There's a reason we're supposed to be afraid of this night.
U franšizi Halloween je bilo i previše filmova, ali složićete se sa mnom da je jedini zaista kvalitetan onaj Karpenterov original iz 1978. godine. U narednih četrdesetak godina smo dobili (čini mi se) sedam nastavaka, od toga jedan film bez Majkla Majersa, kao i rimejk sa njegovim nastavkom, a sa svakim novim projektom franšiza je postajala sve gora. Tačno četrdeset godina nakon originala nam je stigao njegov direktni nastavak.
Radnja filma je ponovo smeštena u Hedonfild i prati Lori Stroud (Jamie Lee Curtis), koja već četiri decenije pokušava da se suoči sa Majklom Majersom, ali nema dovoljno hrabrosti za to. Majers se nalazi u psihijatrijskoj ustanovi, a uskoro ga očekuje transport u zatvor gde će biti do kraja života. Lori je svoj život totalno podredila bezbednosti i pripremi za novi eventualni susret sa njim, a ta opsesija je uticala na njenu ćerku sa kojom nema dobar odnos. Tačno četrdeset godina nakon čuvenih ubistava, Majers dobija priliku da ih ponovi jer sticajem okolnosti dočepao slobode. Takođe, Lori dobija priliku da se napokon suoči sa njime...
Za razliku od scenarija u prethodnim filmovima franšize, koji su ili lutali tajmlajnima ili pokušavali sa psiho-analizom antagoniste, scenario u ovom filmu kult Majkla Majersa shvata veoma ozbiljno. Nema pokušaja da se istražuje njegovo poreklo, da se otkriva da li je on inkarnacija čistog zla ili psihički poremećen (u suštini, pročitaj više...Halloween (2018)
There's a reason we're supposed to be afraid of this night.
U franšizi Halloween je bilo i previše filmova, ali složićete se sa mnom da je jedini zaista kvalitetan onaj Karpenterov original iz 1978. godine. U narednih četrdesetak godina smo dobili (čini mi se) sedam nastavaka, od toga jedan film bez Majkla Majersa, kao i rimejk sa njegovim nastavkom, a sa svakim novim projektom franšiza je postajala sve gora. Tačno četrdeset godina nakon originala nam je stigao njegov direktni nastavak.
Radnja filma je ponovo smeštena u Hedonfild i prati Lori Stroud (Jamie Lee Curtis), koja već četiri decenije pokušava da se suoči sa Majklom Majersom, ali nema dovoljno hrabrosti za to. Majers se nalazi u psihijatrijskoj ustanovi, a uskoro ga očekuje transport u zatvor gde će biti do kraja života. Lori je svoj život totalno podredila bezbednosti i pripremi za novi eventualni susret sa njim, a ta opsesija je uticala na njenu ćerku sa kojom nema dobar odnos. Tačno četrdeset godina nakon čuvenih ubistava, Majers dobija priliku da ih ponovi jer sticajem okolnosti dočepao slobode. Takođe, Lori dobija priliku da se napokon suoči sa njime...
Za razliku od scenarija u prethodnim filmovima franšize, koji su ili lutali tajmlajnima ili pokušavali sa psiho-analizom antagoniste, scenario u ovom filmu kult Majkla Majersa shvata veoma ozbiljno. Nema pokušaja da se istražuje njegovo poreklo, da se otkriva da li je on inkarnacija čistog zla ili psihički poremećen (u suštini, pročitaj više... 
Bila je to ljubav na prvi pogled. Od te davne 1987. godine, pa do danas, nikada se nije ugasila i mnogo puta sam joj se sa oduševljenjem vraćao. Emocija je još jača činjenicom da je to bio prvi film (ne računajući crtaće) koji sam sa ocem pogledao u bioskopu. Arni i ekipa u jednom od najdražih mi lično, a i najboljih filmova tog žanra uopšte za većinu filmofila. Naravno, reč je o Predator-u. Zbog toga je i uzbuđenje bilo na vrhuncu kada se pojavio novi nastavak 2018. godine pod imenom The Predator.
The Predator je četvrti film u seriji ili šesti ako računamo ona dva hibridna sa Alien-om. Međutim, svi ti posle Arnijevog iz 1987. nisu bili ni blizu, što kvalitetom, što popularnošću. Onaj drugi može i proći jer je zadržao deo atmosfere prvog, dok su ostali išli na dodvoravanje publici i odstupili su od prvobitne, prvenstveno jezive atmosfere koja ga je krasila. U isti koš može se staviti i ovaj poslednji The Predator, koji nije opravdao očekivanja, barem kada se radi o Predator filmu.
Režiju i scenario potpisuje Šejn Blek, poznat po svom posebnom akcionom stilu filmova kao što su Lethal Weapon, Last Action Hero, Irom Man 3, The Nice Guys itd. On je čak i glumio manju ulogu u originalnom Predatoru. Njegovi filmovi su nabijeni akcijom i humorom i uz njih smo se sjajno zabavljali više puta. Međutim, u tome možda i jeste jedan od glavnih problema, kada je u pitanju The Predator.
Orginalni Predator je bio film koji je dobio status kultni čim 
- See, you thought I was a cripple but you didn't know that I'm a ninja.
- While I am state of the art, I am not a ninja.
Iako nisam preveliki ljubitelj naučne fantastike, rado ću pogledati indi projekat autora koji ima ideju i koji zna šta hoće - još ako dođe do saradnje sa producentskom kućom koja ima dobru reputaciju za nezavisne filmove, pun pogodak. Li Vanel (Leigh Whannell) iza sebe ima uspešnu karijeru kao glumac i scenarista horor filmova, a pre tri godine je debitovao i kao režiser filmom Insidious: Chapter 3. Film o kome danas pišem je njegovo autorsko delo, a reč je o odličnom miksu žanrova pod imenom Upgrade.
Venel nam predstavlja njegovu viziju utopijske budućnosti u kojoj je tehnologija kontroliše skoro sve aspekte života. U toj budućnosti Grej Trejs (Logan Marshall-Green) izbegava tehnologiju, obožava tradicionalne automobile i radi kao mehaničar. Nakon incidenta u kome on ostaje paralizovan, pristupa mu direktor tehnološke kompanije sa eksperimentalnim implantom, koji će mu vratiti funkciju udova. Reč je o računarskom čipu pod nazivom STEM, koji se pokazuje mnogo funkcionalnijim i inteligentijim nego što su očekivali. Grej u tom čipu dobija neočekivanog saveznika u osveti prema ljudima koji su izazvali incident...
Upgrade je futuristički akcioni triler sa temom osvete, u kome glavni junak otkriva da je u isto vreme i nosilac, ali i marioneta veštačke inteligencije. Ideja koja vodi priču je zaista fascinantna i postavlja razna 
It's heartening to see so many strange, new faces here today. I know my mom would be very touched, and probably a little suspicious.
Nešto ranije ove godine smo imali priliku da gledamo autorski horor, koji ovom zapostavljenom žanru daje posebnu dimenziju i ucrtava put za budućnost istog. Džon Krasinski nas je u svom filmu A Quiet Place vodio od drame do horora i nazad, menjajući prirodu priče i suptilno naglašavajući ono što želi da nam kaže. Specifičnom atmosferom i izostankom zvuka, sa pričom koja je usmerena na porodicu, Krasinski je postigao pun pogodak i verujem da su mnogi pomislili kako se tako dobar horor neće skoro pojaviti.
Međutim, u poslednjih nekoliko nedelja mnogi pričaju o novom autorskom hororu, koji potpisuje anonimni Ari Aster, čovek kome je ovo prvi dugometražni film. Hereditary počinje umrlicom, tako da tačno znate šta da očekujete od ovog poprilično jezivog filma - da se radi o smrti. Od te osnovne ideje, autor istražuje i odvodi nas u krajnosti žalosti i ludila.
Priča prati porodicu Grejem, koja živi u velikoj kući van grada, okruženoj šumom. Porodicu čine Eni (Toni Collette), njen suprug Stiv (Gabriel Byrne) i njihova deca Piter (Alex Wolff) i Čarli (Milly Shapiro). Film otvara sahrana Enine majke, koja je bila dominantna figura u njenom životu. Na prvi pogled, niko u porodici nije previše uznemiren zbog toga, osim Čarli, koju je baka odgajala kao da je njena ćerka. Ubrzo nakon sahrane počinju 
Tiho, kao nikada do sada. Upravo takva je bila atmosfera u bioskopu, dok se na platnu odigravao film. Mnogi su ga hvalili. Kritika, publika. A ja? Ja sam isčekivao trenutak kada će stići kod nas, da pogledam i to čudo. Kažem čudo, jer ja i horor imamo istoriju. Od punog paketa VHS naslova, dobijenih zajedno sa video rekorderom, pristiglim brodom pravo iz Japana, mnogi su bili horori. Prestravili su malog balavca i urezli se u pamćenje, ali i srce.
Od tada traje decenijska ljubav, ali i muke. Muke jer godinama jedva neki gledljiv se pojavi, a onaj baš dobar je redak kao i jednorog. Možda i ređi. Ali, eto čuda se dešavaju i ja izađoh iz bioskopa sa komentarom odličan! U pitanju je A Quiet Place, odličan film, odličan horor, ma kako čudno zvučalo.
Godina je 2020. Svet je u ruševinama. Sve je pusto, a jedini preživeli žive u tišini. Zvuk je najveća opasnost, jer sa zvukom dolaze oni, a njihov dolazak znači kraj. Evelin (Emily Blunt) i Li Abot (John Krasinski), sa svoje troje dece, pokušavaju da prežive u novom svetu. Napravili su svoj mali svet i stroga pravila. Uz sve to, velika tragedija uzdrmaće i njihove međusobne odnose. Da bi izašli na kraj sa izazovima sveta, moraće prvo da prebrode one u svojoj porodici...
A Quiet Place je kompletno delo Džona Krasinskog. Poznati glumac potpisuje režiju, scenario i tumači glavnu ulogu. Tako smo, mogu slobodno reći, dobili još jednog svestranog filmskog umetnika od koga, sudeći po ovom filmu, možemo očekivati 
Our children are dying, but yes. I can make you mashed potatoes.
Grčkog režisera i scenaristu Jorgosa Lantimosa (Yorgos Lanthimos) šira javnost je upoznala pre dve godine, kada je izbacio svoj prvi film na engleskom jeziku po imenu The Lobster. Ovaj Grk je danas lice koje iza sebe ima nominaciju za Oskara u kategoriji najboljih scenarija, a apsurdnost, crni humor i jaka satira su postali njegovi zaštitni znakovi. Moram priznati da sam jedva čekao da pogledam ovaj film, s obzirom da ga pratim još od filma Dogtooth, ali nisam očekivao da će The Killing of a Sacred Deer biti u žanru horor-trilera.
Doktor Stiven Marfi (Colin Farrell) je cenjeni kardiohirurg koji živi savršenim životom i ima savršenu porodicu. Nakon smrti pacijenta, Stiven započinje specifičan odnos sa pacijentovim sinom, šesnaestogodišnjim Martinom (Barry Keoghan). Ono što je počelo kao razmena poklona i poneka šetnja ili obrok u lokalnom restoranu će se vremenom razviti u situaciju da Martin postane redovan gost u Stivenovoj porodičnoj kući, iako se na momente čini da Martin, iza fasade kulturnog dečaka, krije svoje prave namere. Neočekivano, idilična porodica počinje da se raspada, jer najmlađi članovi počinju da boluju od neobjašnjive bolesti, a ispostavlja se da je to sve kazna za Stivenova dela...
Centralna radnja filma se vrti oko greha iz prošlosti koji je došao na naplatu, a dok se greh ne prizna, zbog njega ispašta čitava porodica. Stivenova duša može biti očišćena 
I wanna make a Paradise.
Režiser i scenarista Daren Aronofski (Darren Aronofsky) spada u red specifičnih autora čiji filmovi ne ciljaju širu publiku, ali se mora priznati da se sa svakim novim projektom broj njegovih poštovalaca sve više smanjuje. Autor filmova Requiem for a Dream, The Wrestler ili Black Swan je u poslednje vreme počeo da se bavi religijom i njegovi filmovi prate tu tematiku, a tako osetljiva tema, koju on uobliči/izmeni svojom autorskom slobodom, obično ne nailazi na šire razumevanje. Mistična promocija njegovog novog filma Mother! je obećavala klasičan misteri-horor unutar stare kuće, ali svako ko je bar malo upoznat sa njegovim radom je morao očekivati nešto netipično i drugačije.
Radnja filma se centrira oko devojke (Jennifer Lawrence) kojoj ne saznajemo ime. Ona živi u staroj trospratnoj kući koju je u potpunosti sama adaptirala, a u njoj živi sa svojim suprugom (Javier Bardem), piscem koji ima problema sa inspiracijom i motivacijom. Njihovu svakodnevnicu prekida dolazak misterioznog čoveka (Ed Harris), koji je pomislio kako je njihova kuća motel. Pisac poziva stranca da provede noć u njihovoj kući, a nedugo zatim neočekivano stiže i njegova supruga (Michelle Pfeiffer). Par neznanaca unosi nemir u njihovu kuću i njihove živote, a situacija se dodatno komplikuje kada ujutru stignu i njihovi sinovi...
Aronofski je ateista, ali je primetna njegova fascinacija biblijskim motivima. Generalno, njegova filmografija se može podelite 
Prošlo je mnogo godina, pa i decenije od kako sam čitao knjigu, a gledao i film omiljenog mi pisca, Stivena Kinga. Ime je It (Ono) i donosi priču o jednom od najpoznatijih klovnova na svetu, Penivajzu. Prođe 27 godine, ne i slučajno, i dođe nam nova verzija filma, kako volim reći, za nove generacije. Kako smo dobili novi Star Trek, pa Star Wars, Godzilu, što ne bismo i It. Naravno, nastala je opšta halabuka i upoređivanje sa originalom, knjigom i šta sve ne. Ja se neću time baviti, jer iskreno prošlo je toliko vremena, da se i ne sećam ni knjige ni starog filma, ili ako baš želite, mini-serije. Pisaću o ovom, za nove generacije, starom novom hitu, po imenu It.
Radnja se dešava osamdesetih godina u Mejnu, kao i većina Kingovih priča. Deri je tipičan američki gradić, po svemu sem po jednoj stvari. Nestanci ljudi. Vekovima se tu dešavaju povremeni nestanci ljudi, a posebno dece. Ti slučajevi nikada nisu rešeni do kraja, ali pošto su periodi suše često dugi, nekako se i zaboravi na njih. U tom okruženju živi i grupica školaraca, autsajdera koji su često meta školskih nasilnika. Tako ta ekipica, junaci naše priče, počinju da doživljavaju neobične, ali strahovite situacije. Kada jedni drugima ispričaju svoja iskustva, shvate da je kod svih jedno isto. Klovn po imenu Penivajz (Bill Skarsgård)...
Moram reći da It vraća u srećne dane odrastanja, kada smo premirali od straha gledajući Penivajza kako teroriše grad. Međutim, vratio me onim 