Moj prvi susret sa grupom The Beach Boys bio je davnih 80-ih godina gledajući popularni sitkom Full House, kod nas bukvalno i neinventivno preveden u Puna Kuća. U seriji je jedan od glavnih likova ujka Džesi (John Stamos) fan Elvisa Prislija, a samohrani tata tri maloletne kćeri Deni (Bob Saget) voleo je The Beach Boyse, koji su se u jednoj od epizoda i pojavili. Sećam se i delova sa njihovog koncerta gde se simpatična familija odlično zabavljala pevajući Surfin' USA, Kokomo, California Girls, dražesne lakopamtljive pesmuljke kao dostojan odgovor britanskom svetski popularnom bendu The Beatles.
The Beach Boyse sačinjavali su Brajan Vilson sa braćom Karlom i Denisom, a tu su još participirali njihov prijatelj Alan Džardin i rođak Majk Lav. Pokretačka snaga grupe bio je upravo Brajan i film govori o dve značajne faze njegovog života koje se međusobno isprepleću dočaravajući nam osebujnost, genijalnost kao i kompleksnost njegove ličnosti, kojeg eminentni kritičari smatraju jednim o najinovativnijih američkih pop-rok muzičara svih vremena.
Love & Mercy spretan je naslov filma i lepo definiše ta dva turbulentna razdoblja u Brajanovom životu. Naslov Love se odnosi na onu fazu njegove karijere kada je bio na stvaralačkom vrhuncu radeći na albumu Pet Sounds (po vlastitom priznanju Pola MekKartnija njegovom najdražem albumu, koji je i uticao na kasniji zvuk Bitlsa), totalno drugačijem muzičkom izričaju, intimnijem od simpatičnih laganih nota koji pročitaj više...Love & Mercy (2014)
Moj prvi susret sa grupom The Beach Boys bio je davnih 80-ih godina gledajući popularni sitkom Full House, kod nas bukvalno i neinventivno preveden u Puna Kuća. U seriji je jedan od glavnih likova ujka Džesi (John Stamos) fan Elvisa Prislija, a samohrani tata tri maloletne kćeri Deni (Bob Saget) voleo je The Beach Boyse, koji su se u jednoj od epizoda i pojavili. Sećam se i delova sa njihovog koncerta gde se simpatična familija odlično zabavljala pevajući Surfin' USA, Kokomo, California Girls, dražesne lakopamtljive pesmuljke kao dostojan odgovor britanskom svetski popularnom bendu The Beatles.
The Beach Boyse sačinjavali su Brajan Vilson sa braćom Karlom i Denisom, a tu su još participirali njihov prijatelj Alan Džardin i rođak Majk Lav. Pokretačka snaga grupe bio je upravo Brajan i film govori o dve značajne faze njegovog života koje se međusobno isprepleću dočaravajući nam osebujnost, genijalnost kao i kompleksnost njegove ličnosti, kojeg eminentni kritičari smatraju jednim o najinovativnijih američkih pop-rok muzičara svih vremena.
Love & Mercy spretan je naslov filma i lepo definiše ta dva turbulentna razdoblja u Brajanovom životu. Naslov Love se odnosi na onu fazu njegove karijere kada je bio na stvaralačkom vrhuncu radeći na albumu Pet Sounds (po vlastitom priznanju Pola MekKartnija njegovom najdražem albumu, koji je i uticao na kasniji zvuk Bitlsa), totalno drugačijem muzičkom izričaju, intimnijem od simpatičnih laganih nota koji pročitaj više... 
What have we here, laddie? Mysterious scribblings? A secret code? No! Poems, no less! Poems, everybody!
1979. godine je engleska rok grupa Pink Floyd izdala konceptualni album pod imenom The Wall i time ispisala nove stranice muzičke istorije. Ovaj album je nastao kao direktno suočavanje sa velikom slavom kada su članovi benda, a pre svih Rodžer Voters (Roger Waters), počeli da se osećaju otuđeni od publike. Po rečima samog Votersa ljubav prema bendu nema veze sa kvalitetom muzike nego sa uspehom samog benda. Ideja za snimanje ovog filma je dobijena i pre nego što je sam album bio objavljen, ali je sam projekat pretrpeo određene izmene, čini mi se - na bolje.
Film se, kao i album, bavi Pinkijem, momkom koji ima konstantne probleme sa društvom od najranije mladosti. Rastao je pod uticajem ranog gubitka oca koji je poginuo u ratu, sa previše zaštitničkom majkom i učiteljem u školi koji nisu razumeli njegove potrebe i osećanja. Kasniji šlag na tortu je saznanje da ga vara supruga. Kao emocinalnu reakciju na sve to Pinki se povlači u sebe i počinje da, u prenesenom smislu, gradi zid oko sebe, dodavajući another brick in the wall kad god se oseti nesigurno i nezaštićeno.
Izlaz iz svega toga on vidi u tome da postane rok zvezda. Ipak, i život rok zvezde nosi svoje probleme, pa se Pinki često vraća iza svog zida, a činjenica da ga drogiraju kako bi mogao da odradi koncert mu ni malo ne pomaže u tome. Pod uticajem droge on halucinira na svojim koncertima, 
Da, priznajem, veliki sam fan naučne fantastike, horora i svih filmova i serija koji u sebi imaju nešto natprirodno, nesvakidašnje, nešto što pripada svetu van ovog u kome svakodnevno bitišemo. Često znam upasti u koloseke koji upravo vode u te svetove, ponekad i duži period, bez ikakve želje da na stanici promenim voz i krenem nekim drugačijim putem. Međutim, nakon određenog vremena dođe do zasićenja i na nekoj od stanica se zakačim za voz potpuno drugačiji od uobičajenog i uzmem voznu kartu, a onda doživim veliko iznenađenje i od očekivane, obične vožnje, dobijem onu neverovatnu, opuštajuću i beskrajno zabavnu. Upravo takva jedna je i Danny Collins, o kome danas pišem.
Deni Kolins je muzička zvezda, pravi rokstar. Deni Kolins je alkos, navučen na razne opijate. Deni Kolins je ženskaroš, bez ikakve ozbiljne privrženosti nekoj ženi već preko četiri decenije života velike zvezde. Deni Kolins je veoma bogat, sa svim pogodnostima koje njegov status nosi. Deni Kolins je omiljen, hiljade uživaju u njegovim pesmama i nastupima. Deni Kolins je usamljen, prazan, umoran. Da, sve ovo je Deni Kolins, a opet sve to ne govori ništa bitno o tome ko je on.
Na početku se kaže da je film kao zasnovan na istinitom događaju, tj. malkice, a što će se ispostavit kao istina. Taj jedan mali, a opet neverovatni događaj je bio više nego dovoljna inspiracija Denu Fogelmanu (Dan Fogelman), režiseru i scenaristi ovog filma, da nam predstavi jednu izuzetnu i zabavnu 
There are no two words in the English language more harmful than good job.
Festival nezavisnih filmova Sundance predstavlja svojevrsnu bogomolju za ljubitelje projekata iza kojih ne stoje velike produkcijske kuće. Ove godine je nagradu žirija odneo mladi režiser i scenarista Demien Čazel (Damien Chazelle), koji je takođe pobedio na istom festivalu godine dana ranije u kategoriji kratkih filmova. Pogađate, scenario je bio skoro isti, Čezel je snimanje kratkog filma video kao rešenje za nalaženje sredstava za snimanje dugometražnog projekta i privlačenje pažnje filmske javnosti. U potpunosti je uspeo u tome, pa nam godinu dana kasnije donosi ovaj filmski dragulj koji se polako izdvaja kao jedan od filmova godine.
Sama priča filma je prilično jednostavna. Mladi i talentovani bubnjar Endrju (Miles Teller) je član elitne muzičke škole i ima veliku želju da mu mentor bude Flečer (J.K. Simmons), najcenjeniji, ali i najstrožiji profesor u školi, koji mu može otvoriti brojna vrata nakon završetka školovanja. Sticajem okolnosti on dospeva u njegov orkestar, ali shvata da je Flečer, tj. njegov odnos sa učenicima, daleko od onoga što je zamišljao. Koliko god se trudio on nailazi na otpor poprilično oštrog profesora, i postavlja se pitanje koliko je spreman da se trudi kako bi ispunio svoje snove.
Muzički filmovi najčešće zahtevaju informisanost muzičkim žanrom oko kog se vrti radnja kako bi se u potpunosti uživalo u njemu, ali sa Whiplash-om to nije 
Pogledati iole originalan, a dobar film je u današnje vreme postalo skoro, pa nemoguća misija - kažem skoro, jer se, sa vremena na vreme, ipak pojavi poneki dragulj. Kako se bliži kraj godine tako se i sabiraju utisci o najboljim filmskim ostvarenjima ove godine. Ova crnohumorna drama, ovaj englesko-irski biser od filma, kako bi ga nazvala moja draga prijateljica, itekako spada u ta najbolja ostvarenja bez ikakve sumnje.
Džon (Domhnall Gleeson) je neobični mladić crvene boje kose koji želi biti muzičar - svira klavijature i bezuspešno pokušava pisati pesme dok zapravo živi život prosečnog, običnog čoveka koji ima posao od osam do četiri, a da bi se bavio ozbiljnije muzikom fali mu kreativnosti i inspiracije koje, nažalost, nema dovoljno. Jednog dana, prilikom odlaska sa posla, nailazi na prizor čoveka koji pokušava da se samoutopi u moru. Saznaje da se radi o klavijaturisti jednoga benda koji nastupa baš to veče u njegovom gradu. Sticajem okolnosti, menadžer benda Don (Scoot McNairy) poziva Džona da im se pridruži na nastupu. Međutim, u pitanju nije običan bend. Sastavljen je od veoma ekscentričnih i posebnih likova od kojih se najviše ističe pevač benda Frenk (Michael Fassbender), lik sa povećom maskom na glavi koju nikad ne skida. Šokirani Džon se ipak oduševi bendom i, nakon par dana i neočekivanog poziva, odlazi sa njima u osamljenu kolibu u Irskoj gde će sa njima stvarati muziku i raditi na njihovom albumu. Naravno, to neće teći onako 
Ne znam da li je iko upoređivao trenerski posao sa režijom filma? Eto meni pade na pamet da upoređujem, posebno ako je slučaj da se toga posla lati netko ko se nekada bavio tim granama sporta, ili neki glumac sa pedigreom i sa velikim kredibilitetom u filmskom svetu. Kao i u svakom poslu i ovde ima primera da ljudi takvog kova nekada ne uspevaju ili da se drugačije izrazim izblamiraju (kao recimo veliki Pele u svojoj kratkoj, ali groznoj trenerskoj karijeri), pa brže bolje uskoče u neke druge promotorske i komentatorske vode.
I filmska industrija je neumoljiva. U zadnje vrijeme mnogi glumci se hvataju režije. Jedni imaju šta da kažu (recimo George Clooney, Tommy Lee Jones, Clint Eastwood), dok je drugima tek izgovor da se okušaju u nečem novom, a treći su samo ambiciozni, a u svoj toj ambicioznosti precenjuju svoje mogućnosti, znanje o samom filmu i ne uspevaju potpuno da realizuju možda i neke dobre zamisli koje bi drugi pronicljiviji i sveobuhvatniji filmski zaljubljenik pretočio u smislenu celinu. Ako je suditi po režiserskom debiju William H. Macy spada u onu prvu grupu. On je pre svega sjajan glumac, posebno upečatljiv kao epizodista. Često su nam baš te njegove sporadične uloge ostajale u sećanju. Njegovi likovi su antijunaci sa setnim očima, simpatični smušenjaci koji žele da naprave velike stvari, ali im to nikako ne polazi od ruke, neshvaćeni osobenjaci sa tom melanholičnom linijom koji su davali značajnu notu nezavisnom indie filmu, koje 
Begin Again je film moga starog znalca Džona Karnija (John Carney), tvorca fenomenalnog Once (2006), koji je opet zakoračio na svoje poznato tlo muzike. Dok je Once postavljen u zelenu Irsku, radnja ovog filma je prebačena preko Atlantika u Njujork. Tu imamo nekada uspešnog, a sada razvedenog, klošarski nastrojenog i alkoholom opijenog muzičkog producenta Dena i mladu kantautorku Gretu koja je došla iz Engleske kako bi dala potporu svom momku Dejvu Koliju, čiji iznenadni uspeh vuče i radikalne odluke, a jedno od tih je da se presele u Ameriku.
Kao što to biva, u trenutku totalnog emotivnog rastrojstva Den sasvim slučajno čuje Gretu kako peva, oseti tu neku energiju koju dugo nije našao. Privuče ga ta zanimljiva osoba, koja još nema izgrađen imidž na sceni i gde bi je njegovi muzički aranžmani pokrenuli sa mrtve tačke.
Osnovna razlika između Once i Begin Again je korišćenje flešbekova, a najpoznatija su svakako ona dva iz prve trećine filma koja nastoje objasniti kako je do tog njihovog "fatalnog" susreta došlo. Muzički brojevi su kreativno napravljeni po ulicama i zabačenijim mestima Njujorka koji gledaju na npr. Empire State Building i moram priznati da izgledaju dobro ukomponovani u taj dramaturški deo filma. To je znak da je Džon Karni izbrusio svoje režisersko umeće koje je bilo rustukalnije, ali nekako nevinije i simpatičnije u Once. Moram se složiti sa mnogim kritikama upućenim na kraj filma koji kao da ga je režirala neka druga 
Kameron Krou (Cameron Crowe) je osoba čije tinejdžerske godine treba da budu inspiracija svima. Dok je još bio u školi postao je muzički novinar za čuveni časopis Rolingstouns i otišao je na turniju sa tada popularnim The Allman Brothers Band. Kasnije je zamalo poginuo u avionskoj nesreći sa članovima benda The Who, pisao je beleške za prvi lajv album Lynyrd Skynyrd i sve to sa samo petnaest godina. Vremenom postaje reditelj i scenarista koji se u svojim filmovima bavio životima tinejdžera, pa odlučuje da se pozabavi svojom tinejdžerskom pričom.
Krou je napisao scenario za ovaj dugometražni film usko se vezujući za svoj život. Glavni junak mu je petnaestogodišnji Vilijam Miler i radnju smešta u 1973. godinu. Vilijam je još uvek učenik i pokušava da se probije u svetu muzičkih novinara. Sticajem okolnosti dobija priliku da ode na turneju sa popularnim bendom Stillwater, a Rolingstouns ga zapošljava da napiše tekst o njemu. Vilijam pokušava da bude profesionalan i realan, ali upada u problem jer se previše zbližava sa muzičarima i ekipom, i dolazi u zabunu da li da zaista napiše sve ono što vidi, što se dešava i što zna. Osim toga, po prvi put otkriva čari zaljubeljnosti i njegov dečački osećaj za ispravno i dobro nekoliko puta pomaže ekipi na turneji.
Prosto je fascinanto kako je scenarista uspeo da tako neverovatno bogato i detaljno prikaže svet mladog novinara koji se našao u veoma zavidnoj situaciju za koju još nije bio spreman. 