Doubt can be a bond as powerful and sustaining as certainty. When you are lost, you are not alone.
Doubt je američka drama iz 2008. godine koju u potpunosti potpisuje John Patrick Shanley - napisao je scenario baziran na njegovoj predstavi Doubt: A Parable, koja je dobila nagrade Pulicer i Toni, a seo je i u režisersku stolicu. Okupio je kvartet kvalitetnih glumaca, a kuriozitet je da su svo četvoro bili nominovani za Oskara u glumačkim kategorijama. Šenli je zaradio nominaciju u kategoriji adaptiranih scenarija, ali niko nije uspeo da odnese statuu kući.
Radnja je smeštena u 1964. godinu u katoličku osnovnu školu, koja se nalazi u pretežno irskoj-italijanskoj županiji. Upravnica škole je izrazito tradicionalna monahinja Alojzija Buvie (Meryl Streep), koja strogo vodi računa o disciplini. U školu po prvi put stiže 12-ogodišnji dečak afro-amerikanac, prebačen iz javne ustanove, a brigu o njemu preuzima liberalni sveštenik Brendan Flin (Philip Seymour Hoffman). Monahinja postaje uverena da sveštenik seksualno zlostavlja dečaka i odlučuje da ga natera da napusti školu. Njihov sukob će uključiti dečakovu majku, gospođu Miler (Viola Davis) i zbunjenu mladu učiteljicu, sestru Džejms (Amy Adams)...
Na prvi pogled, ovo deluje kao jednostavna misterija sa temom mogućnosti da je jedan sveštenik zloupotrebio dečaka, ali uskoro shvatate da scenario analizira razne suptilne podtonove. Radnja filma je smeštena u nezgodno vreme, godinu dana nakon ubistva pročitaj više...Doubt (2008)
Doubt can be a bond as powerful and sustaining as certainty. When you are lost, you are not alone.
Doubt je američka drama iz 2008. godine koju u potpunosti potpisuje John Patrick Shanley - napisao je scenario baziran na njegovoj predstavi Doubt: A Parable, koja je dobila nagrade Pulicer i Toni, a seo je i u režisersku stolicu. Okupio je kvartet kvalitetnih glumaca, a kuriozitet je da su svo četvoro bili nominovani za Oskara u glumačkim kategorijama. Šenli je zaradio nominaciju u kategoriji adaptiranih scenarija, ali niko nije uspeo da odnese statuu kući.
Radnja je smeštena u 1964. godinu u katoličku osnovnu školu, koja se nalazi u pretežno irskoj-italijanskoj županiji. Upravnica škole je izrazito tradicionalna monahinja Alojzija Buvie (Meryl Streep), koja strogo vodi računa o disciplini. U školu po prvi put stiže 12-ogodišnji dečak afro-amerikanac, prebačen iz javne ustanove, a brigu o njemu preuzima liberalni sveštenik Brendan Flin (Philip Seymour Hoffman). Monahinja postaje uverena da sveštenik seksualno zlostavlja dečaka i odlučuje da ga natera da napusti školu. Njihov sukob će uključiti dečakovu majku, gospođu Miler (Viola Davis) i zbunjenu mladu učiteljicu, sestru Džejms (Amy Adams)...
Na prvi pogled, ovo deluje kao jednostavna misterija sa temom mogućnosti da je jedan sveštenik zloupotrebio dečaka, ali uskoro shvatate da scenario analizira razne suptilne podtonove. Radnja filma je smeštena u nezgodno vreme, godinu dana nakon ubistva pročitaj više... 
Više puta do sada sam na sajtu isticao kvalitete južnokorejske kinematografije, koja zaista ima čime da se pohvali. Svakako najpopularniji izvozni produkt su trileri, kojima je grupa filmaša iz te zemlje dala svoj specifični autorski pečat. Njima sam posvetio dvodelni tekst preporuka za početnike, a ovoga puta posebno ističem jedan od njih. U pitanju je Memories of Murders cenjenog filmaša Jun-Ho Bonga (Joon-ho Bong).
Radnja filma je smeštena u ruralnu Južnu Koreju 1986. godine. Desila su se dva ubistva mladih devojaka, koja istražuje tandem lokalnih detektiva Park Du Men (Kang-ho Song) i Čo Jong Ku (Roe-ha Kim). Njihova istraga nema nikakve tehnike, ne ističu se svojom inteligencijom, ali koriste brutalnost, bez praktičnih rezultata. U pomoć im stiže sposobniji i iskusniji detektiv iz Seula Seo Tae Jun (Sang-kyung Kim), a uskoro se dešava i treći slučaj ubistva...
Detektivi imaju entuzijazam da otkriju počinioca, ali njihove napore ometaju neuredni postupci policije, koji ne umeju da se nose sa delikatnim postupcima obezbeđivanja lokacije i dokaza. Taj entuzijazam se vremenom svodi na premlaćivanje osumnjičenih i izvlačenje priznanja. Dolaskom gradskog detektiva njihove metode se poboljšavaju, ali i dalje nemaju počinioca. Iako je tematika mračna, kroz pojedine scene je protkan crni humor, koji se uglavnom zasniva na smotanosti naših detektiva. Tipičan primer je scena kada komentarišu kako ubica ne ostavlja dlake i jedan od njih predlaže pretragu 
The admiration I had for your work has completely evaporated.
Den Gilroj (Dan Gilroy) je američki scenarista koji je privukao pažnju sjajnim autorskim filmom Nightcrawler sa Džejkom Gilenhajlom (Jake Gyllenhaal) i Rene Ruso (Rene Russo) u glavnim ulogama. Reč je mračnom trileru u kome, na momente, bljesne satirični osvrt na društvo. Njegov novi film donekle prati oprobani recept, samo što su mu dodati elementi horora i misterije i ne pratimo izdvojenog protagonistu, nego više njih.
Velvet Buzzsaw je smešten u svet savremene umetnosti u Los Anđelesu, gde se umetnost susreće sa trgovinom i gde veliki kolekcionari plaćaju visoku cenu za ono što je moderno. Morf Vandevalt (Gilenhajl), kao veoma cenjeni kritičar, je jedan od onih ljudi koji svojim tekstovima određuje šta je in, a tu je i plejada umetnika, njihovih predstavnika i vlasnika umetničkih galerija. Zaplet nastaje nakon što je otkrivena velika kolekcija slika nepoznatog autora, kada natprirodna sila sprovodi osvetu nad onima koji su dopustili da se pohlepa i zarada nađu na putu umetnosti...
Den Gilroj je poznat kao kvalitetan scenarista, ali je njegova satira u ovom filmu ispod mojih očekivanja - svima je jasno da je umetnost postala roba i zbog toga su autorova zapažanja na tu temu pomalo plitka. Sa te strane film zaista nema šta novo da kaže, pa dobijamo hipotetičku predstavu o tome dokle su ljudi spremni ići kako bi zadržali postojeću potrošku kulturu, vezanu ne samo za modernu umetnost.
Koncept 
Bushmen have two types of hungry people, little hungry and great hungry. Little hungry people are physically hungry, great hungry person who is hungry for survival.
Burning je južnokorejski kandidat za Oskara u kategoriji filmova van engleskog govornog područja, koji nije uspeo da se probije u uži izbor. Reč je ekranizaciji istoimene kratke priče Harukija Murakamija, za koju su bili zaduženi cenjeni režiser Chang-dong Lee i scenaristkinja Jungmi Oh.
Glavni junak je Jong-su (Ah-in Yoo), koji zarađuje za život baveći se povremenim poslovima. Jednog dana sreće Hae-mi (Jong-seo Jun), devojku sa kojom je nekada živeo u istom komšiluku i njih dvoje počinju da provode vreme zajedno. Hae-mi očekuje put u Afriku i Jong-su pristaje da hrani njenu mačku dok ona nije tu. Međutim, Hae-mi se sa puta vraća sa misterioznim Benom (Steven Yeun), koga je upoznala na aerodromu u Africi. Tokom jednog druženja, Ben priznaje svoju čudnu, dvomesečnu naviku...
Jong-su deluje kao čovek koji ne razume kako fukcioniše svet ili drugi ljudi. To ima savršenog misla, jer je odrastao na maloj farmi, daleko od modernog sveta, sa ocem nasilnikom i bez majke, koja ih je napustila. Jong-su ima stariju sestru koju nikada nije video, ona je nastavila sa svojim životom i nema želju da komunicira sa ostatkom svoje porodice. Jednostavno, naš protagonista nije iskusio mnogo toga i upravo u tome leži objašnjenje za njegovo ponašanje tokom trajanja filma. Njegov otac dospeva u zatvor i naš 
A delusion is lies that tell truth.
Dario Arđento (Dario Argento) je 1977. godine snimio film Suspiria, koji mnogi smatraju jednim od najboljih horor filmova svih vremena i koji krase epiteti poput zapanjujući napad na čula i najbliže što je jedan reditelj došao u prikazu noćne more na filmu. Stilizovan, napet, inovativan i van tadašnjih konvencija, Suspiria je film koji je uticao na mnoge autore i koji je tada među prvima pokazao da postoje odlični horori i van holivudskih studija.
Italijanski režiser Luka Gadanjino (Luca Guadagnino), koji je privukao pažnju svetske javnosti filmom Call Me by Your Name, je još pre desetak godina otkupio prava na rimejk, ali je konstantno odlagao snimanje zbog finansijskih problema. Prošle godine su se kockice složile i snimio je svoju verziju filma. Kao što je i očekivano, reakcije publike su podeljene - dok neki misle da je ovo dostojan rimejk, drugi su mišljenja da je ovo totalno novi film, s obzirom šta je sve izmenjeno ili dodato u priči.
Osnova je u suštini ista - glavna junakinja Suzi Benion (Dakota Johnson) je mlada plesačica iz Ohaja, koja dolazi u Berlin kako bi se školovala na akademiji Markos. Reč je o prestižnoj instituciji koju vodi čuvena Madam Blan (Tilda Swinton). Iako nema formalnog treninga iza sebe, ona impresionira matrone na akademiji i ubrzo dobija glavnu ulogu u izvođenju dela Volk. Nakon toga, počinje da sanja čudne snove i da oseća strano prisustvo ispod plesnog podijuma...
U međuvremenu, 
Shit happens, get the whisky.
Bad Times at the El Royale je na promotivnim materijalima obećavao all star ekipu glumaca, stilizovanu akciju dostojnu Tarantina i obilje zabave. Režiser i scenarista Dru Godar (Drew Goddard) iza sebe ima bioskopske hitove poput World War Z i The Martian i sve je ukazivalo da je reč o filmu o kome će se pričati. Daleko od toga da je ovo loš film, ali zbog nekoliko stvari ipak nije toliko dobar koliko je sigurno mogao biti
Godina je 1969., na samoj granici Kalifornije i Nevade, nalazi se hotel koji nije ni senka kakav je nekada bio. Popularno okupljalište poznatih faca se pretvorilo u hotel bez posetilaca u kome sve poslove vrši jedan službenik, koji krije mračne tajne. Sticajem okolnosti, istog dana se pojavljuje četiri putnika - ostareli sveštenik koji pati od demencije (Jeff Bridges), pevačica koja sanja o samostalnoj karijeri (Cynthia Erivo), trgovački putnik (Jon Hamm) i neprijateljski nastrojena mlada žena (Dakota Johnson).
Ubrzo shvatamo da niko od nabrojanih nije ono za šta se predstavlja i da svako ima svoje tajne i motive za dolazak u hotel. Stvari postaju gore uveče, kada hotel posećuje vođa kulta (Chris Hemsworth) u potrazi za svojom prijateljicom, donoseći pakao svima koji su imali tu nesreću da se zadese u hotelu.
Nije nam potrebno puno da steknemo mišljenje kako ne treba verovati nikome u ovom filmu. Svako od njih je lažov i nosi neki vid maske - dok neki lažu sitnice, nekima su laži mnogo ozbiljnije, dok 
It’s not a happy game, it’s a fucking nightmare world.
Black Mirror je sjajna britanska antologijska serija smeštena u blisku haj-tek budućnost, koju je lako zamisliti i smatrati je realnom. U svakoj epizodi pratimo razvitak određene tehnologije i njen uticaj na psihu pojedinca i međuljudske odnose. Iako je nakon treće sezone predviđen kraj, ekipa iz Netflixa je producirala četvrtu sezonu, a nedugo nakon nje je najavljena i peta sezona. Dok ona ne stigne, od autora Dejvida Slejda i Čarlija Brukera smo dobili specijal Bandersnatch.
Najkraće rečeno, ovo je interaktivni projekat, totalno nov i inovativan način gledanja filma, u kome gledalac aktivno učestvuje tako što donosi odluke umesto glavnog junaka. Radnja filma je smeštena u 1984. godinu i pratimo mladog programera Stefana Batlera (Fionn Whitehead), koji pokušava da realizuje adaptaciju knjige Bandersnatch u video igru. Cilj mu je da delo tragičnog pisca Džeroma Dejvisa postane revolucionarna video igra u kojoj učesnik donosi niz odluka kako bi došao do kraja. Njegov trud da se skoncetriše na programiranje uskoro dovodi do toga da preispita da li svoje odluke donosi sam ili je nečija marioneta...
Od samog početka, kada birate šta će naš junak da doručkuje, Bandersnatch nam nudi mogućnost da odaberemo dalju sudbinu Stefana ili će biti doneta difoltna odluka. Kada se dođe do kraja filma, dobijamo mogućnost da se vratimo korak unazad i odaberemo drugačije. Na taj način dobijamo različite 
-What kind of person are you?
-Me? You should probably ask my wife.
Lijam Nison (Liam Neeson) je cenjeni glumac koji je, između ostalog, poznat po tome što je pre dvadesetak godina odbio ulogu Džejmsa Bonda, jer ga nisu zanimali akcijski filmovi (mada se šuška da je glavni razlog odbijanja njegova supruga). Bilo kako bilo, glumac je nakon učešća u serijalu Taken počeo da glumi u nizu žanrovski sličnih filmova poput Non Stop, A Walk Among The Tombstones ili Run All Night, u kojima razbija loše momke. The Commuter je još jedan u nizu takvih projekata.
Ovde tumači Majkla Mekalija, bivšeg policajca i brižnog porodičnog čoveka, koji već deset godina radi kao prodavac osiguranja. Tokom tih deset godina, za prevoz do posla i nazad koristi voz. Jednom prilikom, prilazi mu nepoznata putnica Džoana (Vera Farmiga), koja počinje ćaskanje sa njim. Na kraju, ona mu nudi velikodušnu ponudu, a sve što treba da uradi je sitnica, koja će nekome od putnika promeniti život. U početku, Majkl nije siguran da li je pitanju šala ili ozbiljna situacija, ali pristaje da reši zagonetku u kojoj su svi putnici voza sumnjivi...
Katalonski režiser Jaume Collet-Serra u ovom filmu po četvrti put radi sa Nisonom. U saradnji sa triom scenarista, donosi film koji je dosta sličan njegovim radnijim radovima, u kojima je običan čovek prekinut u svojim dnevnim aktivnostima jer je uhvaćen u političku zaveru visokog ranga. Koncept trke sa vremenom, u kome naš junak mora pronaći 