Mjuzikli su mi na dnu liste filmskih žanrova. Iako sam kao klinac pogledao mnogobrojne, koji su se vikendom vrteli na nekom od par programa koje smo imali tih 80-ih godina, nikada se nisu primili. Džaba je Aster odstepovao silne korake preda mnom kao gledaocem. Džaba je i to što sam i veliki obožavalac muzike. Nekako ta sprega filma i pevanja (momentalna asocijacija na indijske filmove), posebno ako je i tema neka ozbiljna, mi nikako ne leži. Međutim, desi se svakih par godina da neki pogledam, da bude baš dobar, zabavan i da ne peva o dubinama i teškim širinama. Jednostavno tu je da vas zabavi, nasmeje, usreći. Upravo takav je i The Greatest Showman.
Najplemenitija umetnost je ona kojom činite druge srećnim (The noblest art is that of making others happy). Tako je govorio Kralj Cirkusa i Najveći zabavljač P.T. Barnum, a ovaj film je i zasnovan, sa priličnom umetničkom slobodom, upravo na njegovom životu.
Okupljena je izuzetna ekipa. Od producenta, scenarista, glumaca. Film je producirao Džejms Mangold, poznati producent i režiser (Logan, The Wolverine, Cop Land). Scenario su radili dobitnica Emija, Dženi Biks (Sex and the City, Rio 2) i oskarovac, režiser i scenarista Bil Kondon (Dreamgirls, Chicago, Gods and Monsters). Jedino je režiser imao debi i može se reći da je uradio veoma dobar posao.
Uraditi mjuzikl, ma koliko nije moj đir, je izuzetno težak posao. Kombinovanje muzike sa svakim pokretom, je kao da radite muzički spot dug dva sata. Potrebno pročitaj više...The Greatest Showman (2017)
Mjuzikli su mi na dnu liste filmskih žanrova. Iako sam kao klinac pogledao mnogobrojne, koji su se vikendom vrteli na nekom od par programa koje smo imali tih 80-ih godina, nikada se nisu primili. Džaba je Aster odstepovao silne korake preda mnom kao gledaocem. Džaba je i to što sam i veliki obožavalac muzike. Nekako ta sprega filma i pevanja (momentalna asocijacija na indijske filmove), posebno ako je i tema neka ozbiljna, mi nikako ne leži. Međutim, desi se svakih par godina da neki pogledam, da bude baš dobar, zabavan i da ne peva o dubinama i teškim širinama. Jednostavno tu je da vas zabavi, nasmeje, usreći. Upravo takav je i The Greatest Showman.
Najplemenitija umetnost je ona kojom činite druge srećnim (The noblest art is that of making others happy). Tako je govorio Kralj Cirkusa i Najveći zabavljač P.T. Barnum, a ovaj film je i zasnovan, sa priličnom umetničkom slobodom, upravo na njegovom životu.
Okupljena je izuzetna ekipa. Od producenta, scenarista, glumaca. Film je producirao Džejms Mangold, poznati producent i režiser (Logan, The Wolverine, Cop Land). Scenario su radili dobitnica Emija, Dženi Biks (Sex and the City, Rio 2) i oskarovac, režiser i scenarista Bil Kondon (Dreamgirls, Chicago, Gods and Monsters). Jedino je režiser imao debi i može se reći da je uradio veoma dobar posao.
Uraditi mjuzikl, ma koliko nije moj đir, je izuzetno težak posao. Kombinovanje muzike sa svakim pokretom, je kao da radite muzički spot dug dva sata. Potrebno pročitaj više... 
- You and I are a team.
- Don't feed me any more lines from 'Monsters, Inc.' It pisses me off!
Režiser i scenarista Edgar Rajt (Edgar Wright) je poznat kao autor projekata u kojima daje inovativnu dozu svežine u već ustaljene žanrovske forme. Počevši od filma Shaun of the Dead, preko Hot Fuzz i Skota Pilgrima, pa sve do učešća u Marvelovom univerzumu, Rajt kombinuje skoro nespojive žanrove, priče obogaćuje fantastičnim vizuelnim sadržajem i samim tim pruža sjajnu bioskopsku zabavu. Takav je slučaj i sa njegovim najnovijim filmom Baby Driver.
Bejbi (Ansel Elgort) je mladić sa zapanjujućim vozačkim sposobnostima, koji je sticajem okolnosti prinuđen da radi za Doka (Kevin Spacey), kriminalca koji pronalazi i organizuje poslove za svoje pljačkaše. Bejbi je zadužen za beg nakon izvršenih pljački i ne postoji manevar koji ne može da izvede dok sluša svoju plejlistu. Iako je mislio da je odradio svoju obavezu prema Doku, nakon koje se napokon može posvetiti svom životu, bos zahteva da odradi još jedan posao. Taj posao će okupiti nestabilnu i prgavu ekipu, a Bejbi shvata da su on i njemu drage osobe u opasnosti...
Rajt je skladnom mešavinom žanrova napravio nešto što gledaocima drži pažnju od prve sekunde, pa sve do odjavne špice, a samim tim je uspeh na bioskopskim kasama bio neizbežan. Pored toga, osim što je oduševio publiku, brojni cenjeni kritičari su napisali pohvale za ovaj film, čime se većina letnjih hitova ne može previše pohvaliti. 
I'm a minor player in my own life story.
Oduvek su me zanimali filmovi koji predstavljaju muzičare ili oni u kojima se glavna tema vrti oko muzike. Iako, recimo, nikada nisam slušao određeni bend, rado ću pogledati priču o njemu, jer me zanima sve ono što ih je inspirisalo, druga strana medalje koja se krila od javnosti, a posredno i socijalni aspekti u kojima su stvarali i radili. Takav je i film 24 Hour Party People, subjektivno omiljeni film u ovom žanru.
Glavni junak ovog filma je Toni Vilson (Steve Coogan u ulozi karijere), čovek koji je osnovao čuvenu izdavačku kuću Factory Records, koja je tokom sedamdesetih i osamdesetih izdavala bendove kao što su Joy Division, New Order i Happy Mondays. Na taj način su Toni i njegova ekipa direktno uticali na britansku muzičku scenu, a samim tim i na popularnu muziku u globalu. Sve je počelo kada su se slučajno zadesili na veoma slabo posećenom nastupu benda Sex Pistols, kada su otkrili novu, revolucionarnu vrstu muzike koja se obraća svima. U filmu 24 Hour Party People Toni Vilson ima ulogu naratora, u kojoj objašnjava uzdizanje i neizbežan pad Factory Records-a.
Svakako najbitniji razlog zbog čega se ovaj film visoko kotira su režiser Michael Winterbottom i scenarista Frank Cottrell Boyce, koji su odradili maestralan posao. Snimili su rad koji ih je očigledno inspirisao, u kome su uživali, sa kojim su se saživeli i u kome niko od učesnika iz pravog života nema nikakvih zamerki. Balansiranjem između informativnih 
Side effects include: drowsiness, apathy, and blurred vision... I'm taking two.
Joy Division je britanski post-pank bend, koji je krajem sedamdesetih udario temelje alternativnoj muzici. Iako se u početku nisu razlikovali od pankera, vremenom su postali bend koji akcentuje emotivnu melodičnost, sa introvertnim i melanholičnim pesmama frontmena Ijana Kurtisa. Autor muzičkih spotova Anton Korbijn (Anton Corbijn) je rešio da, kao debitantski film, snimi biografsku priču o ovom zagonetnom muzičaru, čiji su lični i profesionalni problemi doveli do njegovog samoubistva u 23. godini.
Na samom početku upoznajemo sedamnaestogodišnjeg Ijana (Sam Riley), introvertnog momka koji voli poeziju i Dejvida Bouvija. Ubrzo osniva bend Warsaw, upoznaje Debi (Samantha Morton) i nalazi posao u birou za zapošljavanje. Vremenom bend postiže sve veće uspehe i menja ime u Joy Division, dok vezu sa Debi kruniše brakom. Međutim, Ijan se loše snalazi u svetu pritiska zbog slave, obaveza i neispunjenih očekivanja, brak sa Debi tone iako su postali roditelji i upoznaje belgijanku Anik (Alexandra Maria Lara). Povrh svega, ima problema sa epilepsijom za koju nema dobre terapije i Ijan polako počinje da gubi kontrolu nad sobom...
Scenario je baziran na memoarima Debi Kurtis, napisan u saradnji sa upravo Antonom Korbijnom, koji je tada bio fotograf. Oboje su lično i dobro poznavali Ijana, ali svakako ostaje pitanje koliko dobro nekoga možeš poznavati. Ijan je bio jedna velika enigma, verovatno 
Džon Karni (John Carney) je izvrsni irski režiser i scenarista koji se specijalizovao za filmove u kojima se radnja vrti oko muzike. Nakon sjajnih Once i Begin Again, i u svom najnovijem filmu dokazuje svoj neosporni muzički ukus i osećaj za stvaranje ambijenta za nju. Takođe, pokazao je da režiserski napreduje, gde je uz osećaj za tempo dodao i zahtevnije komponente, koje su pridodale boljoj celini filma. Sing Street je njegov posveta snazi muzike, snazi prijateljstva i snazi mladalačke ljubavi.
Priča je smeštena u sredinu osamdesetih, svi plešu u ritmu pop muzike dok se po prvi put razvija koncept muzičkih spotova na televiziji. Konor (Ferdia Walsh-Peelo) je osećajan mladić iz Dablina, koji se trudi da izađe na kraj sa napetim porodičnim odnosima i nasilnom okolinom u njegovoj novoj školi, ali i da se ponovo poveže sa svojim starijim bratom (Jack Reynor). Međutim, jednog dana ugleda nju - misterizonu prelepu devojku (Kelly Thornton), koja stoji preko puta njegove škole i posmatra okolinu. Dolazi na ideju da joj priđe i kaže kako mu je potrebna devojka za snimanje muzičkog spota njegovog benda. Zbog toga mora da oformi bend sa momcima iz škole, a u toj devojci dobija nepresušnu inspiraciju.
Reditelj i scenarista Džon Karni se u ovom filmu bavi neograničenim mogućnostima adolescencije, ali i problemima koje ona donosi. Priča se odvija oko dečaka, devojke i neodređene budućnosti, što znači da je Sing Street film o dečaku koji otkriva svoj identitet, 
I'm letting life hit me until it gets tired. Then I'll hit back. It's a classic rope-a-dope.
Tokom zimske sezone se obično predstavljaju filmovi koji se planski snimaju i izbacuju zbog filmskih festivala i nagrada. Oni se bave ozbiljnijim temama koje lako dotiču publiku u emotivnom smislu, a često ne beže ni od klasične eksploatacije osetljivih oblasti, kao što je položaj crnaca tokom istorije SAD-a. Biografski filmovi i dalje ne gube popularnost i oni su procentualno najviše zastupljeni, a prate ih odlično izvedene sporije drame koje ozbiljna publika posebno voli.
Međutim, svake godine u prvi plan iskoči bar jedan film koji se ne nalazi u predviđenom kalupu. To budu ili filmovi proslavljenih autora koji svojim statusom zaslužuju poštovanje ili projekti koji glorifikuju istoriju Holivuda. Uspeh francuskog nemog filma The Artist, koji je snimljen po motivima dvadesetih godina prošlog veka, je pojedine autore naveo da se i oni pozabave tom tematikom. Jedan od njih je Demien Čazel (Damien Chazelle), koji se pre dve godine niotkuda pojavio odličnim filmom Whiplash, kome je glavna karakteristika bio džez. Njegov novi film se takođe bazira na ovom muzičkom žanru, a snimljen je kao, odavno zaboravljeni, klasični holivudski romantični mjuzikl.
U centru filma La La Land je jednostavna priča o mladom paru. Sebastian (Ryan Gosling) je talentovani džez pijanista, koji za život zarađuje svirajući u restoranu i na letnjim žurkama. Njegova životna želja je da 
I wanna talk about how bad you make this room look. I never knew what a dump it was until you came in here.
Kvalitetna glumačka izvedba često zna da filmove izvadi iz kaljuge proseka, a ponekad se desi da ta izvedba sve ostalo baci u drugi plan. Zbog toga se nakon nekoliko godina retko ko seća onoga što je gledao, ali se svi sećaju uloge nekog od glumaca ili glumica. Takav je slučaj sa filmom Crazy Heart koji je ostao upamćen pre svega po neverovatnom performansu Džefa Bridžisa (Jeff Bridges).
Bridžis tumači kantri muzičara Bada Blejka čiji su dani slave daleko iza njega. Nalazi se na turneji i svira po lošim lokalima na jugu, ostario je, nema novca, muče ga konstantna putovanja i notorni je alkoholičar. Izdavačima nije više zanimljiv, već duže vreme nije napisao neku pesmu, a sujeta mu ne dozvoljava da ponovo sarađuje sa Tomijem (Colin Farrell), momkom kome je pokrenuo karijeru i koji je danas veoma popularan. Svakodnevnicu mu menja upoznavanje sa novinarkom Džin (Maggie Gyllenhaal), samohranom majkom, koja uspeva da mu pokrene davno zaboravljenu inspiraciju, ali i da ga natera da odredi koji su njegovi prioriteti u životu...
Postoje brojni filmovi koji kao temu imaju propale muzičare i njihove pokušaje da se vrate stazama uspeha i ovaj rad Skota Kupera (Scott Cooper) je upravo jedan od njih. Smešten u monotone, ali živopisno snimljene predele američkog juga, sa predvidljivom pričom i tempom koji je sporiji nego što je (možda) potrebno, ovaj 
If it was never new, and it never gets old, then it's a folk song.
Poznato je da filmovi braće Koen (Ethan Coen, Joel Coen) nemaju nameru da se dopadnu svima - ovi autori ne podilaze nikome i ostaju dosledni sebi. Njihovi projekti su karakteristično stilizovani, perfektno realizovani, sa živopisnim likovima i ne baš svakodnevnim pričama. Takav je slučaj i sa filmom Inside Llewyn Davis, koji se labavo bazira na životu Dejva Van Ronka, popularnog njujorškog folk pevača.
Radnja je smeštena u februar 1961. godine i prati Luina Dejvisa (Oscar Isaac), mladog folk pevača iz Njujorka, koji je krenuo solo karijerom nakon smrti njegovog muzičkog partnera Majka. Luinov album se jako loše prodaje, svira na slabo plaćenim mestima, nema novca i svoj stan, pa spava kod svakog ko mu to dozvoli. Priča prati nedelju dana njegovog života tokom koje, sa gitarom u ruci, traži način da podigne svoju karijeru muzičara iako je dosta činilaca protiv njega, uključujući i stvari za koje je on zaslužan.
Po rečima autora, ovaj film je inspirisan kulturnom diskonekcijom na njujorškoj muzičkoj sceni gde su pesme dolazile iz cele Amerike, osim iz samog Njujorka. Kao što sam već rekao, Dejv Van Ronk je poslužio kao podloga za lik Luina Dejvisa i njegova muzika je bila startna tačka za pisanje scenarija. Upravo zbog toga Luin nije Dejv u bukvalnom smislu, ali njegova muzika jeste. Braća Koen muziku iz ovog filma smatraju direktnim naslednikom muzike iz filma O Brother, Where 