Nakon pada Čaušeskog, u Rumuniji je nastao filmski talas koji se sa pravom smatra jednim od najboljih, ne samo u Evropi. Filmaši iz ove zemlje se bave isključivo socijalnim temama, problemima malog čoveka i njegovim trudom da se snađe u kombinaciji modernog doba i onoga što je ostalo pod komunističkim doktrinama. Jedan od tih filmaša je Kristijan Munđu (Cristian Mungiu), a ranije sam pisao o njegovom odličnom filmu Bacalauret.
4 Months, 3 Weeks and 2 Days je smešten u 1987. godinu, pred sam kraj Čaušeskove vladavine. Radnja prati Gabitu (Laura Vasiliu) koja je trudna i očajna se obraća svojoj cimerki Otiliji (Anamaria Marinca) da organizuju abortus, koji je tada bio ilegalan, kao i kontracepcija. Sakupile su poveću svotu novca, pronalaze lekara Bebea (Vlad Ivanov) i iznajmljuju hotelsku sobu, sa nadom da se sve brzo završi i da će sve proći kako treba. Tokom jednog dana, njih dve će se suočiti sa žrtvama koje će podneti, kao i sa posledicama...
Kao što sam i očekivao, reč je o mračnoj, sporogorećoj drami o dve žene koje se bore za svoj cilj u teškim vremenima, a posredno pratimo kako se mučio jedan čitav narod. Ovo je film o ljudskom stanju, poverenju i ekstremima kojima ljudi ponekad moraju ići, kao i o posledicama koje prate određene akcije. Imamo uvid u brutalni komunistički režim, propraćen nemaštinom i nestašicama, a turobnost priče izražava autorovu društveno-političku kritiku.
Čitava priča se odvija u toku jednog dana, pročitaj više...4 luni, 3 saptamâni si 2 zile/ 4 Months, 3 Weeks and 2 Days (2007)
Nakon pada Čaušeskog, u Rumuniji je nastao filmski talas koji se sa pravom smatra jednim od najboljih, ne samo u Evropi. Filmaši iz ove zemlje se bave isključivo socijalnim temama, problemima malog čoveka i njegovim trudom da se snađe u kombinaciji modernog doba i onoga što je ostalo pod komunističkim doktrinama. Jedan od tih filmaša je Kristijan Munđu (Cristian Mungiu), a ranije sam pisao o njegovom odličnom filmu Bacalauret.
4 Months, 3 Weeks and 2 Days je smešten u 1987. godinu, pred sam kraj Čaušeskove vladavine. Radnja prati Gabitu (Laura Vasiliu) koja je trudna i očajna se obraća svojoj cimerki Otiliji (Anamaria Marinca) da organizuju abortus, koji je tada bio ilegalan, kao i kontracepcija. Sakupile su poveću svotu novca, pronalaze lekara Bebea (Vlad Ivanov) i iznajmljuju hotelsku sobu, sa nadom da se sve brzo završi i da će sve proći kako treba. Tokom jednog dana, njih dve će se suočiti sa žrtvama koje će podneti, kao i sa posledicama...
Kao što sam i očekivao, reč je o mračnoj, sporogorećoj drami o dve žene koje se bore za svoj cilj u teškim vremenima, a posredno pratimo kako se mučio jedan čitav narod. Ovo je film o ljudskom stanju, poverenju i ekstremima kojima ljudi ponekad moraju ići, kao i o posledicama koje prate određene akcije. Imamo uvid u brutalni komunistički režim, propraćen nemaštinom i nestašicama, a turobnost priče izražava autorovu društveno-političku kritiku.
Čitava priča se odvija u toku jednog dana, pročitaj više... 
Više puta do sada sam na sajtu isticao kvalitete južnokorejske kinematografije, koja zaista ima čime da se pohvali. Svakako najpopularniji izvozni produkt su trileri, kojima je grupa filmaša iz te zemlje dala svoj specifični autorski pečat. Njima sam posvetio dvodelni tekst preporuka za početnike, a ovoga puta posebno ističem jedan od njih. U pitanju je Memories of Murders cenjenog filmaša Jun-Ho Bonga (Joon-ho Bong).
Radnja filma je smeštena u ruralnu Južnu Koreju 1986. godine. Desila su se dva ubistva mladih devojaka, koja istražuje tandem lokalnih detektiva Park Du Men (Kang-ho Song) i Čo Jong Ku (Roe-ha Kim). Njihova istraga nema nikakve tehnike, ne ističu se svojom inteligencijom, ali koriste brutalnost, bez praktičnih rezultata. U pomoć im stiže sposobniji i iskusniji detektiv iz Seula Seo Tae Jun (Sang-kyung Kim), a uskoro se dešava i treći slučaj ubistva...
Detektivi imaju entuzijazam da otkriju počinioca, ali njihove napore ometaju neuredni postupci policije, koji ne umeju da se nose sa delikatnim postupcima obezbeđivanja lokacije i dokaza. Taj entuzijazam se vremenom svodi na premlaćivanje osumnjičenih i izvlačenje priznanja. Dolaskom gradskog detektiva njihove metode se poboljšavaju, ali i dalje nemaju počinioca. Iako je tematika mračna, kroz pojedine scene je protkan crni humor, koji se uglavnom zasniva na smotanosti naših detektiva. Tipičan primer je scena kada komentarišu kako ubica ne ostavlja dlake i jedan od njih predlaže pretragu 
-If you had to change one thing about your life, what would it be?
-Well, how much is one thing?
Stuart: A Life Backwards je televizijski film producentske kuće BBC, koji predstavlja ekranizaciju istoimene knjige Aleksandra Mastersa iz 2005. godine. Knjiga se bavi Stjuartom Šorterom, čovekom koji je bio kriminalac, beskućnik i aktivista, a temelji se na razgovorima koje su njih dvojica vodili. Režiju potpisuje David Attwood, veteran britanske televizije.
Aleksandar (Benedict Cumberbatch) je povučeni pisac i ilustrator, koji radi u prihvatilištu za beskućnike. Dvoje humanitarnih radnika bivaju uhapšeni, on pokreće kampanju za njihovo oslobađanje i tokom kampanje upoznaje Stjuarta (Tom Hardy), haotičnog mladog beskućnika. Aleksandar počinje da otkriva sve više o Stjuartovom komplikovanom životu i traumatičnom detinjstvu i dolazi na ideju da napiše knjigu o tome...
Tokom brojnih razgovora, Stjuart se priseća detalja iz prošlosti i zajedno sa Aleksandrom shvatamo razloge zašto je postao to što jeste. Kako vreme prolazi, njihovo ekscentrično prijateljstvo se razvija, a Aleksandar dobija uvid u svet koji mu nije bio poznat. Upravo je Stjuart predložio da radnja knjige ide unazad, kako bi se pravi razlozi za njegovo ponašanje objasnili na samom kraju, tj. u njegovoj ranoj mladosti.
Stjuart je narkoman sa istorijom samopovređivanja, beskućnik koji pati od mišićne distrofije i čovek koji je više vremena proveo u zatvoru nego van njega. Priča pažljivo 
People don't realize that murderers do not come out in the dark with long teeth and saliva dripping off their chin. People don't realize that there are killers among them. People they liked, loved, lived with, work with and admired could the next day turn out to be the most demonic people imaginable.
Opšte je poznato da amerikanci imaju naviku da od zloglasnih serijskih ubica naprave ličnosti popularne kulture. Jedan od njih je Ted Bandi, koji je bio tema brojnih igranih i dokumentarnih filmova, a interesovanje za njega ne jenjava ni trideset godina od njegove smrti. Najnoviji film koji se bavi njime se bazira na knjizi The Phantom Prince: My Life With Ted Bundy, koju je napisala Elizabet Kendel, bivša devojka Teda Bandija.
Radnja filma počinje 1969. godine, kada je samohrana majka Liz (Lily Collins) upoznala Teda (Zac Efron), koji je uskoro postao sastavni deo života nje i njene ćerke. Ted je student prava i provodi puno vremena van kuće, a njihovu idilu kvari optužba za napad i zlostavljanje. Tedov izgovor je da je reč o zaveri, a Lizina ljubav i poverenje se ljuljaju sa svakim novim slučajem i novim dokazom koji se gomilaju protiv njega...
Extremely Wicked, Shockingly Evil and Vile je režirao Joe Berlinger, čovek koji imaju reputaciju kvalitetnog autora true crime dokumentaraca. Ted Bandi je tematika njegove dokumentarne mini-serije The Ted Bundy Tapes i očekivao sam da ovaj film, zasnovan na istinitim zločinima i okrutnosti, bude na nivou slešera. Suprotno 
Those are nice, huh? And they're not real, so they'll last forever.
Scenaristkinja Nancy Oliver je došla na ideju za ovaj film dok je istraživala internet za potrebe svog novinskog članka. Tako je naletela na sajt koji prodaje ljubavne lutke, plastične tvorevine koje anatomski veoma liče na pripadnice slabijeg pola. Iznenađena potražnjom za ovom robom, počela je da razmišlja o tipu ljudi koga bi ove lutke mogle zanimati i tako je došla do skice svog protagoniste.
Radnja filma prati Larsa (Ryan Gosling), simpatičnog, povučenog i sramežljivog momka, koji radi monoton posao službenika i živi u garaži svog brata i snaje. Oni se trude da ga uključe u drušvena okupljanja, ali Lars uvek pronalazi neki izgovor. Jednom prilikom tokom dolaska na večeru kod njih, sa sobom dovodi i Bjanku, devojku njegovih snova, za koju se ispostavlja da je lutka naručena sa interneta. Njegov potez neće naići na odobravanje, ali će vremenom dovesti do razumevanja i podrške...
Koncept priče je takav da bi autori savremenih komedija lako pronašli materijal za jeftine šale i ismevanje Larsa, pa bi ovakav film mogao skliznuti u kombinaciju parodije i lošeg humora. Međutim, scenaristkinja nije išla linijom manjeg otpora i njen film ima elemenata drame, iako je u suštini komedija. Ta komedija se postiže specifičnošću karaktera kao što je Lars i uvrnutim situacijama koje uključuju njega i njegovu izabranicu - ako očekujete sitkom, potražite neki drugi film.
Lars se nalazi 
Tema čoveka zaglavljenog usred ničega, koji se mora boriti protiv prirode kako bi preživeo, je obrađena bezbroj puta. Kao što i sam naslov kaže, protagonista ovog filma se, sticajem okolnosti, zadesio u beskrajnim, nepristupačnim snežnim poljima polarnog severa. Tematika kao takva mi nije previše intrigantna, ali s obzirom da protagonistu tumači Mads Mikkelsen, brzo sam zaključio da ovaj film ne može biti loš.
Priče ovakvog tipa pružaju brojne teškoće za našeg protagonistu ili više njih, sa nadom da će biti sposobni da urade mnogo više nego što se od njih očekuje ili za šta su sposobni, kako bi preživeli. Takav je slučaj i ovde, gde Mikelsen tumači Overgarda, čoveka koji se nakon avionske nesreće zadesio u bespućima Arktika. On se nalazi u relativnoj sigurnosti svog improvizovanog kampa, ali odlučuje da krene u šetnju u nepoznato, sa namerom da pronađe spas...
Mi ne znamo koliko dugo se Overgard nalazi u polarnom bespuću, osim što vidimo crtice koje obeležava na mapi. Njegovi dani su ispunjeni sitnim ritualima koji mu donekle ubrzavaju vreme, a ujedno mu i održavaju nadu. Vidimo da je snalažljiv i sposoban da sebi obezbedi stalnu zalihu hrane. Međutim, mi ne znamo ništa konkretno o njemu, kao ni razlog zbog koga je došao u situaciju da preživljava.
Režiseru Džou Penji je ovo prvi dugometražni film, a karijeru je počeo 2006. godine, postavljajući kratke filmove na youtube kanal MysteryGuitarMan. U saradnji sa scenaristom Rajanom 
The Professor and the Madman je zasnovan na fascinantnom bestseleru Sajmona Vinčestera The Surgeon of Crowthorne, čija je prava na ekranizaciju otkupila producentska kuća Mela Gibsona (Mel Gibson) pre dvadesetak godina. Reč je o biografskoj priči koja u svom centru ima nesvakidašnji odnos između dvojice ljudi koji su učestvovali u pisanju prve verzije Oksfordskog rečnika engleskog jezika.
Sastavljanje gorepomenutog rečnika je počelo 1857. godine, a taj poduhvat je smatran i revolucionarnim i veoma ambicioznim. Pored očuvanja jezika, glavni razlog je bio taj što bi rečnik predstavljao bitan faktor u širenju anglicizma među kolonijama. Nakon višegodišnjih propalih pokušaja, zaduženje dobija profesor Džejms Marej (Gibson), koji nema formalno obrazovanje, ali je veliki stručnjak u svojoj profesiji. Profesor je svestan da ovaj poduhvat zahteva gotovo jedan vek da se kompletira, pa dolazi na ideju da svako od građana snabde rečnik nekim svojim izrazom.
Sa druge strane se nalazi doktor Vilijam Čester Majnor (Sean Penn), penzionisani kapetan-hirurg i veteran američkog građanskog rata, koji u napadu ludila ubija nedužnog čoveka. Dospeva u ludnicu, gde njegovo stanje popravljaju slikanje i knjige, a pravu svrhu pronalazi u zahtevu profesora Džejmsa. U narednom periodu, Vilijam je sastavljanju rečnika doprineo sa preko deset hiljada reči sa citatima.
Smešten u viktorijansko doba, The Professor and the Madman ima protagoniste koji su briljantni umovi. Dok 
Roy Andersson je živa legenda švedskog filma, koji iza sebe ima samo šest dugometražnih radova, ali su čak četiri bili u konkurenciji za Oskara. Najpoznatiji je po svojoj tzv. Living trilogiji, koju čine filmovi Songs from the Second Floor (2000), You, the Living (2007) i ovaj iz naslova teksta. Reč je o slow cinema radovima, sa specifičnim Andersonovim stilom.
Taj stil se sastoji od dugih snimaka, apsurdne komedije i grotesknih karikatura švedskog drušva i kulture, sa glavnom temom biti ljudsko biće. Pogledao sam celu trilogiju, ali sam rešio da pišem o ovom filmu jer je najpoznatiji, a i gorepomenuti stil je ovde praktično zacementiran. Film čine samostalne scene, koje povezuju određene teme ili likovi. Iako nema tradicionalni tok radnje, može se reći da su glavni junaci Jonatan i Sem, koji neuspešno pokušavaju da prodaju svoju robu iz fabrike zabave.
Kao i prethodni filmovi u ovoj trilogiji, i ovaj se bavi običnim čovekom, koji živi svoj mali život i suočava se sa usamljenošću i čemerom. Na samom početku shvatamo da je golub iz naslova eksponat u muzeju, a nakon toga pratimo niz bizarnih scena sa umrtvljenim ljudima, gotovo zombijima, tokom njihovih dnevnih rutina. Mi ne delimo njihova stanovišta, niti se postavljamo u njihovu kožu, već samo posmatramo - baš kao i golub.
Anderson koristi statičnu kameru, sa dubokim, oštrim fokusom i jasnim linijama, a zahvaljujući njima su scene geometrijski precizne. Scenografija je pedantno raspoređena, 