What's NWA stand for, anyway? "No Whites Allowed", something like that?
No...Niggaz Wit' Attitudes.
Prisustvovao sam porađaju. Nije bilo lako, trajalo je dugo i bilo je problema. Ne mogu reći ni da je bilo lepo, čisto. Ne, bilo je gadno i totalni nered. Ali sve to se zaboravilo u sekundi jer ono što se rodilo bilo je prelepo, snažno i Straight Outta Compton.
Straight Outta Compton je biografska muzička drama o kojoj se mnogo pričalo u 2015. godini. Kako i ne bi, kada je to posveta i priča o nastanku ultra popularnog modernog muzičkog pravca gangsta rap-a. Junaci ove priče su i legende zanata: Dr. Dre, Ice Cube, Eazy-E, Mc Ren i DJ Yalla. Režija je poverena F. Geri Greju (F. Gary Gray), režiseru koji iza sebe ima veoma dobrih filmova, kao i veliki broj muzičkih spotova koje je snimio za poznate rep izvođače. U svemu su naravno učestvovali i navedene legende rep muzike kao producenti i kreativni konsultanti.
Kao što rekoh na početku, prisustvovao sam porodu. Upravo tako bi nekako sagledao ovaj film. Priča počinje sredinom 80-ih godina u Komptonu, Kalifornija. Pratimo mladog didžeja Dr Drea (Corey Hawkins) koji pokušava da zaradi nešto baveći se muzikom. Zajedno sa njim u kreiranju iste uključeni su njegovi prijatelji Ajs Kjub (O'Shea Jackson Jr.) i DJ Jela (Neil Brown Jr.). Međutim, ono što oni žele da predstave svetu ne nailazi na razumevanje starijih koji imaju kakav-takav studio za snimanje.
Tada u priču ulazi Izi-I (Jason Mitchell), diler pročitaj više...Straight Outta Compton (2015)
What's NWA stand for, anyway? "No Whites Allowed", something like that?
No...Niggaz Wit' Attitudes.
Prisustvovao sam porađaju. Nije bilo lako, trajalo je dugo i bilo je problema. Ne mogu reći ni da je bilo lepo, čisto. Ne, bilo je gadno i totalni nered. Ali sve to se zaboravilo u sekundi jer ono što se rodilo bilo je prelepo, snažno i Straight Outta Compton.
Straight Outta Compton je biografska muzička drama o kojoj se mnogo pričalo u 2015. godini. Kako i ne bi, kada je to posveta i priča o nastanku ultra popularnog modernog muzičkog pravca gangsta rap-a. Junaci ove priče su i legende zanata: Dr. Dre, Ice Cube, Eazy-E, Mc Ren i DJ Yalla. Režija je poverena F. Geri Greju (F. Gary Gray), režiseru koji iza sebe ima veoma dobrih filmova, kao i veliki broj muzičkih spotova koje je snimio za poznate rep izvođače. U svemu su naravno učestvovali i navedene legende rep muzike kao producenti i kreativni konsultanti.
Kao što rekoh na početku, prisustvovao sam porodu. Upravo tako bi nekako sagledao ovaj film. Priča počinje sredinom 80-ih godina u Komptonu, Kalifornija. Pratimo mladog didžeja Dr Drea (Corey Hawkins) koji pokušava da zaradi nešto baveći se muzikom. Zajedno sa njim u kreiranju iste uključeni su njegovi prijatelji Ajs Kjub (O'Shea Jackson Jr.) i DJ Jela (Neil Brown Jr.). Međutim, ono što oni žele da predstave svetu ne nailazi na razumevanje starijih koji imaju kakav-takav studio za snimanje.
Tada u priču ulazi Izi-I (Jason Mitchell), diler pročitaj više... 
Mjuzikl je jedan od žanrova koji se decenijama već muči s opstankom na velikom platnu, iako je u zlatnoj eri Holivuda bio čak i dominantan. Sa vremenom je skoro u potpunosti potisnut sa strane, naročito u 60im i 70im kada počinje trend ozbiljnijih, realističnijih filmova i mesta za vrckave plesne tačke i pevušenja skoro da i nije bilo. Njegova mainstream zastupljenost se kasnije manje-više svela na Diznijeve animirane filmove. Tu mirnu vodu je ulaskom u novi milenijum sa velikim praskom razburkao australijski režiser i scenarista Baz Lurman (Baz Luhrmann), praskom zvanim Moulin Rouge!.
Želim odmah u startu priznati da meni lično mjuzikl kao žanr ne spada među omiljene, tako da ga nisam često ni posećivao, niti sam bio siguran šta uopšte očekivati. Ono što je usledilo u ovom konkretnom slučaju, od podizanja zavese, pa do spuštanja iste (bukvalno) je teško opisati rečima, ali jedno je bilo jasno. Moulin Rouge! je poseban film, zapravo toliko poseban da ničemu sličnome nisam svedočio ni pre ni posle njega.
Već na samom početku filma saznajemo ono što bi se inače okarakterisalo kao veliki spojler, a to je da heroina u našoj priči završava tragično. To jasno daje do znanja da u priči koja sledi ne očekuje neizvesnost ili obrte, već je treba doživljavati kroz detalje, kroz sliku i ton. Radnja je u suštini vrlo jednostavna i nepretenciozna - siromašni, nadobudni mladi pesnik Kristijan (Ewan McGregor) dolazi u Pariz pred sam kraj 19. veka, 
Moj prvi susret sa grupom The Beach Boys bio je davnih 80-ih godina gledajući popularni sitkom Full House, kod nas bukvalno i neinventivno preveden u Puna Kuća. U seriji je jedan od glavnih likova ujka Džesi (John Stamos) fan Elvisa Prislija, a samohrani tata tri maloletne kćeri Deni (Bob Saget) voleo je The Beach Boyse, koji su se u jednoj od epizoda i pojavili. Sećam se i delova sa njihovog koncerta gde se simpatična familija odlično zabavljala pevajući Surfin' USA, Kokomo, California Girls, dražesne lakopamtljive pesmuljke kao dostojan odgovor britanskom svetski popularnom bendu The Beatles.
The Beach Boyse sačinjavali su Brajan Vilson sa braćom Karlom i Denisom, a tu su još participirali njihov prijatelj Alan Džardin i rođak Majk Lav. Pokretačka snaga grupe bio je upravo Brajan i film govori o dve značajne faze njegovog života koje se međusobno isprepleću dočaravajući nam osebujnost, genijalnost kao i kompleksnost njegove ličnosti, kojeg eminentni kritičari smatraju jednim o najinovativnijih američkih pop-rok muzičara svih vremena.
Love & Mercy spretan je naslov filma i lepo definiše ta dva turbulentna razdoblja u Brajanovom životu. Naslov Love se odnosi na onu fazu njegove karijere kada je bio na stvaralačkom vrhuncu radeći na albumu Pet Sounds (po vlastitom priznanju Pola MekKartnija njegovom najdražem albumu, koji je i uticao na kasniji zvuk Bitlsa), totalno drugačijem muzičkom izričaju, intimnijem od simpatičnih laganih nota koji 
What have we here, laddie? Mysterious scribblings? A secret code? No! Poems, no less! Poems, everybody!
1979. godine je engleska rok grupa Pink Floyd izdala konceptualni album pod imenom The Wall i time ispisala nove stranice muzičke istorije. Ovaj album je nastao kao direktno suočavanje sa velikom slavom kada su članovi benda, a pre svih Rodžer Voters (Roger Waters), počeli da se osećaju otuđeni od publike. Po rečima samog Votersa ljubav prema bendu nema veze sa kvalitetom muzike nego sa uspehom samog benda. Ideja za snimanje ovog filma je dobijena i pre nego što je sam album bio objavljen, ali je sam projekat pretrpeo određene izmene, čini mi se - na bolje.
Film se, kao i album, bavi Pinkijem, momkom koji ima konstantne probleme sa društvom od najranije mladosti. Rastao je pod uticajem ranog gubitka oca koji je poginuo u ratu, sa previše zaštitničkom majkom i učiteljem u školi koji nisu razumeli njegove potrebe i osećanja. Kasniji šlag na tortu je saznanje da ga vara supruga. Kao emocinalnu reakciju na sve to Pinki se povlači u sebe i počinje da, u prenesenom smislu, gradi zid oko sebe, dodavajući another brick in the wall kad god se oseti nesigurno i nezaštićeno.
Izlaz iz svega toga on vidi u tome da postane rok zvezda. Ipak, i život rok zvezde nosi svoje probleme, pa se Pinki često vraća iza svog zida, a činjenica da ga drogiraju kako bi mogao da odradi koncert mu ni malo ne pomaže u tome. Pod uticajem droge on halucinira na svojim koncertima, 
Da, priznajem, veliki sam fan naučne fantastike, horora i svih filmova i serija koji u sebi imaju nešto natprirodno, nesvakidašnje, nešto što pripada svetu van ovog u kome svakodnevno bitišemo. Često znam upasti u koloseke koji upravo vode u te svetove, ponekad i duži period, bez ikakve želje da na stanici promenim voz i krenem nekim drugačijim putem. Međutim, nakon određenog vremena dođe do zasićenja i na nekoj od stanica se zakačim za voz potpuno drugačiji od uobičajenog i uzmem voznu kartu, a onda doživim veliko iznenađenje i od očekivane, obične vožnje, dobijem onu neverovatnu, opuštajuću i beskrajno zabavnu. Upravo takva jedna je i Danny Collins, o kome danas pišem.
Deni Kolins je muzička zvezda, pravi rokstar. Deni Kolins je alkos, navučen na razne opijate. Deni Kolins je ženskaroš, bez ikakve ozbiljne privrženosti nekoj ženi već preko četiri decenije života velike zvezde. Deni Kolins je veoma bogat, sa svim pogodnostima koje njegov status nosi. Deni Kolins je omiljen, hiljade uživaju u njegovim pesmama i nastupima. Deni Kolins je usamljen, prazan, umoran. Da, sve ovo je Deni Kolins, a opet sve to ne govori ništa bitno o tome ko je on.
Na početku se kaže da je film kao zasnovan na istinitom događaju, tj. malkice, a što će se ispostavit kao istina. Taj jedan mali, a opet neverovatni događaj je bio više nego dovoljna inspiracija Denu Fogelmanu (Dan Fogelman), režiseru i scenaristi ovog filma, da nam predstavi jednu izuzetnu i zabavnu 
There are no two words in the English language more harmful than good job.
Festival nezavisnih filmova Sundance predstavlja svojevrsnu bogomolju za ljubitelje projekata iza kojih ne stoje velike produkcijske kuće. Ove godine je nagradu žirija odneo mladi režiser i scenarista Demien Čazel (Damien Chazelle), koji je takođe pobedio na istom festivalu godine dana ranije u kategoriji kratkih filmova. Pogađate, scenario je bio skoro isti, Čezel je snimanje kratkog filma video kao rešenje za nalaženje sredstava za snimanje dugometražnog projekta i privlačenje pažnje filmske javnosti. U potpunosti je uspeo u tome, pa nam godinu dana kasnije donosi ovaj filmski dragulj koji se polako izdvaja kao jedan od filmova godine.
Sama priča filma je prilično jednostavna. Mladi i talentovani bubnjar Endrju (Miles Teller) je član elitne muzičke škole i ima veliku želju da mu mentor bude Flečer (J.K. Simmons), najcenjeniji, ali i najstrožiji profesor u školi, koji mu može otvoriti brojna vrata nakon završetka školovanja. Sticajem okolnosti on dospeva u njegov orkestar, ali shvata da je Flečer, tj. njegov odnos sa učenicima, daleko od onoga što je zamišljao. Koliko god se trudio on nailazi na otpor poprilično oštrog profesora, i postavlja se pitanje koliko je spreman da se trudi kako bi ispunio svoje snove.
Muzički filmovi najčešće zahtevaju informisanost muzičkim žanrom oko kog se vrti radnja kako bi se u potpunosti uživalo u njemu, ali sa Whiplash-om to nije 
Pogledati iole originalan, a dobar film je u današnje vreme postalo skoro, pa nemoguća misija - kažem skoro, jer se, sa vremena na vreme, ipak pojavi poneki dragulj. Kako se bliži kraj godine tako se i sabiraju utisci o najboljim filmskim ostvarenjima ove godine. Ova crnohumorna drama, ovaj englesko-irski biser od filma, kako bi ga nazvala moja draga prijateljica, itekako spada u ta najbolja ostvarenja bez ikakve sumnje.
Džon (Domhnall Gleeson) je neobični mladić crvene boje kose koji želi biti muzičar - svira klavijature i bezuspešno pokušava pisati pesme dok zapravo živi život prosečnog, običnog čoveka koji ima posao od osam do četiri, a da bi se bavio ozbiljnije muzikom fali mu kreativnosti i inspiracije koje, nažalost, nema dovoljno. Jednog dana, prilikom odlaska sa posla, nailazi na prizor čoveka koji pokušava da se samoutopi u moru. Saznaje da se radi o klavijaturisti jednoga benda koji nastupa baš to veče u njegovom gradu. Sticajem okolnosti, menadžer benda Don (Scoot McNairy) poziva Džona da im se pridruži na nastupu. Međutim, u pitanju nije običan bend. Sastavljen je od veoma ekscentričnih i posebnih likova od kojih se najviše ističe pevač benda Frenk (Michael Fassbender), lik sa povećom maskom na glavi koju nikad ne skida. Šokirani Džon se ipak oduševi bendom i, nakon par dana i neočekivanog poziva, odlazi sa njima u osamljenu kolibu u Irskoj gde će sa njima stvarati muziku i raditi na njihovom albumu. Naravno, to neće teći onako 
Ne znam da li je iko upoređivao trenerski posao sa režijom filma? Eto meni pade na pamet da upoređujem, posebno ako je slučaj da se toga posla lati netko ko se nekada bavio tim granama sporta, ili neki glumac sa pedigreom i sa velikim kredibilitetom u filmskom svetu. Kao i u svakom poslu i ovde ima primera da ljudi takvog kova nekada ne uspevaju ili da se drugačije izrazim izblamiraju (kao recimo veliki Pele u svojoj kratkoj, ali groznoj trenerskoj karijeri), pa brže bolje uskoče u neke druge promotorske i komentatorske vode.
I filmska industrija je neumoljiva. U zadnje vrijeme mnogi glumci se hvataju režije. Jedni imaju šta da kažu (recimo George Clooney, Tommy Lee Jones, Clint Eastwood), dok je drugima tek izgovor da se okušaju u nečem novom, a treći su samo ambiciozni, a u svoj toj ambicioznosti precenjuju svoje mogućnosti, znanje o samom filmu i ne uspevaju potpuno da realizuju možda i neke dobre zamisli koje bi drugi pronicljiviji i sveobuhvatniji filmski zaljubljenik pretočio u smislenu celinu. Ako je suditi po režiserskom debiju William H. Macy spada u onu prvu grupu. On je pre svega sjajan glumac, posebno upečatljiv kao epizodista. Često su nam baš te njegove sporadične uloge ostajale u sećanju. Njegovi likovi su antijunaci sa setnim očima, simpatični smušenjaci koji žele da naprave velike stvari, ali im to nikako ne polazi od ruke, neshvaćeni osobenjaci sa tom melanholičnom linijom koji su davali značajnu notu nezavisnom indie filmu, koje 