The broken are the more evolved.
M. Najt Šajamalan je filmaš koji je svojim prvim filmovima The Sixth Sense, Unbreakable i Signs doživeo instant slavu, ali je nakon toga njegova karijera krenula silaznom putanjom, čineći ga skoro, pa autorom B radova. Njegov film Visit od pre dve godine nas delimično podseća kakav je autor ovaj čovek bio, dok je njegov najnoviji film Split privukao dosta pažnje, pre svega zbog izvrsnog Džejmsa MekAvoja (James McAvoy), koji sa briljantnom ekscentričnošću tumači glavnu ulogu (glavne uloge).
Radnja filma Split je prilično jednostavna: nakon rođendanske žurke, tri tinejdžerke bivaju otete. Ispostavlja se da je otmičar Kevin Vendel Kramb (MekAvoj), čovek koji pati od poremećaja identiteta sa čak 23 ličnosti. O tim ličnostima saznajemo više prilikom interakcija sa psihijatrom Karen (Betty Buckley), koja nije svesna da je on otmičar. Jedna od otetih devojaka, Kejsi (Anya Taylor-Joy), je bila zlostavljana kao devojčica i manipuliše najslabijim Kevinovim karakterom kako bi nekako pobegle. Međutim, sve ličnosti u Kevinovoj glavi zaziru od jačanja 24. identiteta, koji će se uskoro osloboditi...
Priča se centrira oko dva karaktera koji su žrtve očiglednog psihičkog i fizičkog zlostavljanja. Dok Kevin ima disocijativni poremećaj ličnosti, Kejsi ima svoje mentalne probleme koji nisu dijagnostikovani. Autor ih prikazuje kao slomljene ljude koji nisu u mogućnosti da žive normalan život, ali nema nimalo empatije prema pročitaj više...Split (2016)
The broken are the more evolved.
M. Najt Šajamalan je filmaš koji je svojim prvim filmovima The Sixth Sense, Unbreakable i Signs doživeo instant slavu, ali je nakon toga njegova karijera krenula silaznom putanjom, čineći ga skoro, pa autorom B radova. Njegov film Visit od pre dve godine nas delimično podseća kakav je autor ovaj čovek bio, dok je njegov najnoviji film Split privukao dosta pažnje, pre svega zbog izvrsnog Džejmsa MekAvoja (James McAvoy), koji sa briljantnom ekscentričnošću tumači glavnu ulogu (glavne uloge).
Radnja filma Split je prilično jednostavna: nakon rođendanske žurke, tri tinejdžerke bivaju otete. Ispostavlja se da je otmičar Kevin Vendel Kramb (MekAvoj), čovek koji pati od poremećaja identiteta sa čak 23 ličnosti. O tim ličnostima saznajemo više prilikom interakcija sa psihijatrom Karen (Betty Buckley), koja nije svesna da je on otmičar. Jedna od otetih devojaka, Kejsi (Anya Taylor-Joy), je bila zlostavljana kao devojčica i manipuliše najslabijim Kevinovim karakterom kako bi nekako pobegle. Međutim, sve ličnosti u Kevinovoj glavi zaziru od jačanja 24. identiteta, koji će se uskoro osloboditi...
Priča se centrira oko dva karaktera koji su žrtve očiglednog psihičkog i fizičkog zlostavljanja. Dok Kevin ima disocijativni poremećaj ličnosti, Kejsi ima svoje mentalne probleme koji nisu dijagnostikovani. Autor ih prikazuje kao slomljene ljude koji nisu u mogućnosti da žive normalan život, ali nema nimalo empatije prema pročitaj više... 
Malo šta se pokazalo tako uspešno kao kombinacija sci-fi žanra sa hororom. To su nam pokazali mnogobrojni uspešni filmovi i franšize, koje su dobile i status kultni. Uticaj koji je na mene ostavio Alien me je napravio najvećim fanom ovog žanra. Nakon njega, usledilo je mnoštvo filmova sa istom postavkom, sa više ili manje uspeha, ali sam redom svaki gledao, pa tako i ovaj poslednji, Life.
Na međunarodnoj svemirskoj stanici sve je spremno za doček sonde koja nosi uzorke prikupljene na Marsu. Sonda stiže i uzorci su tu. Šestočlana posada nestrpljivo očekuje prve nalaze, a oni kažu da je u uzorcima otkrivena i biološka ćelija. Biolog Hju u laboratoriji stvara uslove kako bi pokušao da oživi ćeliju. Na kraju u tome uspeva i ćelija počinje da se deli. Nastaje opšte oduševljenje, a na zemlji je čak održano i izvlačenje koja će škola dati ime novoj vanzemaljskoj vrsti, a ono glasi Kalvin. Ubrzo će jedan manji kvar pokrenuti sled događaja, a pitanje da li je trebalo uopšte igrati se sa vanzemaljskim oblikom života će zlokobno odzvanjati stanicom...
Life je brz i napet, akcijski sci-fi/horor, koji koristi maksimalno svojih sto minuta, ne ostavljajući mesta praznom hodu. Režirao ga je Daniel Espinoza, šveđanin poznat po svojim prethodnim radovima kao što su Snabba Cash, Safe House i Child 44. Espinoza se kroz karijeru okušao u različitim žanrovima, a ovo mu je prvi sci-fi, pa i prvi horor film. Svoje početne korake u atraktivnom žanru je napravio 
Nakon dugogodišnjeg gledanja filmova određenog omiljenog žanra, u ovom slučaju horora, a posebno određenog podžanra, u ovom slučaju zombi podžanra, izgubite svaku nadu da ćete doživeti nešto novo, nesvakidašnje, drugačije. A onda, bez nekih očekivanja pogledate film za koji mislite da je još jedan u nizu i iznenadite se jer je upravo vratio već pomenutu, izgubljenu nadu. U pitanju je novi zombi film koji nam stiže sa ostrva, dugog imena: The Girl with All the Gifts.
Prve naznake da bi ovo ipak moglo da valja ogledale su se u glumačkoj ekipi, za ovakav tip filma izuzetnoj: Glen Klouz (Glenn Close), Džema Arterton (Gemma Arterton) i uvek sjajni Pedi Konsidajn (Paddy Considine). Režiser Kolm Mekarti je meni nepoznat, ali je neko ko je režirao i fenomenalne serije Sherlock, Peaky Blinders itd. Dodatni plus je što je film britanski, a oni znaju da ponude nesvakidašnji i odličan horor kao što je 28 Days Later, Dog Soldiers itd. Sa tom pozitivnom energijom završih navedeni film i u istom raspoloženju isti želim i da vam preporučim.
Radi se od post-apokaliptičnoj horor/drami. Priču saznajemo preko lika devojčice Melani, ali ta priča počinje veoma čudno. Ona nosi zatvoreničku odeću, zavezana je za invalidska kolica, a zajedno sa dvadesetak svojih vršnjaka sa istim outfitom je pod stalnim nadzorom naoružanih vojnika. Svaki dan idu na nastavu i dok u tim uvodnim minutima pokušavamo da shvatimo šta to gledamo, dolazi da naglog ubrzanja radnje koja 
Iako je film odlično snimljen, skroz je besmislen, spor, nadrealan i bolestan.
Ovo je najčešći komentar koji u najkraćim crtama opisuje prosečnog filmofila, a koji se sve češće može čuti. Da ustanovimo na početku nešto - besmisleno, sporo, bizarno (bolesno) i nadrealno samo danas i može u rečenicu sa Refnovim (Nicolas Winding Refn) imenom, u pravom smislu tih reči. Ostali režiseri (izuzetak je Dejvid Linč, naravno) uglavnom se pretvaraju da snimaju takve filmove, ali zapravo ne. Osim Refna, niko nije dovoljno hrabar, inovativan i što je najveća prepreka - ne rizikuje. Ja ga baš zato izuzetno cenim i sve više poštujem. Kada sam pomislila da ne mogu više da mu se divim - desio se ovaj film. Bingo! Ipak mogu!
Radnja filma dešava se u Los Anđelesu, centru modne, filmske i muzičke industrije. Junakinja filma je Džesi (Elle Fanning), obična šesnaestogodišnja devojka koja misli da može uspeti kao manekenka. Iako je na prvi pogled obična, na onaj drugi ima nešto što je izdvaja od ostalih sličnih devojaka - tužni i zamišljeni pogled kojim magnetno privlači, a njena naivnost i nevinost joj dižu cenu još više. Na svom prvom snimanju upoznaje mladog fotografa Dina (Karl Glusman) sa kojim počinje intenzivnije druženje i šminkerku Rubi (Jena Malone). Rubi se odmah na početku postavlja zaštitnički i kasnije je upoznaje sa par manekenki, koje pri prvom susretu ne mogu sakriti svoju očiglednu zavist i ljubomoru prema privlačnosti pridošlice 
I want my candy bar.
Zbog ovog citata u filmu sam se i odlučila za recenziju. Deo filma sa njim je tako američki, morate pogledati da bi znali o čemu pričam. Treći deo Pročišćenja se nadovezuje na priču glavnog lika iz drugog dela - Leo Barns (Frank Grillo), bivši policajac, se sada nalazi u ulozi šefa osiguranja senatorike Čarli Roan (Elizabeth Mitchell), koja je ozbiljan kandidat za sledećeg predsednika Amerike, a ona se jedina od istaknutijih političara oštro i aktivno zalaže da se Pročišćenje ukine.
Bliži se dan godišnjeg Pročišćenja, a vlada tik pred tu kobnu noć donosi iznenadnu odluku koja dopušta da svi tu veče mogu biti ubijeni, bez obzira na status ili moć, pošto su političari i bogataši bili do tada zaštićeni. Senatorka tako postaje glavna meta konkurenata. Leo sve detaljno radi da senatorku osigura tih dvanaest sati, ali izdaja u njihovim redovima tera njih dvoje u beg iz sigurne kuće. Oni će morati pokušati da prežive na opasnim ulicama do jutra.
The Purge: Election Year počinje eksplozivno i na prvu, a krvavi i nasilni flešbek je ujedno i temelj same radnje - taj detalj je jako dobro urađen. Koncept je isti kao i u prva dva filma, sa visokostilizovanim okruženjem, inovativnim maskama i nasiljem koji vreba svake sekunde. Režiser i scenarista je ostao isti (James DeMonaco), kao i glavni glumac, ali priča svakim novim nastavkom odlazi malo previše u krajnost, po mom utisku. Pokušaj političke poruke je očigledan i 
Svideo mi se film, ali ne pišem osvrt samo iz tog razloga. Dosta mi je svih onih koji se isključivo samooduševljavaju napucanim i skupim blokbasterima gde im je sve potaman, realno i super, dok za ovakve - dubokosmislene, ali niskobudžetne indi filmove, imaju samo reči kritike kojima se ne nazire kraj. Da, to je opis filmskih snobova kojih je nažalost sve više. Mora se tome pokušati stati na kraj, na bilo koji način. Ja ću pokušati preporukom za gledanje ovog filma. Naravno, preporuku pišem i zbog prerane smrti glavnog glumca u filmu kao omaž njegovom liku i delu, iako je on imao mnogo boljih uloga, ali je ova (uz nadolazeći nastavak Star Treka) najsvežija.
Radnja filma se vrti oko nepoznatog hardkor pank benda koji, kao i većina muzičara te vrste, jedva sastavljaju kraj sa krajem. Nakon jedne neuspešne svirke, gde su zaradili samo toliko da pokriju gorivo, organizator iste im zakazuje svirku u jednom zabačenom klubu koji se nalazi u šumi. Jedini potencijalni problem je taj što je klub lokalno mesto okupljanja američkih neonacista, ali pošto imaju već dovoljno iskustva sa skinhedsima koji su česti gosti na njihovim koncertima, prihvataju ponudu.
Iako je nastup počeo sa provokatorskim performansom pesme Nazi Punks Fuck Off i malo napeto, ostatak svirke prolazi u najboljem redu. Nakon iste, bend dobija isplatu i polako počinje pakovanje opreme i instrumenata. Međutim, na samom odlasku, članica benda zaboravi telefon u tzv. green room-u iliti bekstejdž 
Prvo i osnovno - ako niste gledali kultni horor Evil Dead (1981) nema potrebe ni da pokušate gledati ovu seriju. Osvrt pišem najviše radi kulta, brenda spomenutog filma - jednog jedinog i neponovljivog Eša Vilijamsa i naravno, spomenutog kultnog filma i njegovih nastavaka. Dakle, ako ne znate ko je Eš Vilijams ili niste ranije čuli za Zle mrtvace ili Zlu smrt (izaberite prevod po volji) zaobiđite i osvrt, a samim time i preporuku same serije jer nema šanse da vam se ovo imalo svidi. Nije prazna fraza, ozbiljna sam.
Radnja serije se nastavlja trideset godina nakon dešavanja iz gorepomenutog filma. Eš (Bruce Campbell) je jedini preživio teror u kolibi i trideset godina kasnije se još nije potpuno pomirio sa tim šta se zaista tada desilo. Dane provodi radeći u supermarketu, a noćima izigrava velikog zavodnika, nekada uspešno, a nekada ne. Godinama izbegava pravu odgovornost i ozbiljnost u svom životu, a kada se ponovo pojavi pošast mrtvih zvana Deaditi, Eš se ipak mora suočiti sa svim svojim demonima iz prošlosti, kako lične prirode, tako i ovim opasnima koji prete da unište čovečanstvo.
Opet će postati lovac na čudovišta sa motornom testerom umesto ruke, ali ovoga puta neće biti sam. Pridružiće mu se pomoćnici - priglupi, ali simpatični kolega sa posla Pablo (Ray Santiago) i slatka, ali badass Keli (Dana DeLorenzo).
Demoni koji ustaju iz mrtvih - kada se izgovore reči koje nemaju nikakvog smisla. Demoni koji bivaju oslobođeni iz pakla. Čovek 
Siguran sam da mnogi od vas imaju nekog režisera koji je baš po vašoj meri, jednog koji snima filmove onako kako bi ste ih vi snimili. Jednog koji insistira na onome na čemu bi ste i vi insistirali. Jednog čije filmove bez izuzetka opet i opet gledate. Jedan takav, za mene, je sasvim sigurno veliki čarobnjak natprirodnog Giljermo del Toro (Guillermo del Toro), a film o kome danas pišem je njegovo najnovije ostvarenje, Crimson Peak iliti Grimizni vrh.
Kao što sam već rekao, Del Toro je jedan od mojih omiljenih režisera, a razlog je jednostavan, slika svoju bogatu maštu na veliko platno, baš kao što bih ja moju. Kreator natprirodnog, bajkovitog sveta, sa svim svojim čudesima, lepotom i stravom koja vreba u senkama te iste lepote. Njegov svet je uvek bogat, raskošan u bojama, izrezbaren bezbrojnim detaljima, prožet metaforama izraženim jakim koloritom. Tu obitavaju neka od najčudnijih i najstrašnijih likova koje smo imali priliku gledati. To je mesto gde se dešavaju čudesne priče i gde ljudi silaze kako bi rešili neke od misterija života koje ih muče u svetu naše svakodnevnice, ali i da bi se suočili sa senkama ljudi koji su tu zatočeni raznoraznim posledicama svojih svetovnih dela. Zbog svega navedenog, Del Toro je režiser čije filmove ću uvek sa radošću pogledati, pa tako sam i ovaj.
Priču nam pripoveda Edit (Mia Wasikowska), a započinje je rečima da veruje u duhove. Priča počinje na dan smrti njene majke, dok je Edit još uvek bila devojčica. 