I suppose it won't matter when I'm 38, but I'm upset about it.
Kao što sam napisao u tekstu za Boyhood, podžanr drame koji se bavi odrastanjem, popularno nazvan coming of age, je među popularnijim filmskim žanrovima, iz prostog razloga što nas često vraća u doba kada smo bili bezbrižni i kada su nam se, po prvi put, dešavale određene stvari, u doba kada retko ko od nas ne bi voleo da se vrati. Ovaj žanr nema previše prostora za manevre i originalnost, ali je glumac Ričard Ajovadi (Richard Ayoade) u svom debitantskom režiserskom filmu uspeo da izbegne većinu klišea i donese jedan inovativan i odličan coming-of-age.
Glavni junak je Oliver Tejt (Craig Roberts), petnaestogodisnjak koji ima tipične probleme za taj uzrast - pokušava da se uklopi među svoje školske drugare i želi da osvoji pažnju devojčice koja mu se dopada. Međutim, on nije tipičan dečak. Zamišlja kako bi njegova okolina podnela njegovu smrt, špijunira svoje roditelje kako bi utvrdio promene njihove rutine i da li su imali seks prethodno veče, a vođenje ljubavi mu je čitav trud potreban da se osvoji žensko srce.
Oliver je izuzetno simpatičan dečak, iako neki od njegovih postupaka, kao što su piromanija, povremeno vršnjačko nasilje i pomalo čudno ponašanje, svakako nisu za pohvalu. Njemu je srce na mestu, želi da sve bude u redu i da usreći ljude do kojih mu je stalo, mada njegove metode za postizanje tih ciljeva znaju biti pomalo diskutabilne. Tu pre svega mislim na pokušaje pročitaj više...Submarine (2010)
I suppose it won't matter when I'm 38, but I'm upset about it.
Kao što sam napisao u tekstu za Boyhood, podžanr drame koji se bavi odrastanjem, popularno nazvan coming of age, je među popularnijim filmskim žanrovima, iz prostog razloga što nas često vraća u doba kada smo bili bezbrižni i kada su nam se, po prvi put, dešavale određene stvari, u doba kada retko ko od nas ne bi voleo da se vrati. Ovaj žanr nema previše prostora za manevre i originalnost, ali je glumac Ričard Ajovadi (Richard Ayoade) u svom debitantskom režiserskom filmu uspeo da izbegne većinu klišea i donese jedan inovativan i odličan coming-of-age.
Glavni junak je Oliver Tejt (Craig Roberts), petnaestogodisnjak koji ima tipične probleme za taj uzrast - pokušava da se uklopi među svoje školske drugare i želi da osvoji pažnju devojčice koja mu se dopada. Međutim, on nije tipičan dečak. Zamišlja kako bi njegova okolina podnela njegovu smrt, špijunira svoje roditelje kako bi utvrdio promene njihove rutine i da li su imali seks prethodno veče, a vođenje ljubavi mu je čitav trud potreban da se osvoji žensko srce.
Oliver je izuzetno simpatičan dečak, iako neki od njegovih postupaka, kao što su piromanija, povremeno vršnjačko nasilje i pomalo čudno ponašanje, svakako nisu za pohvalu. Njemu je srce na mestu, želi da sve bude u redu i da usreći ljude do kojih mu je stalo, mada njegove metode za postizanje tih ciljeva znaju biti pomalo diskutabilne. Tu pre svega mislim na pokušaje pročitaj više... 
Džon Karni (John Carney) je izvrsni irski režiser i scenarista koji se specijalizovao za filmove u kojima se radnja vrti oko muzike. Nakon sjajnih Once i Begin Again, i u svom najnovijem filmu dokazuje svoj neosporni muzički ukus i osećaj za stvaranje ambijenta za nju. Takođe, pokazao je da režiserski napreduje, gde je uz osećaj za tempo dodao i zahtevnije komponente, koje su pridodale boljoj celini filma. Sing Street je njegov posveta snazi muzike, snazi prijateljstva i snazi mladalačke ljubavi.
Priča je smeštena u sredinu osamdesetih, svi plešu u ritmu pop muzike dok se po prvi put razvija koncept muzičkih spotova na televiziji. Konor (Ferdia Walsh-Peelo) je osećajan mladić iz Dablina, koji se trudi da izađe na kraj sa napetim porodičnim odnosima i nasilnom okolinom u njegovoj novoj školi, ali i da se ponovo poveže sa svojim starijim bratom (Jack Reynor). Međutim, jednog dana ugleda nju - misterizonu prelepu devojku (Kelly Thornton), koja stoji preko puta njegove škole i posmatra okolinu. Dolazi na ideju da joj priđe i kaže kako mu je potrebna devojka za snimanje muzičkog spota njegovog benda. Zbog toga mora da oformi bend sa momcima iz škole, a u toj devojci dobija nepresušnu inspiraciju.
Reditelj i scenarista Džon Karni se u ovom filmu bavi neograničenim mogućnostima adolescencije, ali i problemima koje ona donosi. Priča se odvija oko dečaka, devojke i neodređene budućnosti, što znači da je Sing Street film o dečaku koji otkriva svoj identitet, 
Without love, what reason is there for anything?
Nakon vampirske ljubavne drame Only Lovers Left Alive iz 2013. godine, režiser i scenarista Džim Džarmuš (Jim Jarmusch) se vratio svojim niskobudžetnim jednostavnim dramama, koje su obeležile njegovu karijeru. Kao autor koji ne snima profitabilne mejnstrim filmove za široke mase, Džarmuš se sam brine za finansiranje svojih filmova, a zbog svog statusa sarađuje sa cenjenim glumcima koji su spremni i da se odreknu honorara kako bi radili sa njim.
Takav je slučaj i sa Adamom Drajverom (Adam Driver), izuzetnim glumcem sa holivudske A liste, koji tumači glavnu ulogu u njegovom novom filmu Paterson. Drajver tumači Patersona, vozača autobusa koji živi u gradiću koji se takođe zove Paterson. On je čovek sa jednostavnim željama i potrebama, a film prati njegove dnevne rutine u toku nedelju dana. Ovo nije film koji poseduje konfilkte ili ozbiljniji dramu, nego na jednostavan način opisuje i prikazuje životni ritam ovog čoveka, koji je preslikan iz dana u dan, sa malim ritualima i bez trzavica.
Paterson se svako jutro budi negde posle šest pored svoje devojke Laure (Golshifteh Farahani), pešači do posla, vozi autobus, ruča na svom omiljenom mestu u gradu - klupi u parku sa pogledom na vodopad, vozi još malo i zatim pešači kući. Tamo ga čeka devojka koja svakodnevno bogati kuću specifičnim detaljima i sprema egzotična jela za večeru. Nakon toga sledi šetnja sa engleskim buldogom, piće u lokalnom pabu, 
That sex was the most fun I've ever had without laughing.
Verovatno nijedan autor u istoriji filma nije glorifikovao Njujork kao što to radi Vudi Alen (Woody Allen). Njemu je Menhetn kulturni centar sveta i neiscrpna inspiracija, dok mu je ostatak države pristojan i osunčan, ali totalno nezanimljiv. Radnja u velikom procentu njegovih filmova se dešava upravo u Njujroku, a takav je slučaj i sa filmom Annie Hall. Ovo je njegov osmi film, prekretnica u karijeri i svakako prvi izbor za svakog filmofila koji želi da se upozna sa njegovim radovima.
Vudi Alen je relativno brzo stekao reputaciju odličnog stend-ap komičara i na komediji je bazirao sve svoje dotadašnje filmove. Tradicionalno, za svaki svoj projekat napiše scenario i režira ga, a u prvom delu karijere je u svakom tumačio i glavnu ulogu. Annie Hall se razlikuje od njegovih filmova snimljenih do tada jer izvrsno ubacuje dozu satire, a Vudi kao autor postaje dosta zreliji, moderniji i počinje graditi svoj specifični stil. To se najbolje vidi u glavnoj ulozi koju tumači, koja je drugačija od onih u prethodnim filmovima.
Njegov lik je veoma ljudski i očigledno je da je autor utkao u njega svoj entuzijazam, komplekse, iskustva, seksualne aktivnosti, fantazije i sl. To se vidi još u prvom kadru, kada nam se Vudi obraća kao stend-ap komičar koji opisuje svoju romantičnu prošlost i probleme u vezi. Takođe, evidentni su i stavovi koje ima, kao što je odbojnost prema drogama i loše mišljenje o holivudskoj 
I'm letting life hit me until it gets tired. Then I'll hit back. It's a classic rope-a-dope.
Tokom zimske sezone se obično predstavljaju filmovi koji se planski snimaju i izbacuju zbog filmskih festivala i nagrada. Oni se bave ozbiljnijim temama koje lako dotiču publiku u emotivnom smislu, a često ne beže ni od klasične eksploatacije osetljivih oblasti, kao što je položaj crnaca tokom istorije SAD-a. Biografski filmovi i dalje ne gube popularnost i oni su procentualno najviše zastupljeni, a prate ih odlično izvedene sporije drame koje ozbiljna publika posebno voli.
Međutim, svake godine u prvi plan iskoči bar jedan film koji se ne nalazi u predviđenom kalupu. To budu ili filmovi proslavljenih autora koji svojim statusom zaslužuju poštovanje ili projekti koji glorifikuju istoriju Holivuda. Uspeh francuskog nemog filma The Artist, koji je snimljen po motivima dvadesetih godina prošlog veka, je pojedine autore naveo da se i oni pozabave tom tematikom. Jedan od njih je Demien Čazel (Damien Chazelle), koji se pre dve godine niotkuda pojavio odličnim filmom Whiplash, kome je glavna karakteristika bio džez. Njegov novi film se takođe bazira na ovom muzičkom žanru, a snimljen je kao, odavno zaboravljeni, klasični holivudski romantični mjuzikl.
U centru filma La La Land je jednostavna priča o mladom paru. Sebastian (Ryan Gosling) je talentovani džez pijanista, koji za život zarađuje svirajući u restoranu i na letnjim žurkama. Njegova životna želja je da 
Where I come from, it's illegal to be naive.
Zahvaljujući uspehu njegove The Vengeance trilogije iz koje se najviše ističe film Oldboy, južnokorejski svestrani filmaš Čan-Vuk Park (Chan-wook Park) je širem auditorijumu predstavio ovu zanimljivu i specifičnu kinematografiju, koja je iznedrila sopstveni podžanr trilera. Nakon lutanja po žanrovima, snimanja ajfonom i prvim filmom na engleskom na jeziku (Stoker), njegov najnoviji film je ekranizacija romana Fingersmith škotske spisateljice Sare Voters.
Radnja u knjizi je smeštena u viktorijansku Britaniju, dok ju je scenario adaptirao u doba kada je Koreja bila pod okupacijom Japana. Priča prati Lejdi Hideko (Min-hee Kim), bogatu naslednicu koja živi na imanju svog incestoidnog ujaka Kouzukija (Jin-woong Jo). Prevarant Fuđivara (Jung-woo Ha) je želi oženiti i u tu namenu infiltrira Suk-Hi (Tae-ri Kim) kao njenu sluškinju, koja ima za cilj da suptilno ubeđuje Hideko kako je Fuđivara idealan čovek za nju. Međutim, njih dve se intimno zbližavaju, a priča počinje da se komplikuje - polako se otkrivaju motivi i osobine svakog od učesnika i ko koga hoće da prevari...
Iz opisa se može zaključiti kako je ovo tipična romantična drama sa elementima trilera, što bi možda i bilo istinito da film ne potpisuje Čan-Vuk Park. Po njegovim rečima, ovo je pre svega romantičan film sa šmekom trilera, ali je The Handmaiden mnogo više od tog prostog opisa. Podeljen na tri dela, ovaj film nas uvlači u sebe specifičnom 
Life is a comedy written by a sadistic comedy writer.
Vudi Alen (Woody Allen) je jedan od poslednjih pripadnika stare garde filmaša-umetnika sa karijerom dugom preko pedeset godina. Iako već u starosti, Vudi ne posustaje i redovno jednom godišnje izbaci film koji sam režira i za koji sam napiše scenario. Genije zavistan od žena se proslavio u romantičnim komedijama, ali u poslednje vreme se bavi i životnim razlikama između pripadnika različitog staleža, njihovim željama, motivima, ambicijama, kao i kvalitetom njihovog života koji im novac donosi.
Priča je smeštena u tridesete godine prošlog veka i centrira se oko naivnog momka Bobija (Jesse Eisenberg) iz Njujorka, koji odlučuje da napusti očev posao i da se odseli u Holivud. Njegov ujak Fil Stern (Steve Carell) je uspešan filmski agent i Bobi očekuje da pronađe neki posao u branši, pa postaje neka vrsta Filovog kurira-asistenta. Na poslu upoznaje sekretaricu Veroniku (Kristen Stewart) u koju se on brzo zaljubljuje, iako ona ima dečka. Ispostavlja se da je njen dečko upravo Fil koji je u dugogodišnjem braku, a Veronika mora da odluči čiju bračnu ponudu će prihvatiti.
Već ranije sam pomenuo da Vudi u poslednje vreme sve više pažnje posvećuje režiji i detaljima na setu, nego poliranju scenarija, gde samo u nekim trenucima podseća na starog sebe i sa izbalansiranom dozom perfidnosti iskorišćava lojalnost svoje publike. On ima jedinstvenu sposobnost da u svim njegovim likovima stvori iluziju 
Kada od određenog filma imate velika očekivanja, jer ste oduševljeni dosadašnjim opusom umetnika, teško je onda napraviti smislenu, argumentovanu, odbranjivu kritiku, posebno onda kada taj film nije odgovorio vašim visokim očekivanjima. Teško je razlučiti objektivno od subjektivnog, jer ste već zavedeni prethodnim lepim stvarima, pa često pravite paralelu cele filmografije koja vas je zadužila i onda se osećate kao da varate sve ono što ste prethodno pohvalili i divili mu se.
Osećate kroz kadrove da je ovaj film autoru značio mnogo, negde sam i pročitao da je Stendmanov roman, po kome je i nastao scenario, Derek Cianfrance progutao u dahu, vozeći se podzemnom, da ga je ovaj roman toliko potresao da su mu se između redaka knjige slevale suze na lice. U Svetlu između okeana upario je i potentni glumačko/privatni par, par koji bi mogao bez problema napraviti iskrenu emociju, Alisiju Vikander (Alicia Vikander) i Majkla Fasbendera (Michael Fassbender). Snimao je na magičnim lokacijama Marlboroua na Novom Zelandu, gde je i stacioniran svetionik. Pronašao je sve da potencira tu melanholičnu atmosferu koja je trebala zakititi film i kupiti gledaoce kao i u njegovim prethodnim delima. Imao je to sve Derek Đanfrans, ali izgleda da je i to previše navalentno, iskričavo i prazno dostavljao kroz taj slikovni medij.
Lep je ovaj naziv filma i vrlo jasno nam naznačava šta predstavlja to svetlo između besnog, bučnog, nepredvidljivog, hladnog, otuđenog, ali i 