom vrteli na nekom od par programa koje smo imali tih 80-ih godina, nikada se nisu primili. Džaba je Aster odstepovao silne korake preda mnom kao gledaocem. Džaba je i to što sam i veliki obožavalac muzike. Nekako ta sprega filma i pevanja (momentalna asocijacija na indijske filmove), posebno ako je i tema neka ozbiljna, mi nikako ne leži. Međutim, desi se svakih par godina da neki pogledam, da bude baš dobar, zabavan i da ne peva o dubinama i teškim širinama. Jednostavno tu je da vas zabavi, nasmeje, usreći. Upravo takav je i The Greatest Showman.
Najplemenitija umetnost je ona kojom činite druge srećnim (The noblest art is that of making others happy). Tako je govorio Kralj Cirkusa i Najveći zabavljač P.T. Barnum, a ovaj film je i zasnovan, sa priličnom umetničkom slobodom, upravo na njegovom životu.
Okupljena je izuzetna ekipa. Od producenta, scenarista, glumaca. Film je producirao Džejms Mangold, poznati producent i režiser (Logan, The Wolverine, Cop Land). Scenario su radili dobitnica Emija, Dženi Biks (Sex and the City, Rio 2) i oskarovac, režiser i scenarista Bil Kondon (Dreamgirls, Chicago, Gods and Monsters). Jedino je režiser imao debi i može se reći da je uradio veoma dobar posao.
Uraditi mjuzikl, ma koliko nije moj đir, je izuzetno težak posao. Kombinovanje muzike sa svakim pokretom, je kao da radite muzički spot dug dva sata. Potrebno 
The tea is going out. The interruption is staying right here with me.
Svako ko malo duže prati sajt zna koliko cenim Pola Tomasa Andersona (Paul Thomas Anderson), veoma talentovanog autora, koji svaki segment kreiranja filma drži u malom prstu. Njegovi projekti su lične prirode i on je jedan od retkih autora sa holivudske A liste kome nije prioritet da zaradi na bioskopskim kasama, već da ekranizuje svoje ideje i vizije. Činjenica je da prosečnom gledaocu njegovi filmovi mogu izgledati odbojno i dosadno, ali to ne umanjuje njihov kvalitet i umetničku vrednost.
Svoj najnoviji film je smestio u posleratni London pedesetih godina prošlog veka i prati Rejnoldsa Vudkoka (Daniel Day-Lewis), koji sa svojom sestrom Siril (Lesley Manville) proizvodi renomirane haljine za elitnu klijentelu. Rejnolds je zakleti neženja - žene prolaze kroz njegov život, eventualno se neka zadrži kako bi mu pružila društvo i inspiraciju, ali mu brzo dosadi. Zaplet nastaje kada na odmoru upozna Almu (Vicky Krieps), mladu, pomalo svojeglavu i tvrdoglavu konobaricu, koja mu ubrzo postaje muza i ljubavnica. Međutim, Rejnolds shvata da njegov pažljivo isplanirani život, u društvu Alme, polako počinje da puca po šavovima...
Rejnolds je specifičan čovek, nadmen i egocentričan, koji većinu dana provodi sam sa sobom. Retke prilike za društvo, poput doručka, on koristi da skicira haljine, dok od ukućana zahteva potpunu tišinu. Njegova kuća je ujedno i radionica, pa dosta krojačica tu 
We rip out so much of ourselves to be cured of things faster than we should, that we go bankrupt by the age of thirty and have less to offer each time we start with someone new.
Postala je već tradicija da svaku filmsku godinu, tačnije festivalsku sezonu, obeleži jedno ostvarenje koje se bavi gej romansom. Po propagandnim materijalima sam stekao utisak da je Call Me By Your Name neka muška verzija filma Blue is the Warmest Collor, pa sam u skladu sa utiskom podesio i očekivanja. Međutim, novi film italijanskog majstora Luke Gadanjina (Luca Guadagnino) me je i više nego prijatno iznenadio.
Priča je smeštena na sever Italije u 1983. godinu i prati Elia Perlmana (Timothée Chalamet), sedamnaestogodišnjeg sofisticiranog i inteligentnog mladića, koji leto provodi u vili svojih roditelja. Eli je blizak sa njima - otac (Michael Stuhlbarg) mu je cenjeni stručnjak za starogrčku i starorimsku kulturu, dok mu je majka (Amira Casar) prevodilac. U akademskom okruženju je stekao naviku da vreme provodi čitajući knjige i baveći se muzikom, a često se druži sa omladinom iz okoline. Zaplet nastaje kada tokom leta u vilu stigne Oliver (Armie Hammer), koji se nalazi na post-diplomskim studijama, na kojima mu je mentor Elijev otac. Pred Elijem i Oliverom je nezaboravno leto, koje će promeniti njihove živote...
Baziran na istoimenoj knjizi Andrea Acimana, Call Me By Your Name je stilizovan film u kome je bukvalno sve u službi priče. Dugi, praktično bezbrižni letnji 
He's like Daniel Day-Lewis except he sucks.
Kumail Nanđani (Kumail Nanjiani) je američki glumac, scenarista i stend-ap komičar koji je rođen u Pakistanu i koji je prešao trnoviti put od totalne anonimnosti do prepoznatljivog lica. Kumail se dolaskom u SAD susreo sa brojnim kulturološkim razlikama, a njegovo pakistansko poreklo je sa sobom vuklo tradiciju koje mu je često remetila planove. Najupečatljiviji slučaj kada je tradicija stala na put njegovoj sreći je bio sjajni materijal za snimanje dugometražnog filma, a scenario je napisao u saradnji sa svojom suprugom Emily V. Gordon.
Kumail tumači verziju sebe od pre desetak godina, kada je živeo u Čikagu, bio početnik u stend-ap komediji i za život zarađivao kao vozač. On se vodi svojim snovima, iako njegova porodica ima tradicionalne planove za njega - da završi prava, bude posvećen musliman i da oženi devojku koju mu oni pronađu. Nakon jednog nastupa, započinje konverzaciju sa Emili (Zoe Kazan), studentkinjom psihologije, koja se završi dogovorom da se više nikada ne vide. Taj dogovor se iznova i iznova ponavlja, sve dok ne postanu svesni da su u vezi već pet meseci...
The Big Sick je uspešna mešavina više tema. Pre svega, izvrsno predstavlja imigranta koji pokušava da živi svoj američki život, dok balansira sa željama i planovima svoje porodice, koja se kulturološki i dalje nalazi u državi iz koje su otišli. Tu je i mlad čovek koji želi da se ostvari u svetu stend-ap komedije, kome konstantno 
We build our legacy piece by piece and maybe the whole world will remember you or maybe just a couple of people, but you do what you can to make sure you're still around after you're gone.
Nakon kratkog izleta u svet komercijalnih filmova snimajući Diznijev rimejk Pete's Dragon, Dejvid Loueri (David Lowery) se vraća svom stilu koji poseduje jak meditativni indi vajb poput Terensa Malika. Privukao je pažnju filmom Ain't Them Bodies Saints u kome su glave uloge tumačili Kejsi Aflek (Casey Affleck) i Runi Mara (Rooney Mara). Njegov najnoviji projekat A Ghost Story donosi neobičnu i jedinstvenu priču, a pomenuti glumci imaju učešće i u ovom filmu.
Najjednostavnije objašnjeno, ovo je priča o duhu koji izgleda kao čovek u jeftinom kostimu za Noć veštica. Upoznajemo par koji znamo samo po slovima C (Aflek) i M (Mara). Oni žive zajedno, ali M insistira da se odsele iz te kuće, iako C to ne želi. On gine u saobraćajnoj nesreći nekoliko metara od kuće, ona odlazi da identifikuje telo i nakon toga duh ustaje. Duh luta bolnicom, odbija da prođe kroz misteriozna vrata i umesto toga bira dugu šetnju do kuće. Tamo posmatra kako M nastavlja sa svojim životom, a nakon toga i kako se nastavlja život u kući, u kojoj nema nikakvog sećanja na njih dvoje...
Duh u ovom filmu nije samo efekat koji prikazuje nevidljivo prisustvo. Pokriven čaršavom i sa isečenim izrezima za oči, naš duh je oslobođen svake ličnosti, tačnije svega što može biti svrstano pod ljudsko. 
You can give up, let yourself go... or grit your teeth and hang on like stupid people do.
Alejandro González Iñárritu od početka svoje karijere privlači pažnju svakim novim filmom. Pripadnik novog meksičkog talasa, koji je od kinematogtafije te zemlje napravio, slobodno se može reći, filmsku silu, je danas cenjeni i nagrađivani autor koji sjajno kombinuje narativ sa tehničkim inovacijama. Biutifil je njegov četvrti film, drugi na španskom jeziku, a bavi se tužnom sudbinom Uksbala, čoveka iz predgrađa Barselone, kojeg maestralno tumači Havijer Bardem (Javier Bardem).
Uksbal je samohrani otac dvoje dece čiji se život pretvorio u haos. Pre svega je za to zaslužna njegova bivša supruga Marambra (Maricel Álvarez), manično-depresivna žena koja želi da ponovo žive zajedno. Pored toga, njegovi ilegalni poslovi vezani za imigrante doživljavaju fijasko - Senegalci bivaju uhapšeni zbog dilovanja droge, dok nesrećni Kinezi nisu bili tako srećne sudbine. Kao šlag na vrhu njegove haotične torte stiže saznanje da boluje od raka prostate i da mu je ostalo još svega nekoliko meseci života...
Primarni Uksbalov cilj je da koliko-toliko osigura decu nakon svoje smrti, ali problem je što je Marambra neodgovorna sa novcem, ima pedagoške navike koje nisu baš prihvatljive i u svakom smislu deluje kao osoba kojoj ni nacrtane ovce ne bi poverili na čuvanje. Uksbal je ozbiljan i pomalo strog roditelj koji vaspitava i izdržava svoju decu najbolje što ume, ali 
I suppose it won't matter when I'm 38, but I'm upset about it.
Kao što sam napisao u tekstu za Boyhood, podžanr drame koji se bavi odrastanjem, popularno nazvan coming of age, je među popularnijim filmskim žanrovima, iz prostog razloga što nas često vraća u doba kada smo bili bezbrižni i kada su nam se, po prvi put, dešavale određene stvari, u doba kada retko ko od nas ne bi voleo da se vrati. Ovaj žanr nema previše prostora za manevre i originalnost, ali je glumac Ričard Ajovadi (Richard Ayoade) u svom debitantskom režiserskom filmu uspeo da izbegne većinu klišea i donese jedan inovativan i odličan coming-of-age.
Glavni junak je Oliver Tejt (Craig Roberts), petnaestogodisnjak koji ima tipične probleme za taj uzrast - pokušava da se uklopi među svoje školske drugare i želi da osvoji pažnju devojčice koja mu se dopada. Međutim, on nije tipičan dečak. Zamišlja kako bi njegova okolina podnela njegovu smrt, špijunira svoje roditelje kako bi utvrdio promene njihove rutine i da li su imali seks prethodno veče, a vođenje ljubavi mu je čitav trud potreban da se osvoji žensko srce.
Oliver je izuzetno simpatičan dečak, iako neki od njegovih postupaka, kao što su piromanija, povremeno vršnjačko nasilje i pomalo čudno ponašanje, svakako nisu za pohvalu. Njemu je srce na mestu, želi da sve bude u redu i da usreći ljude do kojih mu je stalo, mada njegove metode za postizanje tih ciljeva znaju biti pomalo diskutabilne. Tu pre svega mislim na pokušaje 