Razmišljala sam kako efektno da započnem ovaj tekst, znajući unapred da ovo neće biti recenzija samog filma, bar ne onakva kakvu očekujete. Uopšte ne planiram prepričavati film, kuckati već svima znane podatke o grupi Queen, o Frediju Merkjuriju, o bolesti, uopšteno pisati recenziju kakvu ste sigurno dosad deset puta pročitali otkako je film izašao. Sve su iste i nalik jedna drugoj, a niti jedna jedina vas ne nagovara da pogledate film. Što je još gore, te suvoparne recenzije vas ne intrigiraju ni da poslušate neke pesme grupe Queen, ako niste ranije imali tu priliku. Ako ima takvih. Mada, volela bih verovati da takvi ne postoje.
Kao i skoro svaka druga (ako ne i svaka) biografska drama, ova ima mana na pretek, posebno ako ih želite pronaći. Na momente, čak ima vrištećih mana i ne možete verovati da to gledate. Film kao film, posebno u žanru biografske drame, ima svojih nedostataka, režiserskog fokusiranja ponajviše (Bryan Singer), čak i pojedinih netačnosti. Sve je to istina, ali istina je i da sve to lagano nestaje i sve više bledi kada dođe završni deo filma. Verujte mi na reč.
LIVE AID 1985 . godine i nastup grupe Queen je ušao u istoriju, a na film je prenesen bez i jedne jedine mane. Smatram da je bit ubodena, da je to dovoljno za prolaz. Mene je film oduševio, rasplakao, oduvao, zgrozio, oraspoložio, naljutio, sve u isto vreme. To teško može da prenese u neki smisleniji tekst, posebno jer je moj utisak možda i previše svež .
Zato pročitaj više...Bohemian Rhapsody (2018)
Razmišljala sam kako efektno da započnem ovaj tekst, znajući unapred da ovo neće biti recenzija samog filma, bar ne onakva kakvu očekujete. Uopšte ne planiram prepričavati film, kuckati već svima znane podatke o grupi Queen, o Frediju Merkjuriju, o bolesti, uopšteno pisati recenziju kakvu ste sigurno dosad deset puta pročitali otkako je film izašao. Sve su iste i nalik jedna drugoj, a niti jedna jedina vas ne nagovara da pogledate film. Što je još gore, te suvoparne recenzije vas ne intrigiraju ni da poslušate neke pesme grupe Queen, ako niste ranije imali tu priliku. Ako ima takvih. Mada, volela bih verovati da takvi ne postoje.
Kao i skoro svaka druga (ako ne i svaka) biografska drama, ova ima mana na pretek, posebno ako ih želite pronaći. Na momente, čak ima vrištećih mana i ne možete verovati da to gledate. Film kao film, posebno u žanru biografske drame, ima svojih nedostataka, režiserskog fokusiranja ponajviše (Bryan Singer), čak i pojedinih netačnosti. Sve je to istina, ali istina je i da sve to lagano nestaje i sve više bledi kada dođe završni deo filma. Verujte mi na reč.
LIVE AID 1985 . godine i nastup grupe Queen je ušao u istoriju, a na film je prenesen bez i jedne jedine mane. Smatram da je bit ubodena, da je to dovoljno za prolaz. Mene je film oduševio, rasplakao, oduvao, zgrozio, oraspoložio, naljutio, sve u isto vreme. To teško može da prenese u neki smisleniji tekst, posebno jer je moj utisak možda i previše svež .
Zato pročitaj više... 
You never win with violence. You only win when you maintain your dignity.
Naslov filma Green Book potiče od naziva knjige The Negro Motorist Green Book, turističkog vodiča koji je afro-amerikancima služio za sigurno putovanje kroz američku segregaciju. Vodič sadrži spisak hotela kojima nije bitna boja kože njihovih gostiju. Naši junaci, suočeni sa opasnostima vezanim za rasizam, osloniće se na nju i jedan na drugog kako bi preživeli putovanje koje će im promeniti živote.
Radnja filma je smeštena u 1962. godinu i pratimo Tonija Valelongu (Viggo Mortensen), radnika obezbeđenja u noćnom klubu. Njegov lokal je zatvoren na dva meseca i u potrazi je za novim poslom. Najbolju ponudu dobija od Dona Širlija (Mahershala Ali), pijaniste koga očekuje koncertna tura po jugu SAD-a. Don je afro-amerikanac, što znači da ga na putovanju očekuju potencijalni problemi, a Toni predstavlja pravog čoveka za njegovog saputnika. Toni nije oduševljen time da radi za crnca, ali prihvata posao i kreću na turneju.
Na prvi pogled, pomalo nadmeni erudita i grubijan nikako ne idu jedan uz drugog - Don je školovan i vaspitan, dok je Toni praktičan i ponosan čovek sa ulice koji sve rešava grubošću. Njih dvojica poseduju totalno suprotstavljene stavove prema životu i idealima. Međutim, dok na svom putovanju trpe i svedoče velikim nepravdama, njih dvojica se oslanjaju jedan na drugog i na taj način pronalaze poštovanje prema talentima koje poseduju. Vremenom, njihov odnos 
Every aspect of civilisation is going to the dogs, with the notable exception of TV.
Nik Hornbi je pisac koji je predvodnik novog engleskog književnog talasa. Njegove knjige brzo steknu popularnost i skoro revodno dobijaju svoju filmsku ekranizaciju, poput High Fidelity sa Džonom Kjuzakom, All About Boy sa Hju Grantom ili A Long Way Down sa Pirsom Brosnanom i Toni Kolet. Juliet, Naked je ekranizacija istoimene knjige, a reč je o romantičnoj komediji koja je premijeru imala na festivalu Sundance.
Radnja filma prati Eni (Rose Byrne), koja je u vezi sa Dankanom (Chris O'Dowd), ali nije previše zadovoljna svojim životom. Dankan je opsesivni fan Takera Kroua (Ethan Hawke), rokera koji se na vrhuncu slave povukao u ilegalu - vodi njegov fan blog i redovno razmenjuje teorije zavere o njegovom nestanku. Zaplet nastaje kada mu stigne demo verzija slavne pesme od pre 25 godina, koja se Eni ne dopada previše. Ostavlja negativan komentar na sajtu i zbog Taker stupa u kontakt sa njom. Uskoro, dolazi do susreta koji će svima promeniti živote...
Priča spaja tri različita karaktera od kojih je svako zanimljiv na svoj način. Nakon zapleta shvatamo da se Eni može smatrati glavnom junakinjom, ali scenario ne odbacuje ostala dva karaktera. S obzirom da su likovi žena, njen dečko i bivša rok zvezda, lako se može zaključiti u kom smeru će se priča odvijati. Međutim, trio scenarista uspeva da nas iznenadi i izbegava očigledno, iako je jasno da će neko od likova, a svi pretpostavljamo 
Mjuzikli su mi na dnu liste filmskih žanrova. Iako sam kao klinac pogledao mnogobrojne, koji su se vikendom vrteli na nekom od par programa koje smo imali tih 80-ih godina, nikada se nisu primili. Džaba je Aster odstepovao silne korake preda mnom kao gledaocem. Džaba je i to što sam i veliki obožavalac muzike. Nekako ta sprega filma i pevanja (momentalna asocijacija na indijske filmove), posebno ako je i tema neka ozbiljna, mi nikako ne leži. Međutim, desi se svakih par godina da neki pogledam, da bude baš dobar, zabavan i da ne peva o dubinama i teškim širinama. Jednostavno tu je da vas zabavi, nasmeje, usreći. Upravo takav je i The Greatest Showman.
Najplemenitija umetnost je ona kojom činite druge srećnim (The noblest art is that of making others happy). Tako je govorio Kralj Cirkusa i Najveći zabavljač P.T. Barnum, a ovaj film je i zasnovan, sa priličnom umetničkom slobodom, upravo na njegovom životu.
Okupljena je izuzetna ekipa. Od producenta, scenarista, glumaca. Film je producirao Džejms Mangold, poznati producent i režiser (Logan, The Wolverine, Cop Land). Scenario su radili dobitnica Emija, Dženi Biks (Sex and the City, Rio 2) i oskarovac, režiser i scenarista Bil Kondon (Dreamgirls, Chicago, Gods and Monsters). Jedino je režiser imao debi i može se reći da je uradio veoma dobar posao.
Uraditi mjuzikl, ma koliko nije moj đir, je izuzetno težak posao. Kombinovanje muzike sa svakim pokretom, je kao da radite muzički spot dug dva sata. Potrebno 
- You and I are a team.
- Don't feed me any more lines from 'Monsters, Inc.' It pisses me off!
Režiser i scenarista Edgar Rajt (Edgar Wright) je poznat kao autor projekata u kojima daje inovativnu dozu svežine u već ustaljene žanrovske forme. Počevši od filma Shaun of the Dead, preko Hot Fuzz i Skota Pilgrima, pa sve do učešća u Marvelovom univerzumu, Rajt kombinuje skoro nespojive žanrove, priče obogaćuje fantastičnim vizuelnim sadržajem i samim tim pruža sjajnu bioskopsku zabavu. Takav je slučaj i sa njegovim najnovijim filmom Baby Driver.
Bejbi (Ansel Elgort) je mladić sa zapanjujućim vozačkim sposobnostima, koji je sticajem okolnosti prinuđen da radi za Doka (Kevin Spacey), kriminalca koji pronalazi i organizuje poslove za svoje pljačkaše. Bejbi je zadužen za beg nakon izvršenih pljački i ne postoji manevar koji ne može da izvede dok sluša svoju plejlistu. Iako je mislio da je odradio svoju obavezu prema Doku, nakon koje se napokon može posvetiti svom životu, bos zahteva da odradi još jedan posao. Taj posao će okupiti nestabilnu i prgavu ekipu, a Bejbi shvata da su on i njemu drage osobe u opasnosti...
Rajt je skladnom mešavinom žanrova napravio nešto što gledaocima drži pažnju od prve sekunde, pa sve do odjavne špice, a samim tim je uspeh na bioskopskim kasama bio neizbežan. Pored toga, osim što je oduševio publiku, brojni cenjeni kritičari su napisali pohvale za ovaj film, čime se većina letnjih hitova ne može previše pohvaliti. 
I'm a minor player in my own life story.
Oduvek su me zanimali filmovi koji predstavljaju muzičare ili oni u kojima se glavna tema vrti oko muzike. Iako, recimo, nikada nisam slušao određeni bend, rado ću pogledati priču o njemu, jer me zanima sve ono što ih je inspirisalo, druga strana medalje koja se krila od javnosti, a posredno i socijalni aspekti u kojima su stvarali i radili. Takav je i film 24 Hour Party People, subjektivno omiljeni film u ovom žanru.
Glavni junak ovog filma je Toni Vilson (Steve Coogan u ulozi karijere), čovek koji je osnovao čuvenu izdavačku kuću Factory Records, koja je tokom sedamdesetih i osamdesetih izdavala bendove kao što su Joy Division, New Order i Happy Mondays. Na taj način su Toni i njegova ekipa direktno uticali na britansku muzičku scenu, a samim tim i na popularnu muziku u globalu. Sve je počelo kada su se slučajno zadesili na veoma slabo posećenom nastupu benda Sex Pistols, kada su otkrili novu, revolucionarnu vrstu muzike koja se obraća svima. U filmu 24 Hour Party People Toni Vilson ima ulogu naratora, u kojoj objašnjava uzdizanje i neizbežan pad Factory Records-a.
Svakako najbitniji razlog zbog čega se ovaj film visoko kotira su režiser Michael Winterbottom i scenarista Frank Cottrell Boyce, koji su odradili maestralan posao. Snimili su rad koji ih je očigledno inspirisao, u kome su uživali, sa kojim su se saživeli i u kome niko od učesnika iz pravog života nema nikakvih zamerki. Balansiranjem između informativnih 
Side effects include: drowsiness, apathy, and blurred vision... I'm taking two.
Joy Division je britanski post-pank bend, koji je krajem sedamdesetih udario temelje alternativnoj muzici. Iako se u početku nisu razlikovali od pankera, vremenom su postali bend koji akcentuje emotivnu melodičnost, sa introvertnim i melanholičnim pesmama frontmena Ijana Kurtisa. Autor muzičkih spotova Anton Korbijn (Anton Corbijn) je rešio da, kao debitantski film, snimi biografsku priču o ovom zagonetnom muzičaru, čiji su lični i profesionalni problemi doveli do njegovog samoubistva u 23. godini.
Na samom početku upoznajemo sedamnaestogodišnjeg Ijana (Sam Riley), introvertnog momka koji voli poeziju i Dejvida Bouvija. Ubrzo osniva bend Warsaw, upoznaje Debi (Samantha Morton) i nalazi posao u birou za zapošljavanje. Vremenom bend postiže sve veće uspehe i menja ime u Joy Division, dok vezu sa Debi kruniše brakom. Međutim, Ijan se loše snalazi u svetu pritiska zbog slave, obaveza i neispunjenih očekivanja, brak sa Debi tone iako su postali roditelji i upoznaje belgijanku Anik (Alexandra Maria Lara). Povrh svega, ima problema sa epilepsijom za koju nema dobre terapije i Ijan polako počinje da gubi kontrolu nad sobom...
Scenario je baziran na memoarima Debi Kurtis, napisan u saradnji sa upravo Antonom Korbijnom, koji je tada bio fotograf. Oboje su lično i dobro poznavali Ijana, ali svakako ostaje pitanje koliko dobro nekoga možeš poznavati. Ijan je bio jedna velika enigma, verovatno 
Džon Karni (John Carney) je izvrsni irski režiser i scenarista koji se specijalizovao za filmove u kojima se radnja vrti oko muzike. Nakon sjajnih Once i Begin Again, i u svom najnovijem filmu dokazuje svoj neosporni muzički ukus i osećaj za stvaranje ambijenta za nju. Takođe, pokazao je da režiserski napreduje, gde je uz osećaj za tempo dodao i zahtevnije komponente, koje su pridodale boljoj celini filma. Sing Street je njegov posveta snazi muzike, snazi prijateljstva i snazi mladalačke ljubavi.
Priča je smeštena u sredinu osamdesetih, svi plešu u ritmu pop muzike dok se po prvi put razvija koncept muzičkih spotova na televiziji. Konor (Ferdia Walsh-Peelo) je osećajan mladić iz Dablina, koji se trudi da izađe na kraj sa napetim porodičnim odnosima i nasilnom okolinom u njegovoj novoj školi, ali i da se ponovo poveže sa svojim starijim bratom (Jack Reynor). Međutim, jednog dana ugleda nju - misterizonu prelepu devojku (Kelly Thornton), koja stoji preko puta njegove škole i posmatra okolinu. Dolazi na ideju da joj priđe i kaže kako mu je potrebna devojka za snimanje muzičkog spota njegovog benda. Zbog toga mora da oformi bend sa momcima iz škole, a u toj devojci dobija nepresušnu inspiraciju.
Reditelj i scenarista Džon Karni se u ovom filmu bavi neograničenim mogućnostima adolescencije, ali i problemima koje ona donosi. Priča se odvija oko dečaka, devojke i neodređene budućnosti, što znači da je Sing Street film o dečaku koji otkriva svoj identitet, 