Me, I don't talk much... I just cut the hair.
Kao što sam već desetak puta napisao, filmovi braće Koen (Joel Coen, Ethan Coen) nisu konvencionalni i retko kada se mogu jednostavno objasniti, kroz njihova scenarija se prožima filozofija, ali nijedan film nije dosadan, naprotiv. Egzistencijalizam im je bio najčešča zanimacija (u tom smislu savršeni A Serious Man), a u tom filozofskom pravcu su usmerili i film The Man Who Wasn't There. Ovaj neo-noir počinje kao klasičan triler, ali vremenom zalazi u sasvim neočekivanu teritoriju.
Priča se bavi Edom Krejnom (Billy Bob Thornton), jednostavnim čovekom koji ne komplikuje svoj život i radi kao frizer sa svojim zetom Frenkom (Michael Badalucco). Njegov brak sa suprugom Doris (Frances McDormand) je davno postao niz navika, pa ona ulazi u aferu sa svojim šefom Dejvom (James Gandolfini). Jednog dana, njegovu radnju posećuje zagonetni biznismen koji Edu nudi revolucionarnu poslovnu priliku - u zamenu za deset hiljada dolara će postati tihi partner za podelom zarade 50-50. Eda ta ideja veoma intrigira, ali je problem novac, pa odlučuje da ga nabavi na ilegalan način koji uključuje Dejva i Doris...
The Man Who Wasn’t There ima sve karakteristike klasičnog noira koje uključuju laži, iznudu, ucene ili ubistvo. Nakon uvodnih petnaestak minuta sam mislio da ću pogledati crno-belu verziju njihovog debitantskog filma Blood Simple, međutim oni ne prave korak napred u tom smeru, bar ne u klasičnom smislu. Konkretno mislim pročitaj više...The Man Who Wasn’t There (2001)
Me, I don't talk much... I just cut the hair.
Kao što sam već desetak puta napisao, filmovi braće Koen (Joel Coen, Ethan Coen) nisu konvencionalni i retko kada se mogu jednostavno objasniti, kroz njihova scenarija se prožima filozofija, ali nijedan film nije dosadan, naprotiv. Egzistencijalizam im je bio najčešča zanimacija (u tom smislu savršeni A Serious Man), a u tom filozofskom pravcu su usmerili i film The Man Who Wasn't There. Ovaj neo-noir počinje kao klasičan triler, ali vremenom zalazi u sasvim neočekivanu teritoriju.
Priča se bavi Edom Krejnom (Billy Bob Thornton), jednostavnim čovekom koji ne komplikuje svoj život i radi kao frizer sa svojim zetom Frenkom (Michael Badalucco). Njegov brak sa suprugom Doris (Frances McDormand) je davno postao niz navika, pa ona ulazi u aferu sa svojim šefom Dejvom (James Gandolfini). Jednog dana, njegovu radnju posećuje zagonetni biznismen koji Edu nudi revolucionarnu poslovnu priliku - u zamenu za deset hiljada dolara će postati tihi partner za podelom zarade 50-50. Eda ta ideja veoma intrigira, ali je problem novac, pa odlučuje da ga nabavi na ilegalan način koji uključuje Dejva i Doris...
The Man Who Wasn’t There ima sve karakteristike klasičnog noira koje uključuju laži, iznudu, ucene ili ubistvo. Nakon uvodnih petnaestak minuta sam mislio da ću pogledati crno-belu verziju njihovog debitantskog filma Blood Simple, međutim oni ne prave korak napred u tom smeru, bar ne u klasičnom smislu. Konkretno mislim pročitaj više... 
Some important steps in life depend on small things and some chances shouldn't be wasted.
Nakon pada Čaušeskog, u susednoj zemlji je nastao filmski talas koji se sa pravom smatra jednim od najboljih, ne samo u Evropi. Rumunski autori se bave isključivo socijalnim temama, problemima malog čoveka i njegovim trudom da se snađe u spregi modernog i onoga što je ostalo pod komunističkim doktrinama. Rumunsko društvo je još uvek u tranziciji i daleko od idealnog, a samim tim je i odlična podloga za kreiranje živopisnih filmskih priča.
Glavni junak priče Romeo Aldea (Adrian Titieni), doktor koji donekle žali što se pre toliko godina vratio u zemlju, a kao pošten čovek se teško nosi sa sveprisutnom korupcijom i gledanjem ličnog interesa. Zbog tvoga svoje ambicije prenosi na ćerku Elizu (Maria-Victoria Dragus), koju samo jedan ispit deli od školarine na prestižnom univerzitetu u Britaniji. Međutim, Eliza biva napadnuta što će prouzrokovati probleme u gotovo sigurnom prolasku testa. Zbog toga Romeo preuzima stvari u svoje ruke i počinje da radi sve ono od čega je čitav život bežao...
U svom novom filmu, proslavljeni rumunski filmaš Kristijan Munđu (Cristian Mungiu) (4 Months, 3 Weeks, 2 Days) se bavi čovekom koji je krenuo putem ekstrema, kako bi svojoj ćerki osigurao budućnost kakvu sigurno zaslužuje, daleko od rumunske unutrašnjosti. Dobitnik nagrade na Kanskom festivalu nam je u prethodnim filmovima prikazao jake i realne priče, a takav je slučaj 
Kada spominjemo filmove iz Južne Amerike, velikoj većini je prva asocijacija sjajni Rikardo Darin. Dabome, sa pravom, jer je on možda i najbolji živi, a uz to najprepoznatljiviji glumac sa tih prostora, ali ja ne bih bila ja da nemam neke druge favorite. Leonardo Sbaralja i Pablo Ečari (trio upotpunjuje Eduardo Noriega) su moji džokeri iz rukava, sjajni argentinski glumci koje radije gledam, čak i od Darina i njegovih filmova. Već su glumili zajedno (Burnt Money), a naravno da njihov novi filmski projekat nije mogao proći bez mene, bar ne na ovom sajtu, svakako na moju veliku radost.
Priča filma prati paraplegičara Hoakuina (Leonardo Sbaraglia), po struci kompjuterskog inženjera, koji se nakon strašne porodične tragedije povukao u sebe i u svoju veliku kuću. Dane provodi radeći u svom podrumu, a jedino društvo mu pravi njegov ostareli pas Kastamiro, kome su dani odbrojani. Nakon što mu stigne poslednja opomena pred iseljenje zbog neplaćanja računa, prisiljen je uzeti podstanare. Na sprat kuće se useljavaju mlada samohrana majka Berta (Clara Lago), plesačica u striptiz klubu, i njena šestogodišnja kćerka Beti, koja je naprasno prestala da priča. Sa njih dve u kući, Hoakin polako počinje da se budi iz depresivne letargije u koju je upao. Jednog dana, dok je radio u podrumu, začuje zvukove iz susedne zgrade koji mu privuku pažnu. Počne ih osluškivati svaki dan sve više i usput otkrivati intrigantne detalje, koje nije ni naslućivao....
Verujte, 
Better to be king for a night than schmuck for a lifetime.
Martin Skorseze (Martin Scorsese) je jedan od pokretača novog holivudskog talasa u kome nije bilo tipičnih setova, često se snimalo na ulici, a projekti nisu bili našminkani, pa ih samim tim nije krasio reprezentativni vizuelni utisak. Njegovi filmovi krajem sedamdesetih su bili tipično stilizovani, ali i sa dozom dubine, koja nije naišla na veliki prijem, pre svega jer je publika u bioskope dolazila da se zabavi, a ne da razmišlja. Tipičan takav film je izvrsni Raging Bull, rad koji je Skorsezeu doneo status koji i danas ima.
Nakon nekoliko agresivnih filmova, Skorseze je rešio da snimi nešto jednako agresivno, ali bez krvi. Sa rastom popularnosti je shvatio da postaje magnet za svakakve likove i nije bio siguran da ume da se nosi sa slavom. Zbog toga je dobio inspiraciju za snimanje filma The King of Comedy, u kome takođe sarađuje sa Robertom De Nirom (Robert De Niro). Ovo je dupli portret - o osobi punoj iluzija i upornosti koja je u potrazi za slavom, ali takođe autor prikazuje i drugu stranu, odnosno usamljenost koju donosi slava.
Rupert Papkin (De Niro) i Maša (Sandra Bernhard) su dugogodišnji poznanici koje vezuje obožavanje Džerija Lengforda (Jerry Lewis), popularnog tv komičara. Dok su Mašine namere isključivo ljubavne, Rupert očajnički želi da gostuje u emisiji koju Džeri vodi, kako bi pokrenuo svoju karijeru stend-ap komičara. Rupert nema iskustva u komediji, nego izvodi šale u 
Kada sam pisala recenziju za Los Ojos de Juila, rekla sam da meni lično najbolji trileri dolaze iz Španije. Nakon gledanja ovog filma još ćvršće stojim iza te izjave, sada je to već tvrdnja. Međutim, neki od vas, tačnije mnogi od vas se neće složiti sa izrečenim, kako u nekom generalnom smislu, tako i za sebe. Navešće Južnu Koreju kao najplodnije tlo, a neki će ići toliko daleko i spomenuti Amerikance. Mogu pričati isključivo u moje ime i kažem da nema napetijih, zanimljivije postavljenih i izvedenih, a ni intrigantnijih trilera (psiho ili mistery) od onih koji dolaze iz Španije, a ovaj film je itekako jedan od nepobitnih dokaza ovoga što tvrdim.
Radnja filma prati mladog biznismena u usponu Adriana Doriu (Mario Casas), koji se budi u hotelskoj sobi zaključanoj iznutra, sa lešom ljubavnice Laure (Bárbara Lennie) u krevetu. Adrian se ne seća skoro ničega, jer je dobio udarac u glavu, onesvestio se i odbija optužbe da je ubio Lauru. Nakon što njegov dugogodišnji advokat Feliks (Francesc Orella) plati Adrianu kauciju, oni zajedno unajmljuju prestižnu advokaticu Virginu Gudman (Ana Wagener), u pokušaju sklapanja mozaika šta se tačno dogodilo i da oslobode Adriana optužbi .
Sinopsis filma je donekle misliding, ali da bi film imao bolji efekat na vas, ponovila sam ga kako stoji i na IMDb-u, a da bih ostala verna sebi, dodala sam par sitnica koje malo kristališu sam razvoj radnje, da se ne pogubite u samom početku. Međutim, iako mi se baš svideo, 
Za sve nas koji smo odrastali na filmovima 80-ih i 90-ih, akcioni filim zauzima posebno mesto i predstavlja veliki deo tog odrastanja. Te godine su obeležili neki od najboljih filmova svih vremena, onih kultnih koje možete gledati bezbroj puta. Određeni deo tih najboljih, posebnih, kultnih, pripada i akcionom žanru, koji je tada izrodio svoje perjanice i akcionog sam protiv svih ili die hard heroja kao besmrtnog lika filmske umetnosti. Mnogi se neće složiti, niti vole akcione filmove i smatraju ih manje vrednim, ali svaki pravi filmofil zna koliko je taj isti žanr napravio klasika, stvorio filmskih zvezda i upisao neizbrisiva slova na stranice filmske istorije. Pored holivudskih, veliku zaslugu i uticaj na akcioni žanr dala je i azijska kinematografija, gde sa pravom možemo reći da se ona iz Hong Konga posebno ističe.
Nakon toga neki drugi žanrovi su potisnuli pravi akcioni film i tek ponekad bi neki izronio. Tek poslednjih godina došlo je do popularizacije akcije kakvu znamo. Vratile su se neke stare snage iz penzije i ponudile novim generacijama staru akciju, umotanu u ruho današnje tehnologije i mogućnosti. Krenuli su opet da se snimaju akcijetine, vratili se die hard heroji i staro dobro prašenje i koreografije. Na ove poslednje opet je veliki uticaj došao iz Azije. Ovaj put iz Indonezije, gde je jedan film, po imenu The Raid, možda i zaslužan za celokupno oživljavanje akcionog filma i borilačkih veština kao neizostavnog dela istih. Tako, pre dve godine 
Trouble isn't in my interest.
Žak Odijar (Jacques Audiard) je cenjeni francuski filmaš koji se bavi društveno angažovanim dramama u kojima predstavlja naličje Francuske. Za svoje radove je dobio brojne filmske nagrade, a čak dva puta je bio osvajač Gran pria na Kanskom festivalu. Dok je pobeda filma A Prophet u 2009. godini bila prilično očekivana, pobeda sirove imigrantske drame Dheepan je dočekana sa nekoliko zvižduka. Francuski film na tamilskom jeziku, sa debitantskim glumcima sa kojima je režiser komunicirao preko prevodioca, je bio van kruga favorita, ali je žiri na čelu sa braćom Koen bio neumoljiv.
Dheepan je dosta emotivna priča o Dipanu, bivšem borcu tamilskih tigrova, koji odlučuje da napusti Šri Lanku. Kako su šanse za azil u Francuskoj veće porodičnim ljudima, on se udružuje sa nepoznatom ženom Jalini i nepoznatom devojčicom Ilajal i predstavlja ih kao svoju suprugu i ćerku. Francuska na prvi pogled izgleda idealno za beg iz ratom zahvaćenog područja i malo, po malo stiču uslove za pristojan život, ali počinju da se pojavljuju naznake nasilja, koje su mislili da su ostavili za sobom...
Nažalost, njihov novi dom se nalazi u delu grada kojim vladaju kriminalne grupe. Dipan kroz prozor posmatra kako diluju drogu i vrše druge nelegalne aktivnosti, a njegova iluzija mirnog doma se polako ruši. Okolina postaje sve opasnija, sve do momenta kada opasnost dostigne vrhunac. Upravo zbog toga drama vremenom prelazi u neku vrstu napetog krimi-trilera, 
Sooner or later, different scares people.
Ben Aflek (Ben Affleck) se još od filma Good Will Hunting ceni kao scenarista, a u poslednje vreme niže uspehe i kao režiser (Argo). Ipak, kada stane ispred kamere kao glumac, retko ko misli da ima pravi talenat za uloge koje mu se serviraju. Dok je na početku glumačke karijere u filmovima Kevina Smita uglavnom vikao, sada uglavnom misteriozno ćuti ili koristi minimum facijalnih ekspresija (neki bi rekli - postaje drvo).
Glavna uloga u filmu The Accountant je spojila akcione sposobnosti koje je primenio u filmu Batman v Superman: Dawn of Justice sa njegovom tipičnom tihom glumom. Naime, u ovom filmu tumači Kristijana Volfa, autističnog savanta i mađioničara sa brojevima, sa posebnim tipom emocija i bez pravog interesovanja za ljude. Kristijan se bavi porezom, dobija zadatak da pregleda papire u haj-tek kompaniji, a ispod radara radi za neke od najopasnijih ljudi na svetu, kojima proverava finansijske knjige. Zaplet nastaje kada finansijski agent Rej King (J.K. Simmons) reši da ga se dočepa, pre nego što ode u penziju.
The Accountant je solidan balans klasičnog trilera i ljudske drame jer je dosta vremena posvećeno psihičkog stanju našeg junaka i njegovim načinima da se nosi sa autizmom, a kroz brojne scene flešbeka vidimo njegov život od rane mladosti. Upravo u tim scenama, kada vidimo Kristijanovo ne baš veselo detinjstvo uz brata i oca koji je vojno lice, mi shvatamo zašto je postao čovek kome je akcija preča 