I'm a minor player in my own life story.
Oduvek su me zanimali filmovi koji predstavljaju muzičare ili oni u kojima se glavna tema vrti oko muzike. Iako, recimo, nikada nisam slušao određeni bend, rado ću pogledati priču o njemu, jer me zanima sve ono što ih je inspirisalo, druga strana medalje koja se krila od javnosti, a posredno i socijalni aspekti u kojima su stvarali i radili. Takav je i film 24 Hour Party People, subjektivno omiljeni film u ovom žanru.
Glavni junak ovog filma je Toni Vilson (Steve Coogan u ulozi karijere), čovek koji je osnovao čuvenu izdavačku kuću Factory Records, koja je tokom sedamdesetih i osamdesetih izdavala bendove kao što su Joy Division, New Order i Happy Mondays. Na taj način su Toni i njegova ekipa direktno uticali na britansku muzičku scenu, a samim tim i na popularnu muziku u globalu. Sve je počelo kada su se slučajno zadesili na veoma slabo posećenom nastupu benda Sex Pistols, kada su otkrili novu, revolucionarnu vrstu muzike koja se obraća svima. U filmu 24 Hour Party People Toni Vilson ima ulogu naratora, u kojoj objašnjava uzdizanje i neizbežan pad Factory Records-a.
Svakako najbitniji razlog zbog čega se ovaj film visoko kotira su režiser Michael Winterbottom i scenarista Frank Cottrell Boyce, koji su odradili maestralan posao. Snimili su rad koji ih je očigledno inspirisao, u kome su uživali, sa kojim su se saživeli i u kome niko od učesnika iz pravog života nema nikakvih zamerki. Balansiranjem između informativnih pročitaj više...24 Hour Party People (2002)
I'm a minor player in my own life story.
Oduvek su me zanimali filmovi koji predstavljaju muzičare ili oni u kojima se glavna tema vrti oko muzike. Iako, recimo, nikada nisam slušao određeni bend, rado ću pogledati priču o njemu, jer me zanima sve ono što ih je inspirisalo, druga strana medalje koja se krila od javnosti, a posredno i socijalni aspekti u kojima su stvarali i radili. Takav je i film 24 Hour Party People, subjektivno omiljeni film u ovom žanru.
Glavni junak ovog filma je Toni Vilson (Steve Coogan u ulozi karijere), čovek koji je osnovao čuvenu izdavačku kuću Factory Records, koja je tokom sedamdesetih i osamdesetih izdavala bendove kao što su Joy Division, New Order i Happy Mondays. Na taj način su Toni i njegova ekipa direktno uticali na britansku muzičku scenu, a samim tim i na popularnu muziku u globalu. Sve je počelo kada su se slučajno zadesili na veoma slabo posećenom nastupu benda Sex Pistols, kada su otkrili novu, revolucionarnu vrstu muzike koja se obraća svima. U filmu 24 Hour Party People Toni Vilson ima ulogu naratora, u kojoj objašnjava uzdizanje i neizbežan pad Factory Records-a.
Svakako najbitniji razlog zbog čega se ovaj film visoko kotira su režiser Michael Winterbottom i scenarista Frank Cottrell Boyce, koji su odradili maestralan posao. Snimili su rad koji ih je očigledno inspirisao, u kome su uživali, sa kojim su se saživeli i u kome niko od učesnika iz pravog života nema nikakvih zamerki. Balansiranjem između informativnih pročitaj više... 
Side effects include: drowsiness, apathy, and blurred vision... I'm taking two.
Joy Division je britanski post-pank bend, koji je krajem sedamdesetih udario temelje alternativnoj muzici. Iako se u početku nisu razlikovali od pankera, vremenom su postali bend koji akcentuje emotivnu melodičnost, sa introvertnim i melanholičnim pesmama frontmena Ijana Kurtisa. Autor muzičkih spotova Anton Korbijn (Anton Corbijn) je rešio da, kao debitantski film, snimi biografsku priču o ovom zagonetnom muzičaru, čiji su lični i profesionalni problemi doveli do njegovog samoubistva u 23. godini.
Na samom početku upoznajemo sedamnaestogodišnjeg Ijana (Sam Riley), introvertnog momka koji voli poeziju i Dejvida Bouvija. Ubrzo osniva bend Warsaw, upoznaje Debi (Samantha Morton) i nalazi posao u birou za zapošljavanje. Vremenom bend postiže sve veće uspehe i menja ime u Joy Division, dok vezu sa Debi kruniše brakom. Međutim, Ijan se loše snalazi u svetu pritiska zbog slave, obaveza i neispunjenih očekivanja, brak sa Debi tone iako su postali roditelji i upoznaje belgijanku Anik (Alexandra Maria Lara). Povrh svega, ima problema sa epilepsijom za koju nema dobre terapije i Ijan polako počinje da gubi kontrolu nad sobom...
Scenario je baziran na memoarima Debi Kurtis, napisan u saradnji sa upravo Antonom Korbijnom, koji je tada bio fotograf. Oboje su lično i dobro poznavali Ijana, ali svakako ostaje pitanje koliko dobro nekoga možeš poznavati. Ijan je bio jedna velika enigma, verovatno 
Džon Karni (John Carney) je izvrsni irski režiser i scenarista koji se specijalizovao za filmove u kojima se radnja vrti oko muzike. Nakon sjajnih Once i Begin Again, i u svom najnovijem filmu dokazuje svoj neosporni muzički ukus i osećaj za stvaranje ambijenta za nju. Takođe, pokazao je da režiserski napreduje, gde je uz osećaj za tempo dodao i zahtevnije komponente, koje su pridodale boljoj celini filma. Sing Street je njegov posveta snazi muzike, snazi prijateljstva i snazi mladalačke ljubavi.
Priča je smeštena u sredinu osamdesetih, svi plešu u ritmu pop muzike dok se po prvi put razvija koncept muzičkih spotova na televiziji. Konor (Ferdia Walsh-Peelo) je osećajan mladić iz Dablina, koji se trudi da izađe na kraj sa napetim porodičnim odnosima i nasilnom okolinom u njegovoj novoj školi, ali i da se ponovo poveže sa svojim starijim bratom (Jack Reynor). Međutim, jednog dana ugleda nju - misterizonu prelepu devojku (Kelly Thornton), koja stoji preko puta njegove škole i posmatra okolinu. Dolazi na ideju da joj priđe i kaže kako mu je potrebna devojka za snimanje muzičkog spota njegovog benda. Zbog toga mora da oformi bend sa momcima iz škole, a u toj devojci dobija nepresušnu inspiraciju.
Reditelj i scenarista Džon Karni se u ovom filmu bavi neograničenim mogućnostima adolescencije, ali i problemima koje ona donosi. Priča se odvija oko dečaka, devojke i neodređene budućnosti, što znači da je Sing Street film o dečaku koji otkriva svoj identitet, 
I'm letting life hit me until it gets tired. Then I'll hit back. It's a classic rope-a-dope.
Tokom zimske sezone se obično predstavljaju filmovi koji se planski snimaju i izbacuju zbog filmskih festivala i nagrada. Oni se bave ozbiljnijim temama koje lako dotiču publiku u emotivnom smislu, a često ne beže ni od klasične eksploatacije osetljivih oblasti, kao što je položaj crnaca tokom istorije SAD-a. Biografski filmovi i dalje ne gube popularnost i oni su procentualno najviše zastupljeni, a prate ih odlično izvedene sporije drame koje ozbiljna publika posebno voli.
Međutim, svake godine u prvi plan iskoči bar jedan film koji se ne nalazi u predviđenom kalupu. To budu ili filmovi proslavljenih autora koji svojim statusom zaslužuju poštovanje ili projekti koji glorifikuju istoriju Holivuda. Uspeh francuskog nemog filma The Artist, koji je snimljen po motivima dvadesetih godina prošlog veka, je pojedine autore naveo da se i oni pozabave tom tematikom. Jedan od njih je Demien Čazel (Damien Chazelle), koji se pre dve godine niotkuda pojavio odličnim filmom Whiplash, kome je glavna karakteristika bio džez. Njegov novi film se takođe bazira na ovom muzičkom žanru, a snimljen je kao, odavno zaboravljeni, klasični holivudski romantični mjuzikl.
U centru filma La La Land je jednostavna priča o mladom paru. Sebastian (Ryan Gosling) je talentovani džez pijanista, koji za život zarađuje svirajući u restoranu i na letnjim žurkama. Njegova životna želja je da 
I wanna talk about how bad you make this room look. I never knew what a dump it was until you came in here.
Kvalitetna glumačka izvedba često zna da filmove izvadi iz kaljuge proseka, a ponekad se desi da ta izvedba sve ostalo baci u drugi plan. Zbog toga se nakon nekoliko godina retko ko seća onoga što je gledao, ali se svi sećaju uloge nekog od glumaca ili glumica. Takav je slučaj sa filmom Crazy Heart koji je ostao upamćen pre svega po neverovatnom performansu Džefa Bridžisa (Jeff Bridges).
Bridžis tumači kantri muzičara Bada Blejka čiji su dani slave daleko iza njega. Nalazi se na turneji i svira po lošim lokalima na jugu, ostario je, nema novca, muče ga konstantna putovanja i notorni je alkoholičar. Izdavačima nije više zanimljiv, već duže vreme nije napisao neku pesmu, a sujeta mu ne dozvoljava da ponovo sarađuje sa Tomijem (Colin Farrell), momkom kome je pokrenuo karijeru i koji je danas veoma popularan. Svakodnevnicu mu menja upoznavanje sa novinarkom Džin (Maggie Gyllenhaal), samohranom majkom, koja uspeva da mu pokrene davno zaboravljenu inspiraciju, ali i da ga natera da odredi koji su njegovi prioriteti u životu...
Postoje brojni filmovi koji kao temu imaju propale muzičare i njihove pokušaje da se vrate stazama uspeha i ovaj rad Skota Kupera (Scott Cooper) je upravo jedan od njih. Smešten u monotone, ali živopisno snimljene predele američkog juga, sa predvidljivom pričom i tempom koji je sporiji nego što je (možda) potrebno, ovaj 
If it was never new, and it never gets old, then it's a folk song.
Poznato je da filmovi braće Koen (Ethan Coen, Joel Coen) nemaju nameru da se dopadnu svima - ovi autori ne podilaze nikome i ostaju dosledni sebi. Njihovi projekti su karakteristično stilizovani, perfektno realizovani, sa živopisnim likovima i ne baš svakodnevnim pričama. Takav je slučaj i sa filmom Inside Llewyn Davis, koji se labavo bazira na životu Dejva Van Ronka, popularnog njujorškog folk pevača.
Radnja je smeštena u februar 1961. godine i prati Luina Dejvisa (Oscar Isaac), mladog folk pevača iz Njujorka, koji je krenuo solo karijerom nakon smrti njegovog muzičkog partnera Majka. Luinov album se jako loše prodaje, svira na slabo plaćenim mestima, nema novca i svoj stan, pa spava kod svakog ko mu to dozvoli. Priča prati nedelju dana njegovog života tokom koje, sa gitarom u ruci, traži način da podigne svoju karijeru muzičara iako je dosta činilaca protiv njega, uključujući i stvari za koje je on zaslužan.
Po rečima autora, ovaj film je inspirisan kulturnom diskonekcijom na njujorškoj muzičkoj sceni gde su pesme dolazile iz cele Amerike, osim iz samog Njujorka. Kao što sam već rekao, Dejv Van Ronk je poslužio kao podloga za lik Luina Dejvisa i njegova muzika je bila startna tačka za pisanje scenarija. Upravo zbog toga Luin nije Dejv u bukvalnom smislu, ali njegova muzika jeste. Braća Koen muziku iz ovog filma smatraju direktnim naslednikom muzike iz filma O Brother, Where 
What's NWA stand for, anyway? "No Whites Allowed", something like that?
No...Niggaz Wit' Attitudes.
Prisustvovao sam porađaju. Nije bilo lako, trajalo je dugo i bilo je problema. Ne mogu reći ni da je bilo lepo, čisto. Ne, bilo je gadno i totalni nered. Ali sve to se zaboravilo u sekundi jer ono što se rodilo bilo je prelepo, snažno i Straight Outta Compton.
Straight Outta Compton je biografska muzička drama o kojoj se mnogo pričalo u 2015. godini. Kako i ne bi, kada je to posveta i priča o nastanku ultra popularnog modernog muzičkog pravca gangsta rap-a. Junaci ove priče su i legende zanata: Dr. Dre, Ice Cube, Eazy-E, Mc Ren i DJ Yalla. Režija je poverena F. Geri Greju (F. Gary Gray), režiseru koji iza sebe ima veoma dobrih filmova, kao i veliki broj muzičkih spotova koje je snimio za poznate rep izvođače. U svemu su naravno učestvovali i navedene legende rep muzike kao producenti i kreativni konsultanti.
Kao što rekoh na početku, prisustvovao sam porodu. Upravo tako bi nekako sagledao ovaj film. Priča počinje sredinom 80-ih godina u Komptonu, Kalifornija. Pratimo mladog didžeja Dr Drea (Corey Hawkins) koji pokušava da zaradi nešto baveći se muzikom. Zajedno sa njim u kreiranju iste uključeni su njegovi prijatelji Ajs Kjub (O'Shea Jackson Jr.) i DJ Jela (Neil Brown Jr.). Međutim, ono što oni žele da predstave svetu ne nailazi na razumevanje starijih koji imaju kakav-takav studio za snimanje.
Tada u priču ulazi Izi-I (Jason Mitchell), diler 
Mjuzikl je jedan od žanrova koji se decenijama već muči s opstankom na velikom platnu, iako je u zlatnoj eri Holivuda bio čak i dominantan. Sa vremenom je skoro u potpunosti potisnut sa strane, naročito u 60im i 70im kada počinje trend ozbiljnijih, realističnijih filmova i mesta za vrckave plesne tačke i pevušenja skoro da i nije bilo. Njegova mainstream zastupljenost se kasnije manje-više svela na Diznijeve animirane filmove. Tu mirnu vodu je ulaskom u novi milenijum sa velikim praskom razburkao australijski režiser i scenarista Baz Lurman (Baz Luhrmann), praskom zvanim Moulin Rouge!.
Želim odmah u startu priznati da meni lično mjuzikl kao žanr ne spada među omiljene, tako da ga nisam često ni posećivao, niti sam bio siguran šta uopšte očekivati. Ono što je usledilo u ovom konkretnom slučaju, od podizanja zavese, pa do spuštanja iste (bukvalno) je teško opisati rečima, ali jedno je bilo jasno. Moulin Rouge! je poseban film, zapravo toliko poseban da ničemu sličnome nisam svedočio ni pre ni posle njega.
Već na samom početku filma saznajemo ono što bi se inače okarakterisalo kao veliki spojler, a to je da heroina u našoj priči završava tragično. To jasno daje do znanja da u priči koja sledi ne očekuje neizvesnost ili obrte, već je treba doživljavati kroz detalje, kroz sliku i ton. Radnja je u suštini vrlo jednostavna i nepretenciozna - siromašni, nadobudni mladi pesnik Kristijan (Ewan McGregor) dolazi u Pariz pred sam kraj 19. veka, 