Politics is like shoes. There's a left and a right, but eventually you will want to go barefoot.
Mišel Azanavisijus (Michel Hazanavicius) je pre sedam godina stekao slavu zbog neočekivanog uspeha nemog filma The Artist, koji je završio sa nagradom Oskar za najbolji film. Nakon ne baš uspešne ratne drame The Search, novi projekat ovog francuskog filmaša je mešavina komedije i drame, koja kao centar priče ima čuvenog Žan-Luk Godara (Jean-Luc Godard), u vremenu kada je bio u svom drugom braku sa sedamnaestogodišnjim glumicom En Vjazemski (Anne Wiazemsky).
Radnja filma je smeštena u 1968. godinu, kada je Godar (Louis Garrel) bio na vrhuncu svoje karijere, a u Francuskoj su se odvijala društvena previranja. Dok je država bila na ivici krize, Godar se zaljubljuje u glumicu En (Stacy Martin), sa kojom je snimio film La Chinoise. Par živi u Parizu, a Godar se sve više počinje interesovati za politiku, postaje zagovornik revolucije i pridružuje se studentskim protestima. Godarovi stavovi imaju uticaj na Enine izbore, a zbog njih sve više balansiraju svoje karijere, ali i međusobni odnos...
En Vjazemski je napisala dve knjige o njenom životu sad Godarom između 1966. i 1969. godine, a scenario je baziran na delovima njene autobiografije Un an après. Godar je tada, kao što je i danas, smatran jednim od najboljih francuskih filmaša - svuda je bio cenjen i poštovan, a njegovi filmovi su bili uticajni i inspirativni za mnoge umetnike. Na samom vrhu umetničkog pročitaj više...Le Redoutable/ Godard Mon Amour (2017)
Politics is like shoes. There's a left and a right, but eventually you will want to go barefoot.
Mišel Azanavisijus (Michel Hazanavicius) je pre sedam godina stekao slavu zbog neočekivanog uspeha nemog filma The Artist, koji je završio sa nagradom Oskar za najbolji film. Nakon ne baš uspešne ratne drame The Search, novi projekat ovog francuskog filmaša je mešavina komedije i drame, koja kao centar priče ima čuvenog Žan-Luk Godara (Jean-Luc Godard), u vremenu kada je bio u svom drugom braku sa sedamnaestogodišnjim glumicom En Vjazemski (Anne Wiazemsky).
Radnja filma je smeštena u 1968. godinu, kada je Godar (Louis Garrel) bio na vrhuncu svoje karijere, a u Francuskoj su se odvijala društvena previranja. Dok je država bila na ivici krize, Godar se zaljubljuje u glumicu En (Stacy Martin), sa kojom je snimio film La Chinoise. Par živi u Parizu, a Godar se sve više počinje interesovati za politiku, postaje zagovornik revolucije i pridružuje se studentskim protestima. Godarovi stavovi imaju uticaj na Enine izbore, a zbog njih sve više balansiraju svoje karijere, ali i međusobni odnos...
En Vjazemski je napisala dve knjige o njenom životu sad Godarom između 1966. i 1969. godine, a scenario je baziran na delovima njene autobiografije Un an après. Godar je tada, kao što je i danas, smatran jednim od najboljih francuskih filmaša - svuda je bio cenjen i poštovan, a njegovi filmovi su bili uticajni i inspirativni za mnoge umetnike. Na samom vrhu umetničkog pročitaj više... 
I'm not supposed to touch the mini-bar but I'm going to do it. I'm doing it. I'm having the merlot!
Praktično svaki tekst o komediji na ovom sajtu sam započeo komentarom kako je taj žanr prilično degradiran i da ti filmovi obično nisu ni vredni pažnje. Nakon prijatnog martovskog iznenađenja u vidu filma Game Night, stigla je još jedna komedija, koja je vredna pažnje iz prostog razloga što se ne zasniva na klozetskom humoru. Pored toga, Gringo je okupio odličnu glumačku ekipu, koja je u nešto drugačijem izdanju i na taj način svakako zanimljiva za gledanje.
Gringo je pomalo konfuzan miks komedije, drame i krimića i prati Harolda Sojinku (David Oyelowo), dobrodušnog biznismena, kome ne cvetaju ruže - u dugovima je, firma u kojoj radi planira da se spoji sa drugom i njegova supruga ima aferu. Zbog posla završava u Meksiku, gde se nalazi na milost i nemilost kolega koji planiraju da ga izdaju, a dodatne probleme mu prave lokalni mafijaški bos i plaćenik koji je poslat da ga izbavi odatle. Harold napokon shvata da je krajnje vreme da prestane biti poslušan građanin i preuzima stvari u svoje ruke, ali je pitanje koliko je sposoban za ono što je isplanirao...
Ako bi radnja morala da se sumira na svega nekoliko reči, to bi bile priča o čoveku koji ima nekoliko veoma loših dana u Meksiku. Zaplet se odvija na osnovu nekoliko čudnih sticaja okolnosti, donošenja pogrešnih odluka i gomile ironije, što u isto vreme može biti i konfuzno i odbojno, ali i 
Sasvim je jasno bilo da će nakon prvog dela biti snimljen odmah i drugi. Fenomenalan uspeh na R-rated krilima i sveopšta pomama za otkačenim crvendaćem ucrtali su put nastavku (ili više njih), a pomenuti crveni dobio je status ultra super mega popularnog antiheroja. Naravno, radi se o Deadpool-u i novom, prezabavnom nastavku komplikovanog imena Deadpool 2.
Film počinje neobičnom scenom gde Deadpool (Ryan Reynolds) sam sebe rastavlja na atome uz pomoć 4500 litara kerozina. Potom priču vraća šest sedmica unazad, da bi objasnio svoj potez. Dok pretrčimo tih šest sedmica radnja se dalje nastavlja, a sa njom i naša luda bioskopska vožnja. Upoznajemo nove likove i njihove pričice, psovke i politički nekorektne izjave sevaju na sve strane, a krv teče li teče. Ima tu i malih nogu, penisa i creepy stvari i sve skupa tera vam suze na oči, a kez na usta.
Režiser je promenjen, dok je Rajan Rejnolds dobio dosta veću ulogu u odlučivanju. Glasine kažu da je to bio i osnovni razlog promene režisera, jer su njih dvojica imali različitu viziju daljeg razvoja franšize. Kako bilo, novi režiser je seo u stolicu i zajedno sa Rejnoldsom (koji je potpisan i kao scenarista i producent) napravio novu priču o zasigurno najluđem super (anti) junaku kojeg smo gledali
Moram reći da sam na početku imao neki slabašan osećaj (ali ipak je bio tu) da su neke stvari malo usiljene. Bolje možda reći - humor na mišiće. Međutim, ubrzo radnja dobija drugi tok i kao da se sve 
The Square is a sanctuary of trust and caring. Within it we all share equal rights and obligations.
The Square je švedski film koji je bio nominovan za Oskara u kategoriji najboljih stranih filmova i odneo je glavnu nagradu na festivalu u Kanu. Po rečima autora Rubena Ostlunda (Ruben Östlund), koji je privukao pažnju filmom Force Majeure, ovo je satira koju nijedan od likova u njoj nije izbegao, a inspiraciju za scenario je pronašao u svojim redovnim posetama muzejima moderne umetnosti.
Glavni lik je Kristijan (Claes Bang), cenjeni kustos muzeja moderne umetnosti, koji je razveden, ima dve ćerkice, vozi Teslu i ne štedi na sebi. Sledeća instalacija u njegovom muzeju je Kvadrat, altruistički podsetnik na odgovornost i bitnu ulogu humanosti u savremenom svetu. Problem nastaje kada PR agencija, u nameri da privuče pažnju javnosti na eksponat, okači uvredljiv video snimak. Kristijanu ne cvetaju ruže ni na privatnom planu, a njegova istraga o ukradenom telefonu će mu stvoriti dodatne probleme...
Ideja instalacije Kvadrat je jednostavna - ograđeni prostor kvadratnog oblika sa stranicama od četiri metara, oivičen svetlom, postavljen na platou ispred muzeja i sa natpisom citiranim na početku ovog teksta. Iako ljudi ponavljaju reči autora instalacije, čini se da niko ne razume njen koncept i pravu poentu. Jednaka prava su ili uzeta zdravo za gotovo ili totalno zanemarena, a ljudi koji mogu pružiti pomoć najčešće okreću glavu, što dovodi do toga da oni koji 
That's a strong glass table.
Odavno je poznato da holivudske komedije uglavnom nisu vredne pažnje, osim ako ste ljubitelj jeftinog humora, naravno (što je skroz ok, svako ima svoj ukus). Retko kada se usudim im pružim šansu, ali na nagovor društva sam otišao u bioskop i pogledao Game Night, očekujući da čisto ubijemo vreme pre odlaska na giros. Međutim, ostao sam prijatno iznenađen i nekoliko puta sam se zacenio od smeha, što je u mom slučaju i više nego dovoljno da komediju proglasim dobrom.
Filmom počinje kvizom u baru u kome Maks (Jason Bateman) i Eni (Rachel McAdams) doživljavaju ljubav na prvi pogled. Zbližio ih je obostrani takmičarski duh, koriste svaku moguću priliku da se nadmeću u nečemu, a sa svojim prijateljima organizuju game nights, u kojima se takmiče u raznim društvenim igrama. Idiličan brak kvari činjenica da ne mogu da dobiju bebu, a razlog za to je Maks, kome konstantna napetost zbog igara utiče na plodnost. Situaciju dodatno komplikuje iznenadna poseta njegovog brata Bruksa (Kyle Chandler), koji je razvio njegov takmičarski duh i zbog kog Maks ima izražen kompleks niže vrednosti...
Eni smatra da je Bruks direktno kriv za Maksov nagomilani stres i mišljenja je da bi njegov poraz u nekoj društvenoj igri, po prvi put u životu, izuzetno povoljno uticao na Maksa. Osim njihove situacije, posredno pratimo i podplotove njihovih prijatelja za igru - Kevina (Lamorne Morris) i Mišel (Kylie Bunbury), koji su zajedno još od srednje škole, 
I know the drill. Smile, shake hands and try not to call them cunts.
Armando Janući (Armando Iannucci) je britanski autor komedije koji je najpoznatiji po svojim serijama Veep i Thick Of It. 2009. godine je izbacio svoj prvi dugometražni film In The Loop, koji je bio spinof serije Thick Of It, dok je njegov drugi film izazvao dosta kontroverze i zabranjen je u Rusiji. Reč je urnebesnoj političkoj satiri The Death of Stalin, u kojoj Janući iznosi svoje komično viđenje poslednjih dana sovjetskog diktarora i haosa koji nastaje u visokim krugovima režima nakon njegove smrti.
Baziran na grafičkoj noveli, The Death of Stalin poseduje izvrstan koncept, inovativnu temu i smešten je u doba koje nije bilo predmet ozbiljne političke satire u filmskoj prošlosti. Koncept je poprilično ozbiljan i bavi se ljudima koji su krojili mračne socijalno-političke prilike u kojima su ljudi vrlo lako gubili glavu ili sve što imaju, dok inovativna tema smrti Staljina i borbe za prevlast donosi sjajnu kombinaciju urnebesne komedije i zloglasne atmosfere koja je vladala u tom periodu. To je postignuto pre svega izvrsnim scenarijom, koji je Janući pisao u saradnji sa trojicom kolega.
Kao i u njegovom prethodnom filmu, radnja se bavi događajima iza zatvorenih vrata, kada odluke velikih ljudi odlučuju o budućnosti čitave države. Međutim, ovde je dodata mračnija pozadina, u kojoj posmatramo tiraniju, samovolju i nesigurnost političkih moćnika, koji nisu sposobni da se nose sa novonastalom 
It's called flirting when you're young. I'm not sure what it's called when you're over 70.
Noa Bombek (Noah Baumbach) je nezavisni autor koji u svojim filmovima akcenat stavlja na dijaloge, likove i njihovu razradu. Bavi se šarenom lepezom karaktera koji su na neki način autsajderi, ne snalaze se u nekom životnom segmentu, slomljeni su i nesigurni da pronađu svoje mesto pod suncem. Najnoviji film The Meyerowitz Stories je specifičan u njegovom stvaralaštvu jer nam donosi čitavu porodicu takvih karaktera.
Glava porodice i centar svih dešavanja je Harold Majrovic (Dustin Hoffman), umetnik u godinama koji nikako da dobije svojih pet minuta slave. Međutim, to ga ne sprečava da i dalje stvara, da ljubomoriše na druge umetnike i da se pojavljuje na izložbama. Njegov egocentričan, sujetan i pomalo patetičan stav je doveo do toga da se većina njegovih interakcija sa ljudima svode na priču o njemu i njegovom stvaralaštvu bez nužne prisnosti, što ostavlja utisak nezainteresovanosti za bilo šta drugo.
Njegov najstariji sin Deni (Adam Sandler), nedavno razveden, mu dolazi u posetu sa ćerkom Elajzom (Grace Van Patten), koja je upravo upisala studije filma. Deni je razočarenje za Harolda, jer nije umetnik, nema posao i sada nema ni gde da živi, dok Deni za svoju situaciju krivi Harolda jer ga nije podržavao. Haroldova najnovija supruga Morin (Emma Thompson) napušta grad na nekoliko dana, što ostavlja prostora da se porodica ponovo zbliži...
Scenario je podeljen 
-I want you to be the very best version of yourself that you can be.
-What if this is the best version?
Nekoliko puta sam pisao o coming of age filmovima, podžanru drame koji se bavi odrastanjem i prelaskom u svet odraslih. To specifično životno doba svako od nas je doživeo na drugačiji način, različito se nosio sa njime, stekao je drugačija iskustva i za njega ga vežu brojna sećanja i emocije. Glumica i scenaristkinja Greta Gervig (Greta Gerwig) u svom režiserskom debiju donosi jedan takav film, kome je itekako pružila autorski pečat, jer je skoro, pa nemoguće oteti se utisku da je priča o Bubamari u suštini priča o odrastanju same autorke. Iza nje stoji mlada produkcijska kuća A24, koja se u poslednjih godinu iskristalisala kao udarna sila odličnih nezavisnih filmova.
Radnja je smeštena u 2002. godinu i prati sedamnaestogodišnju Kristin MekFerson (Saoirse Ronan), koja preferira da joj se obraćaju sa Ladybird (Bubamara). Ona živi u Sakramentu, umetnički je nastrojena i željna promene, ali joj životna situacija ne pruža priliku za to. Nezadovoljna iskustvima u katoličkoj školi i sredini koja joj ne pruža praktično ništa, odlučuje da se prijavi na koledže na istočnoj obali. Tokom filma pratimo njene odnose sa članovima porodice, završnicu srednje škole, prve romanse, učestvovanje u školskoj predstavi, kao i njene pokušaje da se negde uklopi i pronađe sebe.
Ono što Lady Bird izdvaja iz mora žanrovski sličnih filmova je utisak da 