Zaista ne pamtim kada me je trejler nekog domaćeg ostvarenja ovoliko zainteresovao kao što je to slučaj sa ovim. Nakon pogledanog filma, mogu slobodno reći da je interesovanje bilo opravdano i konačno smo dobili domaći film (koji nam dolazi iz Hrvatske), itekako vredan pažnje.
Profesor Vjeko (Nebojsa Glogovac) živi u centru Zagreba sa nepokretnim ocem, nekadašnjim ustaškim oficirom. Vjeko je inače transeksualac, a jedino noću, tokom lutajućih šetnji gradom, isplivava njegovo pravo ja - tada je Katarina. U jednoj od tih šetnji pretuče ga grupa besnih mladića. U bolnici ga prepozna komšinica Maja (Ksenija Marinkovic), medicinska sestra koja živi u podrumu njegove zgrade. Maja se neobavezno počne brinuti za njega i njegovog oca, dok Vjeko, Majinom mužu, policajcu Anti (Ksenija Marinkovic), inače Srbinu, pristane pomoći pripremiti obavezan policijski ispit iz Ustava Republike Hrvatske.
Po uvodnoj reči verovatno se nadate nekom nesvakidašnjem iostvarenju, ali moram biti iskrena - ovaj film to ipak nije. Film jeste vredan pažnje i za preporuku, ali u najboljem slučaju radi se pak o vrlo solidnom ostvarenju, koje samo po sebi i nije moglo ispasti bolje.
Režiser je prekaljeni Rajko Grlić, hrvatski režiser i scenarista, najviše poznat po filmovima Samo jednom se ljubi (1981), U raljama života (1984) i drugim zvučnijim naslovima, a režirao je i relativno novije i dosta popularno ostvarenje u koprodukciji bivših republika - Karaula iz 2006. godine. pročitaj više...Ustav Republike Hrvatske/ The Constitution (2016)
Zaista ne pamtim kada me je trejler nekog domaćeg ostvarenja ovoliko zainteresovao kao što je to slučaj sa ovim. Nakon pogledanog filma, mogu slobodno reći da je interesovanje bilo opravdano i konačno smo dobili domaći film (koji nam dolazi iz Hrvatske), itekako vredan pažnje.
Profesor Vjeko (Nebojsa Glogovac) živi u centru Zagreba sa nepokretnim ocem, nekadašnjim ustaškim oficirom. Vjeko je inače transeksualac, a jedino noću, tokom lutajućih šetnji gradom, isplivava njegovo pravo ja - tada je Katarina. U jednoj od tih šetnji pretuče ga grupa besnih mladića. U bolnici ga prepozna komšinica Maja (Ksenija Marinkovic), medicinska sestra koja živi u podrumu njegove zgrade. Maja se neobavezno počne brinuti za njega i njegovog oca, dok Vjeko, Majinom mužu, policajcu Anti (Ksenija Marinkovic), inače Srbinu, pristane pomoći pripremiti obavezan policijski ispit iz Ustava Republike Hrvatske.
Po uvodnoj reči verovatno se nadate nekom nesvakidašnjem iostvarenju, ali moram biti iskrena - ovaj film to ipak nije. Film jeste vredan pažnje i za preporuku, ali u najboljem slučaju radi se pak o vrlo solidnom ostvarenju, koje samo po sebi i nije moglo ispasti bolje.
Režiser je prekaljeni Rajko Grlić, hrvatski režiser i scenarista, najviše poznat po filmovima Samo jednom se ljubi (1981), U raljama života (1984) i drugim zvučnijim naslovima, a režirao je i relativno novije i dosta popularno ostvarenje u koprodukciji bivših republika - Karaula iz 2006. godine. pročitaj više... 
Džon Karni (John Carney) je izvrsni irski režiser i scenarista koji se specijalizovao za filmove u kojima se radnja vrti oko muzike. Nakon sjajnih Once i Begin Again, i u svom najnovijem filmu dokazuje svoj neosporni muzički ukus i osećaj za stvaranje ambijenta za nju. Takođe, pokazao je da režiserski napreduje, gde je uz osećaj za tempo dodao i zahtevnije komponente, koje su pridodale boljoj celini filma. Sing Street je njegov posveta snazi muzike, snazi prijateljstva i snazi mladalačke ljubavi.
Priča je smeštena u sredinu osamdesetih, svi plešu u ritmu pop muzike dok se po prvi put razvija koncept muzičkih spotova na televiziji. Konor (Ferdia Walsh-Peelo) je osećajan mladić iz Dablina, koji se trudi da izađe na kraj sa napetim porodičnim odnosima i nasilnom okolinom u njegovoj novoj školi, ali i da se ponovo poveže sa svojim starijim bratom (Jack Reynor). Međutim, jednog dana ugleda nju - misterizonu prelepu devojku (Kelly Thornton), koja stoji preko puta njegove škole i posmatra okolinu. Dolazi na ideju da joj priđe i kaže kako mu je potrebna devojka za snimanje muzičkog spota njegovog benda. Zbog toga mora da oformi bend sa momcima iz škole, a u toj devojci dobija nepresušnu inspiraciju.
Reditelj i scenarista Džon Karni se u ovom filmu bavi neograničenim mogućnostima adolescencije, ali i problemima koje ona donosi. Priča se odvija oko dečaka, devojke i neodređene budućnosti, što znači da je Sing Street film o dečaku koji otkriva svoj identitet, 
Better to be king for a night than schmuck for a lifetime.
Martin Skorseze (Martin Scorsese) je jedan od pokretača novog holivudskog talasa u kome nije bilo tipičnih setova, često se snimalo na ulici, a projekti nisu bili našminkani, pa ih samim tim nije krasio reprezentativni vizuelni utisak. Njegovi filmovi krajem sedamdesetih su bili tipično stilizovani, ali i sa dozom dubine, koja nije naišla na veliki prijem, pre svega jer je publika u bioskope dolazila da se zabavi, a ne da razmišlja. Tipičan takav film je izvrsni Raging Bull, rad koji je Skorsezeu doneo status koji i danas ima.
Nakon nekoliko agresivnih filmova, Skorseze je rešio da snimi nešto jednako agresivno, ali bez krvi. Sa rastom popularnosti je shvatio da postaje magnet za svakakve likove i nije bio siguran da ume da se nosi sa slavom. Zbog toga je dobio inspiraciju za snimanje filma The King of Comedy, u kome takođe sarađuje sa Robertom De Nirom (Robert De Niro). Ovo je dupli portret - o osobi punoj iluzija i upornosti koja je u potrazi za slavom, ali takođe autor prikazuje i drugu stranu, odnosno usamljenost koju donosi slava.
Rupert Papkin (De Niro) i Maša (Sandra Bernhard) su dugogodišnji poznanici koje vezuje obožavanje Džerija Lengforda (Jerry Lewis), popularnog tv komičara. Dok su Mašine namere isključivo ljubavne, Rupert očajnički želi da gostuje u emisiji koju Džeri vodi, kako bi pokrenuo svoju karijeru stend-ap komičara. Rupert nema iskustva u komediji, nego izvodi šale u 
Some people say that fate is the result of our own foolishness.
Čovek Zvani Ove je svetski bestseler švedskog pisca Fredrika Bekmena, u kome se na simpatičan način bavi tužnim i smrknutim udovcem, koji ostvaruje netipično prijateljstvo sa svojim novim komšijama. Ekranizacija ove knjige je dobila dve nominacije na ovogodišnjoj dodeli Oskara (za strani film i za šminku), a brojne nagrade dokazuju da je ova adaptacija Hansa Holma jedan od najboljih evropskih filmova u protekloj godini.
Nakon smrti svoje supruge Sonje (Ida Engvoll) i gubitka posla koji je radio čitav život, Ove (Rolf Lassgård) sve više počinje da razmišlja o samoubistvu. On živi u zatvorenom komšiluku, agresivno insistira da svi poštuju pravila i nije druželjubiv, pa ga komšije smatraju prgavim i neotesanim starcem. Svi njegovi pokušaji samoubistva bivaju ometeni od strane komšija, a nakon jednog se pojavljuju naznake prijateljstva sa komšinicom Parvani (Bahar Pars) i njenom porodicom. Pored toga, mi posmatramo flešbekove o njegovom životu i sklapamo kockice zbog čega je toliko namrgođen, asocijalan i suicidalan...
Prilikom posete grobu svoje supruge, Ove najavljuje da će joj se uskoro pridružiti. Ta najava se ponavlja iznova i iznova, jer se Oveovi pokušaji prekidaju plejadom urnebesno čudnih okolnosti, koje dovode do toga da se mi smejemo, umesto da budemo zabrinuti što naš protagonista želi da umre. Tokom monologa na groblju mi shvatamo da je Ove veoma osećajan, ali i duboko 
Heel, motherfucker!
Tod Solonc (Todd Solondz) je niskobudžetnim filmom Welcome to the Dollhouse iz 1995. godine oduševio ljubitelje indi filmova svojom inovativnom kombinacijom crnog humora i oštre satire američkog društva, koja karakteriše sve njegove kasnije radove. Izdvaja se po tome što poseduje sposobnost da spoji naizgled nespojivo, brutalne teme sa komičnim rečenicama, kao i dijaloge koje naizmenično menjaju komični i tragični pravac. Njegov film Happiness iz 1998. godine je stekao kultni status, a sa svakim novim filmom Solonc pomera zamišljenu granicu rušenja tabua i sopstvene mizoginije.
U njegovom najnovijem filmu centralna figura je pas jazavičar koji, nakon što ga vidimo u azilu za pse, kroz četiri priče menja svoje vlasnike. Ti vlasnici su plejada slomljenih, razočaranih ili ljutih ljudi iz američkog srednjeg staleža, čije tabue Solonc najviše voli da ruši. Svaki se prema psu ophodi na drugačiji način, daju mu drugačija imena i često zapostavljaju svoje dužnosti prema njemu. Od prvog do poslednjeg vlasnika, pas je karika koja spaja ovu ekipu luzera, depresivaca i čudaka.
Prvi vlasnik psa je dečak koji je preživeo rak i očigledno imao susret sa smrću, jer svojim roditeljima (Tracy Letts i Julie Delpy)postavlja pametna egzistencijalna pitanja. Njegovi roditelji su strogi i nerazumni ljudi, koji nemaju razumevanja za potrebe svog deteta, a kamoli za njegovog psa. Pas u drugom delu dolazi do veterinarske asistentkinje (Greta Gerwig) 
First there was an opportunity...then there was a betrayal.
Trainspotting je tip filma koji se nekima neće dopasti, ali niko ne može da porekne njegov kvalitet, upečatljive scene i detalje koji su ga učinili modernim klasikom i sastavnim delom pop kulture. Sirovo predstavljanje škotskog džanki podzemlja, situacije u koje likovi upadaju, njihov način razmišljanja, citati, muzika, prikazivanje generalnog stanja u zemlji i stav koji škotska omladina ima prema Engleskoj i kraljici (colonised by wankers) - sve zajedno čini jedan od najgledanijih filmova u poslednjih dvadesetak godina i sigurno jednu od najboljih književnih ekranizacija svih vremena.
Moj stav po pitanju snimanja nastavka je jasan - smatram ih klasičnim načinom za uzimanje para na račun stare slave ili na račun popularnosti filma koji je nedavno izašao. Jednostavno, neke filmove je bolje ne dirati, naročito ne po svaku scenu. Iako sam pročitao sve knjige Irvina Velša, a u njegovoj knjizi Porno se spominje dobro poznata ekipa, nije mi nikad palo na pamet da će najbolja ekranizacija njegove knjige dobiti nastavak. Zbog toga sam se iznenadio kada sam pre dve godine čuo da se snima Trainspotting 2. Ne mogu reći da sam bio previše oduševljen, ali nisam bio ni protiv toga, pre svega jer veoma cenim Denija Bojla (Danny Boyle) kao autora, iz prostog razloga jer on ne snima bilo šta.
Kako se bližio dan premijere, sve više mi se vrtela u glavi pesma Underworlda Born Slippy, a projekciju sam dočekao 
If this is about your father, I am not the right man.
Toni Erdmann nemačke autorke Maren Ade (Maren Ade) je izabran da predstavlja Nemačku na narednoj dodeli Oskara i dobitnik je nekoliko bitnijih ovosezonskih filmskih nagrada. Njen treći dugometražni film nam donosi inovativnu, pomalo zahtevnu i iznenađujuće ljudsku priču o ocu i ćerci, koji se svako na svoj način snalazi u savremenom svetu globalizacije i korporacija, gde je ljudskost i humanost sve manje bitna. Film je u poslednjih nekoliko dana došao u žižu interesovanja jer je Džek Nikolson rešio da ponovo glumi nakon sedam godina penzije i to u američkom rimejku ovog filma.
Vinfrid Konradi (Peter Simonischek) je razvedeni nastavnik muzike, kome je hobi tumačenje nekoliko lažnih ličnosti dok izvodi svoje šale. Nakon smrti njegovog psa, on odlučuje da se poveže sa svojom ćerkom Ines (Sandra Hüller), koja se bavi biznis konstaltingom i nema vremena za privatni život. Ona se trenutno nalazi u Bukureštu gde već godinu dana radi na projektu vezanom za naftni posao, a nakon toga očekuje unapređenje koje će je poslati u Šangaj. Vinfrid odlučuje da je poseti, a zbog njegovih nesvakidašnjih socijalnih interakcija, Ines neće biti oduševljena time.
Karakter Vinfrida Konradija povezujem sa klovnom koji ili nije svestan ili ne želi da bude svestan kako nije smešan, iako je za sebe uveren da je urnebesan. Njegova životna filozofija se zasniva na tome da ništa ne shvata ozbiljno, a takav stav je 
That sex was the most fun I've ever had without laughing.
Verovatno nijedan autor u istoriji filma nije glorifikovao Njujork kao što to radi Vudi Alen (Woody Allen). Njemu je Menhetn kulturni centar sveta i neiscrpna inspiracija, dok mu je ostatak države pristojan i osunčan, ali totalno nezanimljiv. Radnja u velikom procentu njegovih filmova se dešava upravo u Njujroku, a takav je slučaj i sa filmom Annie Hall. Ovo je njegov osmi film, prekretnica u karijeri i svakako prvi izbor za svakog filmofila koji želi da se upozna sa njegovim radovima.
Vudi Alen je relativno brzo stekao reputaciju odličnog stend-ap komičara i na komediji je bazirao sve svoje dotadašnje filmove. Tradicionalno, za svaki svoj projekat napiše scenario i režira ga, a u prvom delu karijere je u svakom tumačio i glavnu ulogu. Annie Hall se razlikuje od njegovih filmova snimljenih do tada jer izvrsno ubacuje dozu satire, a Vudi kao autor postaje dosta zreliji, moderniji i počinje graditi svoj specifični stil. To se najbolje vidi u glavnoj ulozi koju tumači, koja je drugačija od onih u prethodnim filmovima.
Njegov lik je veoma ljudski i očigledno je da je autor utkao u njega svoj entuzijazam, komplekse, iskustva, seksualne aktivnosti, fantazije i sl. To se vidi još u prvom kadru, kada nam se Vudi obraća kao stend-ap komičar koji opisuje svoju romantičnu prošlost i probleme u vezi. Takođe, evidentni su i stavovi koje ima, kao što je odbojnost prema drogama i loše mišljenje o holivudskoj 