When we're killed, the past is killed. When kids are killed... that's different. When kids are killed, the future dies. There's no life without a future.
Džeremi Solnie (Jeremy Saulnier) je nezavisni režiser koji je privukao pažnju svojim filmovima Blue Ruin i Green Room. Njegovi radovi poseduju jedinstvenu filmsku estetiku, koju dopunjuje sebi svojstvenim temama i stilom narativa. Hold The Dark je njegov najnoviji film, u kome je ostao dosledan svom fantastičnom vizuelnom doživljaju, ali je ovoga puta segment priče ostavio podeljena mišljenja.
Radnja filma prati dvojicu protagonista. Jedan od njih je Vernon Sloun (Alexander Skarsgård), koji živi u zabačenom naselju na Aljasci i nalazi se na turi u Iraku. Nakon dolaska kući zatiču ga loše vesti i on kreće u beskompromisnu osvetu. Drugi protagonista je Rasel Kor (Jeffrey Wright), pisac i ekspert za vukove, koji u selo dolazi po pozivu Vernonove supruge Medore (Riley Keough). Ničim izazvan, Rasel će se naći umešan u niz nasilnih i teško objašnjivih događaja...
Scenario za ovaj film je napisao Mejkon Bler, na osnovu knjige Vilijama Điraldija i lako je zaključiti šta se odvija u fillmu - u početku lov na životinje, koji kasnije prelazi u lov na ljude. Međutim, mnogo je teže zaključiti o čemu se tačno raditi u Hold The Dark. Saznajemo da je selo u kome se odvija radnja već duže vreme nesrećno i da sve što gledamo ima neke veze sa lokalnim spiritualizmom, ali mi, kao i lik Rasela, teško razumemo pročitaj više...Hold the Dark (2018)
When we're killed, the past is killed. When kids are killed... that's different. When kids are killed, the future dies. There's no life without a future.
Džeremi Solnie (Jeremy Saulnier) je nezavisni režiser koji je privukao pažnju svojim filmovima Blue Ruin i Green Room. Njegovi radovi poseduju jedinstvenu filmsku estetiku, koju dopunjuje sebi svojstvenim temama i stilom narativa. Hold The Dark je njegov najnoviji film, u kome je ostao dosledan svom fantastičnom vizuelnom doživljaju, ali je ovoga puta segment priče ostavio podeljena mišljenja.
Radnja filma prati dvojicu protagonista. Jedan od njih je Vernon Sloun (Alexander Skarsgård), koji živi u zabačenom naselju na Aljasci i nalazi se na turi u Iraku. Nakon dolaska kući zatiču ga loše vesti i on kreće u beskompromisnu osvetu. Drugi protagonista je Rasel Kor (Jeffrey Wright), pisac i ekspert za vukove, koji u selo dolazi po pozivu Vernonove supruge Medore (Riley Keough). Ničim izazvan, Rasel će se naći umešan u niz nasilnih i teško objašnjivih događaja...
Scenario za ovaj film je napisao Mejkon Bler, na osnovu knjige Vilijama Điraldija i lako je zaključiti šta se odvija u fillmu - u početku lov na životinje, koji kasnije prelazi u lov na ljude. Međutim, mnogo je teže zaključiti o čemu se tačno raditi u Hold The Dark. Saznajemo da je selo u kome se odvija radnja već duže vreme nesrećno i da sve što gledamo ima neke veze sa lokalnim spiritualizmom, ali mi, kao i lik Rasela, teško razumemo pročitaj više... 
I didn't know her. I didn't know my daughter.
Searching je prvi dugometražni film autora Aniša Čagantija, a reč je o trileru čija je priča predstavljena na netipičan način. Naime, praktično ceo film, izuzev malobrojnih scena snimljenih napolju, prikazuje ono što se dešava na ekranu kompjutera ili smartfona. Film je debitovao na festivalu Sundance, a vremenom je ostvario solidnu zaradu na bioskopskim kasama, zahvaljujući odličnoj premisi i izvedenom vizuelnom predstavljanju priče.
Film prati porodicu Kim koju čine Dejvid (John Cho), Sara (Sara Sohn) i njihova ćerka Margo. Margo odrasta kao voljeno dete, bavi se muzikom i niže uspehe u školi. Zaplet nastaje kada Margo kao 16-ogodišnjakinja iznenada nestane. Slučaj dobija lokalni policijski agent (Debra Messing), zadužena za slučajeve nestalih osoba, a Dejvid odlučuje da potraži informacije na mestu gde postoje brojne tajne - u laptopu svoje ćerke. Očajni Dejvid mora pažljivo istražiti digitalne otiske njegove ćerke i svet društvenih mreža u potrazi za bar nekim tragom, pre nego što je zauvek izgubi.
Moram priznati da nisam očekivao da ovaj triler bude snimljen na tako hiper-moderan način, kroz tehnologiju koju koristimo za svakodnevnu komunikaciju - dobar deo vremena provodimo zureći u neki ekran, što onda ne bi gledali i film predstavljen na taj način? Kao što sam spomenuo, dobar deo filma prikazuje ekrane različitih uređaja i sve ono što se nalazi na njima, poput softvera za komunikaciju, 
U moru filmova kojim smo zapljusnuti poslednjih godina, pretrpanim blokbasterima, spektaklima, užasima, obično stanemo na jedan, baš kao na ježa, koji nam ukrade svu pažnju. Mali, neugledan, skoro neprimetan, ubode tako jako da svo blještavilo oko vas nestane i morate mu se posvetiti potpuno. Takav jedan film, koji niotkuda ubode, je upravo Beast.
Beast je priča koja nam dolazi iz Britanije, o mladoj Mol (Jessie Buckley), koja pokušava da nađe svoje mesto u maloj i konzervativnoj sredini. Međutim, to nije lako, jer ispod izgleda krhke devojke, krije se kompleksna ličnost koja se teško snalazi u ogradama društva u kome bitiše. Kada u njen svet uđe Paskal (Johnny Flynn) sve se dodatno komplikuje, dok gradić potresaju užasna ubistva...
Beast je kompletno autorsko delo meni nepoznatog Majkla Pirsa koji, iako nepoznat, ovim filmom pokazuje ogroman potencijal, tako da ću željno isčekivati njegovo sledeće delo. Prvenstveno režijski, može se reći da je napravio fenomenalan posao. Kadrovi, ambijent, fotografija, zajedno stvaraju atmosferu koja vas potpuno okupira. Od samog početka vam stvori nelagodu ili, bolje reći, sve što gledate odaje čudan, nešto nije u redu osećaj, koji ne popušta do kraja. To se oseća u svakom kadru, liku, boji. Boje su fenomenalne i u stalnom kontrastu, baš kao što je i sama priča, kao i likovi koji je čine. Sve to zajedno jasno govori o potencijalu i umešnosti režisera.
Priča je onaj deo koji je Pirs slabije uradio. Kreće 
It's heartening to see so many strange, new faces here today. I know my mom would be very touched, and probably a little suspicious.
Nešto ranije ove godine smo imali priliku da gledamo autorski horor, koji ovom zapostavljenom žanru daje posebnu dimenziju i ucrtava put za budućnost istog. Džon Krasinski nas je u svom filmu A Quiet Place vodio od drame do horora i nazad, menjajući prirodu priče i suptilno naglašavajući ono što želi da nam kaže. Specifičnom atmosferom i izostankom zvuka, sa pričom koja je usmerena na porodicu, Krasinski je postigao pun pogodak i verujem da su mnogi pomislili kako se tako dobar horor neće skoro pojaviti.
Međutim, u poslednjih nekoliko nedelja mnogi pričaju o novom autorskom hororu, koji potpisuje anonimni Ari Aster, čovek kome je ovo prvi dugometražni film. Hereditary počinje umrlicom, tako da tačno znate šta da očekujete od ovog poprilično jezivog filma - da se radi o smrti. Od te osnovne ideje, autor istražuje i odvodi nas u krajnosti žalosti i ludila.
Priča prati porodicu Grejem, koja živi u velikoj kući van grada, okruženoj šumom. Porodicu čine Eni (Toni Collette), njen suprug Stiv (Gabriel Byrne) i njihova deca Piter (Alex Wolff) i Čarli (Milly Shapiro). Film otvara sahrana Enine majke, koja je bila dominantna figura u njenom životu. Na prvi pogled, niko u porodici nije previše uznemiren zbog toga, osim Čarli, koju je baka odgajala kao da je njena ćerka. Ubrzo nakon sahrane počinju 
Days seem like weeks to me. Days are weeks.
Loving Vincent je animirana biografska drama o čuvenom slikaru Vinsentu Van Gogu, koja je specifična po tome što je prvi dugometražni film koji je u potpunosti naslikan. Prva verzija je snimljena 2008. godine kao sedmominutni kratkometražni film, a nakon toga višegodišnju produkciju su finansirali Polish Film Institute, kampanja na Kickstarter-u i privatna lica. Napokon, preko 65000 frejmova, naslikanih tehnikom koju je koristio Van Gog, je smešteno u dugometražni film.
Priča počinje posle Van Gogovog samoubistva u 37. godini. Nakon ranjavanja u stomak, Van Gog se vratio u gostinonicu u ruralnoj Francuskoj, u kojoj je sutradan preminuo. Nakon godinu dana, Arman Rulin, sin Van Gogovog poštara, dobija zadatak da poslednje slikarevo pismo uruči njegovom mlađem bratu Teu. Nakon odlaska u Pariz, Arman saznaje da je Teo umro nekoliko meseci nakon smrti Vinsenta, verovatno od tuge. S obzirom da ne zna šta da radi sa pismom, Arman odlazi u mestašce gde je Vinsent proveo poslednjih nekoliko meseci, kako bi tamo pronašao nekoga kome će ga uručiti...
Njegovim dolaskom scenario počinje da se razvija kao misterija u kojoj se istražuju okolnosti Vinsentove smrti. Slikar je stekao reputaciju nestabilnog čoveka, sa emocionalnim i psihološkim problemima, koji je odsekao sebi uvo kako bi ga poklonio prostitutki u bordelu. U kombinaciji sa predrasudama koje stvara takav incident i melanholičnim utiskom koji je slikar ostavljao, 
It's not destroying... It's making something new.
Aleks Garland (Alex Garland) je Britanac koji se prvo proslavio kao pisac, zatim je privukao pažnju kao scenarista i konačno je 2014. sjajnim debitantskim filmom Ex Machina postao ime i kao filmski autor. Osim sjajnog scenarija, sa skromnim budžetom je postignut vizuelni raskoš koji je, između ostalog, pokupio Oskara za vizuelne efekte ispred brojnih blokbastera. Njegov novi film Annihilation ostaje u žanru sci-fia i predstavlja ekranizaciju knjige Džefa Van Der Mira.
Na samom početku filma vidimo kako meteorit pada na močvarni predeo u kome se ističe svetionik. Nakon dve godine, neki vid svetlucave zavese se spustio na to područje, praveći granicu između našeg poznatog sveta i nepoznatog. Stručnjaci iz brojnih oblasti su se okupili da istraže fenomen, ali nakon godinu dana nisu nimalo bliži objašnjenjima - vojne ekspedicije su bile neuspešne, tehnologija unutar tog prostora ne može da šalje podatke napolje, a zavesa zahvata sve veći prostor.
Priča se razvija oko Lene (Natalie Portman), čiji je suprug Kejn (Oscar Isaac) vojno lice o čijim se misijama ne priča javno. Ona nije ništa čula o njemu godinu dana, ne dobija informacije od vojnih zvaničnika i zaključuje da je poginuo u akciji. Taman kada je počela da se navikava na život bez njega, Kejn se pojavljuje u kući, bez sećanja o misiji, gde je bio sve vreme i kako se vratio. Naprasno počinje da kašlje krv, a na putu do bolnice ih zaustavlja 
Svako ima ono nešto što traži od filma. Neko zabavu, razbibrigu, neko napetost, uzbuđenje. Neko strah, jezu. Drugi smeh, avanturu. Neko je željan misterije, tajanstvenih priča. Opet drugi priča o ljudima, sudbinama, ljubavi. Ono što ja tražim kod filmova, a retko se nađe, posebno danas, je kada vas nakon gledanja ostavi da sedite sa ogromnim imaginarnim upitnikom iznad glave. Potom slede sati i dani motanja istog po glavi. Pa se vrti napred, nazad, dok pokušavam da dokučim sve ono što nosi u sebi i, na kraju, da li je to što sam gledao odlično ili ne. Kažem retko, ali ipak se nađe. Jedan takav pronalazak je novi film genijalne Lin Ramzi (Lynne Ramsay), You Were Never Really Here.
Džo (Joaquin Phoenix) je veteran raznih službi države. Živi sa starom majkom, a svoje dane provodi radeći ono što je trebao, a zaista nije uspeo u svom nekadašnjem poslu. Da se bori za pravdu. On je specijalac za pronalaženje nestalih devojaka. Veoma učinkovit i veoma, veoma brutalan. One na koje se nameri čeka izuzetno neprijatno iskustvo, ukoliko isto uspeju da prežive. Džo dobija novi zadatak, da pronađe senatorovu ćerku. Taj zadatak, iako naizgled rutinski, staviće Džoa na teška iskušenja, koja ga mogu potpuno uništiti.
You Were Never Really Here je novi film Lin Ramzi, sjajne režiserke, koja na našu veliku žalost retko radi. Tako pravi velike pauze između filmova, a ovaj poslednji smo čekali sedam godina. Iz tog razloga u preko dvadeset godina karijere, 
U svetu kakav trenutno jeste, jasno je da su teme istok-zapad, SAD vs Rusija i te kako popularne. Rastuća paranoja i podgrevanje Hladnog rata idealno je tržište za ove teme i proizvode nastale na istim. Tako se i krenulo sa filmovima i serijama koje se bave ovim temama, a koje redovno potpadaju pod uticaj paranoje i rusofobije. Pa tako, baš kao nekad, imamo crno-belu situaciju. Neki pokušavaju uneti nijanse sive, koje ipak ostaju u tragovima pod pritiskom javnosti ili, bolje reći, politike. Jedan koji se bavi ovim temama je i novi film oskarovke Dženifer Lorens (Jennifer Lawrence) imena Red Sparrow.
Red Sparrow je film nastao po istoimenom romanu koji je napisao Džejson Metjus, bivši CIA agent. On je napravio uspeh sa svojim špijunskim romanom, koji dobija i nastavke. Kako to već biva, Holivud nije čekao dugo da uspešnicu sa reči prevede na ekrane. Izabran je režiser poznate trilogije The Hunger Games, a kako se tim koji dobija ne menja, angažovana je i Dženifer Lorens za naslovnu ulogu.
Dominika Egorova (Lorens) je Primabalerina Boljšoj teatra. Nakon nezgode na velikom nastupu njena karijera je gotova. Opterećena još i bolešću majke i teškom situacijom u kojoj se našla, dobija ponudu od svog strica. Pristankom na istu, njen život odlazi putem gde je svaki pedalj istog pretnja po njen život. Našavši se u svetu laži, obmana i neprestane opasnosti, moraće da uradi nemoguće kako bi se spasila...
Odgledavši ovaj film i sam sam se našao pred teškim 