What do you get when you cross a mentally ill loner with a society that abandons him and treats him like trash? You get what you fuckin' deserve!
Hoakin Finiks (Joaquin Phoenix) je glumac koga neizmerno cenim još otkad sam ga prvi put video u Walk The Line, a svoj status kod mene je zacementirao ulogama u filmovima The Master i Her. Sa statusom kvalitetnog umetnika koji poseduje široku lepezu glumačkih mogućnosti, nekako se nametao kao logičan izbor u kastingu za novi film o Džokeru. Uloga Džokera se, kao što i svi znamo, nalazi pod lupom javnosti i česti je predmet poređenja sa ulogama koje su izneli glumci u prošlosti. Međutim, verujem da je retko ko pomislio kako je gospodin Finiks nedostojan ovog posla.
Prva očekivanja od ovog filma su bila da nas čeka još jedan u nizu superherojskih DC spektakla, koji je tradicionalno mračniji od konkurenata u Marvelu. Promotivni materijal je obećavao nešto mnogo drugačije od onoga što očekujemo, a sve je kulminiralo dobijanjem Zlatnog lava na festivalu u Veneciji. Tradicionalna festivalska kritika nema previše obzira prema ovom žanru, a vrlo retko se dešava da se takav film uopšte probije u konkurenciju za nagradu. Očekivanja publike su se drastično promenila i sada skoro svako od nas pre odlaska u bioskop očekuje mračnu studiju karaktera sa art-haus pristupom.
Joker je originalna, samostalna priča koju do sada nismo videli na velikom ekranu. U njen centar je smešten Artur Flek, usamljeni čovek koji pokušava pročitaj više...Joker (2019)
What do you get when you cross a mentally ill loner with a society that abandons him and treats him like trash? You get what you fuckin' deserve!
Hoakin Finiks (Joaquin Phoenix) je glumac koga neizmerno cenim još otkad sam ga prvi put video u Walk The Line, a svoj status kod mene je zacementirao ulogama u filmovima The Master i Her. Sa statusom kvalitetnog umetnika koji poseduje široku lepezu glumačkih mogućnosti, nekako se nametao kao logičan izbor u kastingu za novi film o Džokeru. Uloga Džokera se, kao što i svi znamo, nalazi pod lupom javnosti i česti je predmet poređenja sa ulogama koje su izneli glumci u prošlosti. Međutim, verujem da je retko ko pomislio kako je gospodin Finiks nedostojan ovog posla.
Prva očekivanja od ovog filma su bila da nas čeka još jedan u nizu superherojskih DC spektakla, koji je tradicionalno mračniji od konkurenata u Marvelu. Promotivni materijal je obećavao nešto mnogo drugačije od onoga što očekujemo, a sve je kulminiralo dobijanjem Zlatnog lava na festivalu u Veneciji. Tradicionalna festivalska kritika nema previše obzira prema ovom žanru, a vrlo retko se dešava da se takav film uopšte probije u konkurenciju za nagradu. Očekivanja publike su se drastično promenila i sada skoro svako od nas pre odlaska u bioskop očekuje mračnu studiju karaktera sa art-haus pristupom.
Joker je originalna, samostalna priča koju do sada nismo videli na velikom ekranu. U njen centar je smešten Artur Flek, usamljeni čovek koji pokušava pročitaj više... 
Sentimental value? Ah. I heard of that.
David Cronenberg je imao tu čast da prvi tekst na ovom sajtu bude za njegov film Dead Ringers. Ovaj cenjeni filmaš je stekao reputaciju svojim bodi-horor radovima sa ekscentričnim vizijama grafičkog nasilja kao što je The Fly. Sredinom prošle decenije je napravio mali zaokret prema realističnijim filmovima, da se tako izrazim, u domenu nezavisnog mejnstrima. Nakon vrlo dobrog History of Violence, usledila je ova sjajna kombinacija trilera i drame pod imenom Eastern Promises.
Film prati Nikolaja Lužina (Viggo Mortensen), poreklom iz Rusije, koji radi kao vozač za jednu od najpoznatijih kriminalnih porodica istočnoevropskog porekla u Londonu. Porodica je deo bratstva Vori V Zakone, a na njenom čelu se nalazi Semjon (Armin Mueller-Stahl), koji svoje prave poslove maskira činjenicom da je uglađeni vlasnik uspešnog restorana. Semjonov nestabilni i nasilni sin Kiril (Vincent Cassel) je mnogo više vezan za Nikolaja nego za svog oca. Sa druge strane se nalazi medicinska sestra Ana (Naomi Watts), koju potresa smrt tinejdžerke koja je umrla dok se porađala. Anina istraga je dovodi do gorepomenute porodice, a pomoć će dobiti upravo u Nikolaju...
Nikolaj shvata da je njegova lojalnost podeljena, da više ne zna kome može i treba da veruje i da porodica sve više steže obruč oko njega. Nekoliko života, uključujući i njegov, vise o koncu, dok se lanac ubistava i odmazde širi podzemljem Londona. Anini motivi su dobronamerni, 
An Uzi? I'm not from South Central Los fucking Angeles. I didn't come here to shoot twenty black ten year olds in a drive-by. I want a normal gun for a normal person.
In Bruges je, kao što i samo ime kaže, smešten i snimljen u Brižu, belgijskom srednjevekovnom gradu romantike i savršenih fotografija. Ova bajkovita destinacija koja se nalazi na listi svetske baštine Uneska je lokacija za odličnu priču, mešavinu trilera i crne komedije, koju potpisuje režiser i scenarista Martin McDonagh. Ovaj Irac ima reputaciju sjajnog dramaturga, dobitnik je Oskara za kratkometražni film Six Shooter, a ovo mu je bio prvi dugometražni projekat.
Radnja filma prati plaćene ubice Kena (Brendan Gleeson) i Reja (Colin Farrell), koje je njihov nervozni šef Hari Voters (Ralph Fiennes) poslao u Briž na hlađenje nakon loše odrađenog posla. Dok Ken uživa u gotičkog arhitekturi, brojnim kanalima i kaldrmisanim ulicama, Rej se dosađuje i nedostaje mu dom. Ispostaviće se da će im boravak u Brižu i čekanje Harijevog poziva biti čudno iskustvo, jer će imati susrete sa turistima, lokalnim stanovnicima, glumcima koji snimaju film, holandskim prostitukama i misterioznom Kloi (Clémence Poésy), koja ima svoje mračne tajne. Kada Harijev poziv napokon stigne, njihov boravak postaje borba između života i smrti, sa komičnim razmerama i iznenađujućim emocionalnim posledicama...
Može se reći da je glavni antijunak filma Rej, koji besciljno luta ulicama grada, bez interesovanja za 
Brajon Vajdner je bivši pripadnik desničarske grupe koji se promenio i život skinheda ostavio iza sebe. Ono što je upečatljivo za njega je što je postupak promene obuhvatao preko dvadeset bolnih operacija tokom kojih je uklanjao tetovaže sa lica. Sve je zabeleženo u TV dokumentarcu Erasing Hate iz 2011. godine, a njegova priča je inspirisala izraelskog filmaša Gaja Nativa (Guy Nattiv), dobitnika Oskara u kategoriji Live Action Short Film, da snimi biografski film o njemu.
Brajon (Jamie Bell) vodi destruktivan život, čini zločine iz mržnje, pokriven je rasističkim tetovažama i pod prismotrom je FBI - ukratko, nalazi se na putu bez povratka. Jedan od je bitnijih članova radikalne bande, koja je uverenja pronašla u nordijskoj istoriji i mitologiji i koju predvode Fred (Bill Camp) i Šarin (Vera Farmiga). Kada upozna Džuli (Danielle Macdonald) i njene tri ćerke, odgovornosti očinstva mu stvaraju želju da ostavi pokret iza sebe. Međutim, njegova banda se ne slaže sa njegovom potrebom da preokrene svoj život, pa Brajon počinje da trpi uznemiravanje i pretnje smrću...
Kao što piše u samom uvodu, ovaj film je inspirisan istinitom pričom. Brajona je odhranila grupa radikalnih desničara i on je zbog njih činio razna zlodela, ali je uspeo da pronađe svoju savest. Njegova transformacija je svakako vredna priče, naročito jer je on pravi ekstrem i dokaz da je rasizam naučen, pa se isto tako može i zaboraviti. Brajon je naučio greške iz svojih radikalnih 
-Shit's gonna kill you, man!
-What the fuck are you? A drug counsellor... or a drug dealer? If you don't deal your own product, what kind of businessman are you?
Harvi Kajtl (Harvey Keitel) je cenjeni karakterni glumac koji iza sebe ima brojne filmske nagrade i saradnju sa režiserima kao što su Martin Skorseze (Mean Streets, Taxi Driver), Kventin Tarantino (Reservoir Dogs, Pulp Fiction) i Ves Anderson (The Grand Budapest Hotel, Isle of Dogs). Njegovom fimskom ličnom kartom smatram u ulogu u ovom niskobudžetnom filmu Abela Ferera (Abel Ferrara), koji je vremenom dostigao gotovo kultni status.
Kajtel tumači korumpiranog poručnika njujorške poliicije, koji je zavisnik od droge, voli da se kladi na bejzbol mečeve i provodi vreme sa ženama lakog morala. Svoja ovlašćenja koristi za sklapanje poslova sa dilerima kako bi nabavio drogu i prljav novac, a zbog klađenja duguje novac opasnim ljudima. On se bavi svojim svakodnevnim detektivskim zadacima, ali mnogo više pažnje posvećuje svojim porocima. Prilikom istrage slučaja silovanja monahinje, iako deluje kao čovek koga niša ne može poremetiti, poručnik biva pogođen njenim jakim religijskim principima...
Protagonista ovog filma, čije ime ne saznajemo, je loš poručnik u svakom smislu - korumpiran je, neodgovaran, sklon agresiji i skoro uvek pod uticajem opijata ili akohola. Primećujemo da je pripadnik srednjeg staleža i da ima porodicu sa troje dece (koja se prilagodila njegovom ponašanju), ali ga to ne sprečava 
Do I look like a rapist?
Stokholmski sindrom predstavlja psihološko stanje kada se taoci, kao produkt odbrambenog mehanizma, zbliže sa svojim otmičarima. Tom zbližavanju doprinosi više faktora, poput vremena koje su proveli zajedno, verovatnoće povređivanja ili ispunjavanja zahteva. Nakon završetka talačke krize, taoci odbijaju da svedoče protiv svojih otmičara ili govore pozitivno o njima.
Slučaj po kome je nazvan ovaj sindrom se desio 1973. godine u Stokholmu, za vreme pljačke banke. Ova apsurdna istinita priča je bila predmet istraživanja psihologa, ali i tema brojnih filmova. Priča prati Larsa Nistroma (Ethan Hawke), koji se prerušava, upada u banku i uzima taoce. Suprotno očekivanjima, njegov prvi zahtev je da mu dovedu Gunara Sorensona (Mark Strong), čoveka koji se već nalazi u švedskom zatvoru zbog pljački. Pregovori sa policijom se prekidaju nakon Larsovog zahteva da napusti banku zajedno sa taocima. Kako se sati pretvaraju u dane, nakon početnih pretnji, Lars i Gunar postižu gotovo drugarski odnos sa svojim taocima...
Jedna od talaca je Bjanka (Noomi Rapace), supruga i majka dvoje dece. Njen odnos sa Larsom postaje posebno komplikovan, jer je otkrila njegovu nežnu prirodu i stala je na stranu otmičara protiv policije. Autor ne pokušava da analizira ovaj fenomen, već predstavlja događaje iz perspektive svih učesnika. Na taj način mi shvatamo da veza koja je uspostavljena unutar banke nije tako čudna kao što deluje na prvi pogled.
Sticajem 
Više puta do sada sam na sajtu isticao kvalitete južnokorejske kinematografije, koja zaista ima čime da se pohvali. Svakako najpopularniji izvozni produkt su trileri, kojima je grupa filmaša iz te zemlje dala svoj specifični autorski pečat. Njima sam posvetio dvodelni tekst preporuka za početnike, a ovoga puta posebno ističem jedan od njih. U pitanju je Memories of Murders cenjenog filmaša Jun-Ho Bonga (Joon-ho Bong).
Radnja filma je smeštena u ruralnu Južnu Koreju 1986. godine. Desila su se dva ubistva mladih devojaka, koja istražuje tandem lokalnih detektiva Park Du Men (Kang-ho Song) i Čo Jong Ku (Roe-ha Kim). Njihova istraga nema nikakve tehnike, ne ističu se svojom inteligencijom, ali koriste brutalnost, bez praktičnih rezultata. U pomoć im stiže sposobniji i iskusniji detektiv iz Seula Seo Tae Jun (Sang-kyung Kim), a uskoro se dešava i treći slučaj ubistva...
Detektivi imaju entuzijazam da otkriju počinioca, ali njihove napore ometaju neuredni postupci policije, koji ne umeju da se nose sa delikatnim postupcima obezbeđivanja lokacije i dokaza. Taj entuzijazam se vremenom svodi na premlaćivanje osumnjičenih i izvlačenje priznanja. Dolaskom gradskog detektiva njihove metode se poboljšavaju, ali i dalje nemaju počinioca. Iako je tematika mračna, kroz pojedine scene je protkan crni humor, koji se uglavnom zasniva na smotanosti naših detektiva. Tipičan primer je scena kada komentarišu kako ubica ne ostavlja dlake i jedan od njih predlaže pretragu 
People don't realize that murderers do not come out in the dark with long teeth and saliva dripping off their chin. People don't realize that there are killers among them. People they liked, loved, lived with, work with and admired could the next day turn out to be the most demonic people imaginable.
Opšte je poznato da amerikanci imaju naviku da od zloglasnih serijskih ubica naprave ličnosti popularne kulture. Jedan od njih je Ted Bandi, koji je bio tema brojnih igranih i dokumentarnih filmova, a interesovanje za njega ne jenjava ni trideset godina od njegove smrti. Najnoviji film koji se bavi njime se bazira na knjizi The Phantom Prince: My Life With Ted Bundy, koju je napisala Elizabet Kendel, bivša devojka Teda Bandija.
Radnja filma počinje 1969. godine, kada je samohrana majka Liz (Lily Collins) upoznala Teda (Zac Efron), koji je uskoro postao sastavni deo života nje i njene ćerke. Ted je student prava i provodi puno vremena van kuće, a njihovu idilu kvari optužba za napad i zlostavljanje. Tedov izgovor je da je reč o zaveri, a Lizina ljubav i poverenje se ljuljaju sa svakim novim slučajem i novim dokazom koji se gomilaju protiv njega...
Extremely Wicked, Shockingly Evil and Vile je režirao Joe Berlinger, čovek koji imaju reputaciju kvalitetnog autora true crime dokumentaraca. Ted Bandi je tematika njegove dokumentarne mini-serije The Ted Bundy Tapes i očekivao sam da ovaj film, zasnovan na istinitim zločinima i okrutnosti, bude na nivou slešera. Suprotno 