I'm a minor player in my own life story.
Oduvek su me zanimali filmovi koji predstavljaju muzičare ili oni u kojima se glavna tema vrti oko muzike. Iako, recimo, nikada nisam slušao određeni bend, rado ću pogledati priču o njemu, jer me zanima sve ono što ih je inspirisalo, druga strana medalje koja se krila od javnosti, a posredno i socijalni aspekti u kojima su stvarali i radili. Takav je i film 24 Hour Party People, subjektivno omiljeni film u ovom žanru.
Glavni junak ovog filma je Toni Vilson (Steve Coogan u ulozi karijere), čovek koji je osnovao čuvenu izdavačku kuću Factory Records, koja je tokom sedamdesetih i osamdesetih izdavala bendove kao što su Joy Division, New Order i Happy Mondays. Na taj način su Toni i njegova ekipa direktno uticali na britansku muzičku scenu, a samim tim i na popularnu muziku u globalu. Sve je počelo kada su se slučajno zadesili na veoma slabo posećenom nastupu benda Sex Pistols, kada su otkrili novu, revolucionarnu vrstu muzike koja se obraća svima. U filmu 24 Hour Party People Toni Vilson ima ulogu naratora, u kojoj objašnjava uzdizanje i neizbežan pad Factory Records-a.
Svakako najbitniji razlog zbog čega se ovaj film visoko kotira su režiser Michael Winterbottom i scenarista Frank Cottrell Boyce, koji su odradili maestralan posao. Snimili su rad koji ih je očigledno inspirisao, u kome su uživali, sa kojim su se saživeli i u kome niko od učesnika iz pravog života nema nikakvih zamerki. Balansiranjem između informativnih pročitaj više...24 Hour Party People (2002)
I'm a minor player in my own life story.
Oduvek su me zanimali filmovi koji predstavljaju muzičare ili oni u kojima se glavna tema vrti oko muzike. Iako, recimo, nikada nisam slušao određeni bend, rado ću pogledati priču o njemu, jer me zanima sve ono što ih je inspirisalo, druga strana medalje koja se krila od javnosti, a posredno i socijalni aspekti u kojima su stvarali i radili. Takav je i film 24 Hour Party People, subjektivno omiljeni film u ovom žanru.
Glavni junak ovog filma je Toni Vilson (Steve Coogan u ulozi karijere), čovek koji je osnovao čuvenu izdavačku kuću Factory Records, koja je tokom sedamdesetih i osamdesetih izdavala bendove kao što su Joy Division, New Order i Happy Mondays. Na taj način su Toni i njegova ekipa direktno uticali na britansku muzičku scenu, a samim tim i na popularnu muziku u globalu. Sve je počelo kada su se slučajno zadesili na veoma slabo posećenom nastupu benda Sex Pistols, kada su otkrili novu, revolucionarnu vrstu muzike koja se obraća svima. U filmu 24 Hour Party People Toni Vilson ima ulogu naratora, u kojoj objašnjava uzdizanje i neizbežan pad Factory Records-a.
Svakako najbitniji razlog zbog čega se ovaj film visoko kotira su režiser Michael Winterbottom i scenarista Frank Cottrell Boyce, koji su odradili maestralan posao. Snimili su rad koji ih je očigledno inspirisao, u kome su uživali, sa kojim su se saživeli i u kome niko od učesnika iz pravog života nema nikakvih zamerki. Balansiranjem između informativnih pročitaj više... 
The Uncertainty Principle. It proves we can't ever really know... what's going on.
Filmove braće Koen (Joel Coen, Ethan Coen), osim što su kvalitetni po skoro svakom kriterijumu, karakterišu i filozofske ideje autora koje suptilno ili tematski uključe u napisani scenario. U slučaju radova Barton Fink ili The Man Who Wasn't There, akcenat je stavljen na egzistencijalizam, a svakako najkompletniji pokušaj njihovog predstavljanja ovog filozofskog pravca je kroz film A Serious Man.
Nakon kraćeg i čudnog prologa, prelazimo u 1967. godinu i upoznajemo glavnog junaka Lerija Gopnika (tumači ga izvrsni karakterni glumac Michael Stuhlbarg), profesora teorije fizike, čiji život na površini izgleda normalno. Smeši mu se stalno mesto profesora na fakultetu, njegova supruga Džudit (Sari Lennick) je obično kod kuće i imaju dvoje dece. Međutim, stvari ispod površine imaju drugačiji tok - Džudit želi tradicionalni jevrejski razvod kako bi se udala za komšiju Saja (Fred Melamed), koji želi prijateljski kontakt Lerijem, ćerka je opsednuta svojim izgledom, sin puši marihanu dok se približava bar micva, dok brat Artur (Richard Kind) ima kockarske probleme i spava na kauču. Kao rezultat sukoba sa Džudit, Leri se seli iz kuće i odlazi u motel.
Situacija na poslu takođe postaje komplikovana. Student nagovara Lerija da mu promeni ocenu i ostavlja kovertu sa novcem na stolu. Ukoliko prijavi podmićivanje, student će sve negirati, ali ako ne promeni ocenu, student će svima 
I suppose it won't matter when I'm 38, but I'm upset about it.
Kao što sam napisao u tekstu za Boyhood, podžanr drame koji se bavi odrastanjem, popularno nazvan coming of age, je među popularnijim filmskim žanrovima, iz prostog razloga što nas često vraća u doba kada smo bili bezbrižni i kada su nam se, po prvi put, dešavale određene stvari, u doba kada retko ko od nas ne bi voleo da se vrati. Ovaj žanr nema previše prostora za manevre i originalnost, ali je glumac Ričard Ajovadi (Richard Ayoade) u svom debitantskom režiserskom filmu uspeo da izbegne većinu klišea i donese jedan inovativan i odličan coming-of-age.
Glavni junak je Oliver Tejt (Craig Roberts), petnaestogodisnjak koji ima tipične probleme za taj uzrast - pokušava da se uklopi među svoje školske drugare i želi da osvoji pažnju devojčice koja mu se dopada. Međutim, on nije tipičan dečak. Zamišlja kako bi njegova okolina podnela njegovu smrt, špijunira svoje roditelje kako bi utvrdio promene njihove rutine i da li su imali seks prethodno veče, a vođenje ljubavi mu je čitav trud potreban da se osvoji žensko srce.
Oliver je izuzetno simpatičan dečak, iako neki od njegovih postupaka, kao što su piromanija, povremeno vršnjačko nasilje i pomalo čudno ponašanje, svakako nisu za pohvalu. Njemu je srce na mestu, želi da sve bude u redu i da usreći ljude do kojih mu je stalo, mada njegove metode za postizanje tih ciljeva znaju biti pomalo diskutabilne. Tu pre svega mislim na pokušaje 
Zaista ne pamtim kada me je trejler nekog domaćeg ostvarenja ovoliko zainteresovao kao što je to slučaj sa ovim. Nakon pogledanog filma, mogu slobodno reći da je interesovanje bilo opravdano i konačno smo dobili domaći film (koji nam dolazi iz Hrvatske), itekako vredan pažnje.
Profesor Vjeko (Nebojsa Glogovac) živi u centru Zagreba sa nepokretnim ocem, nekadašnjim ustaškim oficirom. Vjeko je inače transeksualac, a jedino noću, tokom lutajućih šetnji gradom, isplivava njegovo pravo ja - tada je Katarina. U jednoj od tih šetnji pretuče ga grupa besnih mladića. U bolnici ga prepozna komšinica Maja (Ksenija Marinkovic), medicinska sestra koja živi u podrumu njegove zgrade. Maja se neobavezno počne brinuti za njega i njegovog oca, dok Vjeko, Majinom mužu, policajcu Anti (Ksenija Marinkovic), inače Srbinu, pristane pomoći pripremiti obavezan policijski ispit iz Ustava Republike Hrvatske.
Po uvodnoj reči verovatno se nadate nekom nesvakidašnjem iostvarenju, ali moram biti iskrena - ovaj film to ipak nije. Film jeste vredan pažnje i za preporuku, ali u najboljem slučaju radi se pak o vrlo solidnom ostvarenju, koje samo po sebi i nije moglo ispasti bolje.
Režiser je prekaljeni Rajko Grlić, hrvatski režiser i scenarista, najviše poznat po filmovima Samo jednom se ljubi (1981), U raljama života (1984) i drugim zvučnijim naslovima, a režirao je i relativno novije i dosta popularno ostvarenje u koprodukciji bivših republika - Karaula iz 2006. godine. 
Džon Karni (John Carney) je izvrsni irski režiser i scenarista koji se specijalizovao za filmove u kojima se radnja vrti oko muzike. Nakon sjajnih Once i Begin Again, i u svom najnovijem filmu dokazuje svoj neosporni muzički ukus i osećaj za stvaranje ambijenta za nju. Takođe, pokazao je da režiserski napreduje, gde je uz osećaj za tempo dodao i zahtevnije komponente, koje su pridodale boljoj celini filma. Sing Street je njegov posveta snazi muzike, snazi prijateljstva i snazi mladalačke ljubavi.
Priča je smeštena u sredinu osamdesetih, svi plešu u ritmu pop muzike dok se po prvi put razvija koncept muzičkih spotova na televiziji. Konor (Ferdia Walsh-Peelo) je osećajan mladić iz Dablina, koji se trudi da izađe na kraj sa napetim porodičnim odnosima i nasilnom okolinom u njegovoj novoj školi, ali i da se ponovo poveže sa svojim starijim bratom (Jack Reynor). Međutim, jednog dana ugleda nju - misterizonu prelepu devojku (Kelly Thornton), koja stoji preko puta njegove škole i posmatra okolinu. Dolazi na ideju da joj priđe i kaže kako mu je potrebna devojka za snimanje muzičkog spota njegovog benda. Zbog toga mora da oformi bend sa momcima iz škole, a u toj devojci dobija nepresušnu inspiraciju.
Reditelj i scenarista Džon Karni se u ovom filmu bavi neograničenim mogućnostima adolescencije, ali i problemima koje ona donosi. Priča se odvija oko dečaka, devojke i neodređene budućnosti, što znači da je Sing Street film o dečaku koji otkriva svoj identitet, 
Better to be king for a night than schmuck for a lifetime.
Martin Skorseze (Martin Scorsese) je jedan od pokretača novog holivudskog talasa u kome nije bilo tipičnih setova, često se snimalo na ulici, a projekti nisu bili našminkani, pa ih samim tim nije krasio reprezentativni vizuelni utisak. Njegovi filmovi krajem sedamdesetih su bili tipično stilizovani, ali i sa dozom dubine, koja nije naišla na veliki prijem, pre svega jer je publika u bioskope dolazila da se zabavi, a ne da razmišlja. Tipičan takav film je izvrsni Raging Bull, rad koji je Skorsezeu doneo status koji i danas ima.
Nakon nekoliko agresivnih filmova, Skorseze je rešio da snimi nešto jednako agresivno, ali bez krvi. Sa rastom popularnosti je shvatio da postaje magnet za svakakve likove i nije bio siguran da ume da se nosi sa slavom. Zbog toga je dobio inspiraciju za snimanje filma The King of Comedy, u kome takođe sarađuje sa Robertom De Nirom (Robert De Niro). Ovo je dupli portret - o osobi punoj iluzija i upornosti koja je u potrazi za slavom, ali takođe autor prikazuje i drugu stranu, odnosno usamljenost koju donosi slava.
Rupert Papkin (De Niro) i Maša (Sandra Bernhard) su dugogodišnji poznanici koje vezuje obožavanje Džerija Lengforda (Jerry Lewis), popularnog tv komičara. Dok su Mašine namere isključivo ljubavne, Rupert očajnički želi da gostuje u emisiji koju Džeri vodi, kako bi pokrenuo svoju karijeru stend-ap komičara. Rupert nema iskustva u komediji, nego izvodi šale u 
Some people say that fate is the result of our own foolishness.
Čovek Zvani Ove je svetski bestseler švedskog pisca Fredrika Bekmena, u kome se na simpatičan način bavi tužnim i smrknutim udovcem, koji ostvaruje netipično prijateljstvo sa svojim novim komšijama. Ekranizacija ove knjige je dobila dve nominacije na ovogodišnjoj dodeli Oskara (za strani film i za šminku), a brojne nagrade dokazuju da je ova adaptacija Hansa Holma jedan od najboljih evropskih filmova u protekloj godini.
Nakon smrti svoje supruge Sonje (Ida Engvoll) i gubitka posla koji je radio čitav život, Ove (Rolf Lassgård) sve više počinje da razmišlja o samoubistvu. On živi u zatvorenom komšiluku, agresivno insistira da svi poštuju pravila i nije druželjubiv, pa ga komšije smatraju prgavim i neotesanim starcem. Svi njegovi pokušaji samoubistva bivaju ometeni od strane komšija, a nakon jednog se pojavljuju naznake prijateljstva sa komšinicom Parvani (Bahar Pars) i njenom porodicom. Pored toga, mi posmatramo flešbekove o njegovom životu i sklapamo kockice zbog čega je toliko namrgođen, asocijalan i suicidalan...
Prilikom posete grobu svoje supruge, Ove najavljuje da će joj se uskoro pridružiti. Ta najava se ponavlja iznova i iznova, jer se Oveovi pokušaji prekidaju plejadom urnebesno čudnih okolnosti, koje dovode do toga da se mi smejemo, umesto da budemo zabrinuti što naš protagonista želi da umre. Tokom monologa na groblju mi shvatamo da je Ove veoma osećajan, ali i duboko 
Heel, motherfucker!
Tod Solonc (Todd Solondz) je niskobudžetnim filmom Welcome to the Dollhouse iz 1995. godine oduševio ljubitelje indi filmova svojom inovativnom kombinacijom crnog humora i oštre satire američkog društva, koja karakteriše sve njegove kasnije radove. Izdvaja se po tome što poseduje sposobnost da spoji naizgled nespojivo, brutalne teme sa komičnim rečenicama, kao i dijaloge koje naizmenično menjaju komični i tragični pravac. Njegov film Happiness iz 1998. godine je stekao kultni status, a sa svakim novim filmom Solonc pomera zamišljenu granicu rušenja tabua i sopstvene mizoginije.
U njegovom najnovijem filmu centralna figura je pas jazavičar koji, nakon što ga vidimo u azilu za pse, kroz četiri priče menja svoje vlasnike. Ti vlasnici su plejada slomljenih, razočaranih ili ljutih ljudi iz američkog srednjeg staleža, čije tabue Solonc najviše voli da ruši. Svaki se prema psu ophodi na drugačiji način, daju mu drugačija imena i često zapostavljaju svoje dužnosti prema njemu. Od prvog do poslednjeg vlasnika, pas je karika koja spaja ovu ekipu luzera, depresivaca i čudaka.
Prvi vlasnik psa je dečak koji je preživeo rak i očigledno imao susret sa smrću, jer svojim roditeljima (Tracy Letts i Julie Delpy)postavlja pametna egzistencijalna pitanja. Njegovi roditelji su strogi i nerazumni ljudi, koji nemaju razumevanja za potrebe svog deteta, a kamoli za njegovog psa. Pas u drugom delu dolazi do veterinarske asistentkinje (Greta Gerwig) 