You know what kind of plan that never fails? No plan. No plan at all. You know why? Because life cannot be planned.
Ovogodišnji glavni program filmskog festivala u Kanu je imao žestoku konkurenciju, jer su među kandidatima za Zlatnu Palmu bili filmaši poput Tarantina, Džarmuša, Almodovara, Malika i braće Darden. Međutim, jednoglasna odluka žirija je nagradu odnela u ruke Jun Ho Bongu (Joon Ho Bong) za njegov film Parasite. Ovaj južnokorejski autor iza sebe filmove kao što su Memories of Murder i Snowpiercer i doneo je prvu Zlatnu Palmu svojoj zemlji.
Film prati četvoročlanu porodicu Kim, marginalce koji se svakodnevno snalaze i žicare za egzistenciju. Porodicu čine optimistični otac Ki-taek (Kang-ho Song), pomalo ratoborna majka Čung-suk (Hye-jin Jang), snalažljivi momak Ki-vu (Woo-sik Choi) i stručnjak za falsifikovanje Ki-jung (So-dam Park). Iako žive skromno, oni su veoma povezani i drže se zajedno. Ki-vu dobija priliku da zaradi lepe pare kao privatni predavač engleskog jezika razmaženoj bogatašici. Porodica Park ima ličnog vozača i kućnu pomoćnicu, a njihov sin ima talenat za slikanje, pa mu je potreban privatni tutor i umetnički terapeut - Ki-vu uskoro shvata da je to idealna prilika i za čitavu njegovu porodicu...
Ne može se reći da je Bong bio persona non grata na Kanskom festivalu kao što je Lars von Trir, ali je ova pobeda totalno suprotna reakcijama na festivalu 2017. godine. Tada je predstavio svoj film Okja koji je producirao Netflix pročitaj više...Gisaengchung/ Parasite (2019)
You know what kind of plan that never fails? No plan. No plan at all. You know why? Because life cannot be planned.
Ovogodišnji glavni program filmskog festivala u Kanu je imao žestoku konkurenciju, jer su među kandidatima za Zlatnu Palmu bili filmaši poput Tarantina, Džarmuša, Almodovara, Malika i braće Darden. Međutim, jednoglasna odluka žirija je nagradu odnela u ruke Jun Ho Bongu (Joon Ho Bong) za njegov film Parasite. Ovaj južnokorejski autor iza sebe filmove kao što su Memories of Murder i Snowpiercer i doneo je prvu Zlatnu Palmu svojoj zemlji.
Film prati četvoročlanu porodicu Kim, marginalce koji se svakodnevno snalaze i žicare za egzistenciju. Porodicu čine optimistični otac Ki-taek (Kang-ho Song), pomalo ratoborna majka Čung-suk (Hye-jin Jang), snalažljivi momak Ki-vu (Woo-sik Choi) i stručnjak za falsifikovanje Ki-jung (So-dam Park). Iako žive skromno, oni su veoma povezani i drže se zajedno. Ki-vu dobija priliku da zaradi lepe pare kao privatni predavač engleskog jezika razmaženoj bogatašici. Porodica Park ima ličnog vozača i kućnu pomoćnicu, a njihov sin ima talenat za slikanje, pa mu je potreban privatni tutor i umetnički terapeut - Ki-vu uskoro shvata da je to idealna prilika i za čitavu njegovu porodicu...
Ne može se reći da je Bong bio persona non grata na Kanskom festivalu kao što je Lars von Trir, ali je ova pobeda totalno suprotna reakcijama na festivalu 2017. godine. Tada je predstavio svoj film Okja koji je producirao Netflix pročitaj više... 
An Uzi? I'm not from South Central Los fucking Angeles. I didn't come here to shoot twenty black ten year olds in a drive-by. I want a normal gun for a normal person.
In Bruges je, kao što i samo ime kaže, smešten i snimljen u Brižu, belgijskom srednjevekovnom gradu romantike i savršenih fotografija. Ova bajkovita destinacija koja se nalazi na listi svetske baštine Uneska je lokacija za odličnu priču, mešavinu trilera i crne komedije, koju potpisuje režiser i scenarista Martin McDonagh. Ovaj Irac ima reputaciju sjajnog dramaturga, dobitnik je Oskara za kratkometražni film Six Shooter, a ovo mu je bio prvi dugometražni projekat.
Radnja filma prati plaćene ubice Kena (Brendan Gleeson) i Reja (Colin Farrell), koje je njihov nervozni šef Hari Voters (Ralph Fiennes) poslao u Briž na hlađenje nakon loše odrađenog posla. Dok Ken uživa u gotičkog arhitekturi, brojnim kanalima i kaldrmisanim ulicama, Rej se dosađuje i nedostaje mu dom. Ispostaviće se da će im boravak u Brižu i čekanje Harijevog poziva biti čudno iskustvo, jer će imati susrete sa turistima, lokalnim stanovnicima, glumcima koji snimaju film, holandskim prostitukama i misterioznom Kloi (Clémence Poésy), koja ima svoje mračne tajne. Kada Harijev poziv napokon stigne, njihov boravak postaje borba između života i smrti, sa komičnim razmerama i iznenađujućim emocionalnim posledicama...
Može se reći da je glavni antijunak filma Rej, koji besciljno luta ulicama grada, bez interesovanja za 
-If they want to drink Merlot, we're drinking Merlot.
-No, if anyone orders Merlot, I'm leaving. I am NOT drinking any fucking Merlot!
Alexander Payne je cenjeni američki filmaš koji iza sebe ima filmove kao što su About Schmidt, Sideways, The Descendants i Nebraska. Za svoj rad je dva puta nagrađen Oskarom za adaptirani scenario, a još tri puta je nominovan kao režiser. Njegovi filmovi su poznati po kvalitetnim karakterima, specifičnom humoru i satiričnim prikazima savremenog američkog društva. Sideways je njegova ekranizacija istoimenog romana Reksa Piketa.
Majls Redmond (Paul Giamatti) je propali pisac iz San Dijega koji predaje engleski jezik i vrsni je poznavalac vina. Džek Kol (Thomas Haden Church) je televizijski glumac sa slabom karijerom koji uskoro treba da stane na ludi kamen. Kako bi proslavili Džekove poslednje dane kao neženja, njih dvojica kreću na putovanje kroz Kaliforniju gde će obilaziti poznate vinograde i degustirati kvalitetna vina. Na tom putovanju će se suočiti sa strahom šta ih čeka u budućnosti i kojim putevima će njihova sudbina krenuti...
Majls je depresivan zbog stvari koje nije postigao i što njegova karijera zavisi od odluka izdavača. Džeka neki prepoznaju, ali uglavnom ne i predstavlja malog glumca koji je okusio uspeh. Obojica se približavaju starijem dobu, muči ih kriza srednjih godina i nemaju čime da se pohvale. Iako dele zajedničku istoriju i propali potencijal, njih dvojica su komično neprilagođen tandem. 
One day I will swallow up the world, and when I do, I hope you all perish violently.
Harmoni Korin (Harmony Korine) je američki filmaš koji je svojim prvim filmom Kids (napisao scenario sa 19 godina) privukao pažnju ljubitelja nezavisnih filmova. Njegove radove prate kontroverze, jer predstavlja određene životne teme na potpuno ogoljeni način. Obraća pažnju na vizuelne detalje i poseduje umetnički pristup snimanju filma, ali dok ga jedni hvale, drugima je pretenciozni pokušaj autora sa besmislenim filmovima.
The Beach Bum je njegov najnoviji rad u kome je protagonista Mundog (Matthew McConaughey), buntovni pesnik koji živi život po svojim pravilima. U jednom momentu je bio uspešan i uticajan, proslavio se svojom poezijom i oženio je bogatašicu Mini (Isla Fisher), ali već duže vreme ništa ne piše i provodi se po plažama i na jahtama, često i sa drugim ženama. Mini i njegov agent Luis (Jonah Hill) insistiraju da završi knjigu koju je davno započeo...
Mundog je izmišljen lik, ali izgleda kao da je potpuno stvaran i postoje sugestije da je zasnovan na pravoj osobi, što me uopšte ne bi čudilo. On vrlo lako može biti neko ko baš sada sedi u nekoj krčmi na plaži, recituje svoje stihove i flertuje sa kim stigne. Sa druge strane, Mundog je izvan svakodnevnih briga običnih ljudi, čudan je i kontradiktoran, tako da je logično i da je produkt fikcije.
U svakom slučaju, protagonista je prijatna retkost i lik koji zaslužuje svoj film. Korinov scenario 
Let me see if I've got this straight: in order to be grounded, I've got to be crazy and I must be crazy to keep flying. But if I ask to be grounded, that means I'm not crazy any more and I have to keep flying.
Catch-22 je šestodelna mini-serija producentske kuće Hulu, koja je zasnovana na istoimenom čuvenom romanu Džozefa Helera iz 1961. godine. Kao autori su potpisani scenaristi Luke Davies i David Michôd. Naziv potiče od paradoksalne birokratske začkoljice u kojoj je podnošenje zahteva za otpust iz vojske znak zdravog razuma, što dalje znači da je ta osoba savršeno normalna, a samim tim i sposobna za izvršenje misija, pa se zahtev automatski - odbija.
U centar zbivanja je smešten Josarijan zvani Jojo (Christopher Abbott), bombarder američkih snaga u Drugom svetskom ratu, koji je besan jer ga hiljade ljudi koje nikada nije sreo pokušavaju ubiti. Međutim, pravi problem mu nisu ratni protivnici već njegova vojska, koja stalno povećava broj misija koje vojnici moraju obaviti kako bi regulisali svoje dužnosti prema državi. Jojo pokušava da eskivira misije, ali nailazi na Catch-22, što ga čini neprihvatljivim za razrešenje dužnosti...
Roman prati reputacija remek-dela koje je svojevremeno bilo kontroverzno, jer se bavilo satirom tada nedodirljivih državnih službi. Mete satire su bile nekompetentnost snaga bezbednosti i vojnih komandanata, sistematski rasizam, patriotizam, heroizam, koncept pravde i drugo. Od serije sam očekivao jaku satiru, ali nje nije 
Do I look like a rapist?
Stokholmski sindrom predstavlja psihološko stanje kada se taoci, kao produkt odbrambenog mehanizma, zbliže sa svojim otmičarima. Tom zbližavanju doprinosi više faktora, poput vremena koje su proveli zajedno, verovatnoće povređivanja ili ispunjavanja zahteva. Nakon završetka talačke krize, taoci odbijaju da svedoče protiv svojih otmičara ili govore pozitivno o njima.
Slučaj po kome je nazvan ovaj sindrom se desio 1973. godine u Stokholmu, za vreme pljačke banke. Ova apsurdna istinita priča je bila predmet istraživanja psihologa, ali i tema brojnih filmova. Priča prati Larsa Nistroma (Ethan Hawke), koji se prerušava, upada u banku i uzima taoce. Suprotno očekivanjima, njegov prvi zahtev je da mu dovedu Gunara Sorensona (Mark Strong), čoveka koji se već nalazi u švedskom zatvoru zbog pljački. Pregovori sa policijom se prekidaju nakon Larsovog zahteva da napusti banku zajedno sa taocima. Kako se sati pretvaraju u dane, nakon početnih pretnji, Lars i Gunar postižu gotovo drugarski odnos sa svojim taocima...
Jedna od talaca je Bjanka (Noomi Rapace), supruga i majka dvoje dece. Njen odnos sa Larsom postaje posebno komplikovan, jer je otkrila njegovu nežnu prirodu i stala je na stranu otmičara protiv policije. Autor ne pokušava da analizira ovaj fenomen, već predstavlja događaje iz perspektive svih učesnika. Na taj način mi shvatamo da veza koja je uspostavljena unutar banke nije tako čudna kao što deluje na prvi pogled.
Sticajem 
Those are nice, huh? And they're not real, so they'll last forever.
Scenaristkinja Nancy Oliver je došla na ideju za ovaj film dok je istraživala internet za potrebe svog novinskog članka. Tako je naletela na sajt koji prodaje ljubavne lutke, plastične tvorevine koje anatomski veoma liče na pripadnice slabijeg pola. Iznenađena potražnjom za ovom robom, počela je da razmišlja o tipu ljudi koga bi ove lutke mogle zanimati i tako je došla do skice svog protagoniste.
Radnja filma prati Larsa (Ryan Gosling), simpatičnog, povučenog i sramežljivog momka, koji radi monoton posao službenika i živi u garaži svog brata i snaje. Oni se trude da ga uključe u drušvena okupljanja, ali Lars uvek pronalazi neki izgovor. Jednom prilikom tokom dolaska na večeru kod njih, sa sobom dovodi i Bjanku, devojku njegovih snova, za koju se ispostavlja da je lutka naručena sa interneta. Njegov potez neće naići na odobravanje, ali će vremenom dovesti do razumevanja i podrške...
Koncept priče je takav da bi autori savremenih komedija lako pronašli materijal za jeftine šale i ismevanje Larsa, pa bi ovakav film mogao skliznuti u kombinaciju parodije i lošeg humora. Međutim, scenaristkinja nije išla linijom manjeg otpora i njen film ima elemenata drame, iako je u suštini komedija. Ta komedija se postiže specifičnošću karaktera kao što je Lars i uvrnutim situacijama koje uključuju njega i njegovu izabranicu - ako očekujete sitkom, potražite neki drugi film.
Lars se nalazi 
Roy Andersson je živa legenda švedskog filma, koji iza sebe ima samo šest dugometražnih radova, ali su čak četiri bili u konkurenciji za Oskara. Najpoznatiji je po svojoj tzv. Living trilogiji, koju čine filmovi Songs from the Second Floor (2000), You, the Living (2007) i ovaj iz naslova teksta. Reč je o slow cinema radovima, sa specifičnim Andersonovim stilom.
Taj stil se sastoji od dugih snimaka, apsurdne komedije i grotesknih karikatura švedskog drušva i kulture, sa glavnom temom biti ljudsko biće. Pogledao sam celu trilogiju, ali sam rešio da pišem o ovom filmu jer je najpoznatiji, a i gorepomenuti stil je ovde praktično zacementiran. Film čine samostalne scene, koje povezuju određene teme ili likovi. Iako nema tradicionalni tok radnje, može se reći da su glavni junaci Jonatan i Sem, koji neuspešno pokušavaju da prodaju svoju robu iz fabrike zabave.
Kao i prethodni filmovi u ovoj trilogiji, i ovaj se bavi običnim čovekom, koji živi svoj mali život i suočava se sa usamljenošću i čemerom. Na samom početku shvatamo da je golub iz naslova eksponat u muzeju, a nakon toga pratimo niz bizarnih scena sa umrtvljenim ljudima, gotovo zombijima, tokom njihovih dnevnih rutina. Mi ne delimo njihova stanovišta, niti se postavljamo u njihovu kožu, već samo posmatramo - baš kao i golub.
Anderson koristi statičnu kameru, sa dubokim, oštrim fokusom i jasnim linijama, a zahvaljujući njima su scene geometrijski precizne. Scenografija je pedantno raspoređena, 