U moru filmova kojim smo zapljusnuti poslednjih godina, pretrpanim blokbasterima, spektaklima, užasima, obično stanemo na jedan, baš kao na ježa, koji nam ukrade svu pažnju. Mali, neugledan, skoro neprimetan, ubode tako jako da svo blještavilo oko vas nestane i morate mu se posvetiti potpuno. Takav jedan film, koji niotkuda ubode, je upravo Beast.
Beast je priča koja nam dolazi iz Britanije, o mladoj Mol (Jessie Buckley), koja pokušava da nađe svoje mesto u maloj i konzervativnoj sredini. Međutim, to nije lako, jer ispod izgleda krhke devojke, krije se kompleksna ličnost koja se teško snalazi u ogradama društva u kome bitiše. Kada u njen svet uđe Paskal (Johnny Flynn) sve se dodatno komplikuje, dok gradić potresaju užasna ubistva...
Beast je kompletno autorsko delo meni nepoznatog Majkla Pirsa koji, iako nepoznat, ovim filmom pokazuje ogroman potencijal, tako da ću željno isčekivati njegovo sledeće delo. Prvenstveno režijski, može se reći da je napravio fenomenalan posao. Kadrovi, ambijent, fotografija, zajedno stvaraju atmosferu koja vas potpuno okupira. Od samog početka vam stvori nelagodu ili, bolje reći, sve što gledate odaje čudan, nešto nije u redu osećaj, koji ne popušta do kraja. To se oseća u svakom kadru, liku, boji. Boje su fenomenalne i u stalnom kontrastu, baš kao što je i sama priča, kao i likovi koji je čine. Sve to zajedno jasno govori o potencijalu i umešnosti režisera.
Priča je onaj deo koji je Pirs slabije uradio. Kreće pročitaj više...Beast (2017)
U moru filmova kojim smo zapljusnuti poslednjih godina, pretrpanim blokbasterima, spektaklima, užasima, obično stanemo na jedan, baš kao na ježa, koji nam ukrade svu pažnju. Mali, neugledan, skoro neprimetan, ubode tako jako da svo blještavilo oko vas nestane i morate mu se posvetiti potpuno. Takav jedan film, koji niotkuda ubode, je upravo Beast.
Beast je priča koja nam dolazi iz Britanije, o mladoj Mol (Jessie Buckley), koja pokušava da nađe svoje mesto u maloj i konzervativnoj sredini. Međutim, to nije lako, jer ispod izgleda krhke devojke, krije se kompleksna ličnost koja se teško snalazi u ogradama društva u kome bitiše. Kada u njen svet uđe Paskal (Johnny Flynn) sve se dodatno komplikuje, dok gradić potresaju užasna ubistva...
Beast je kompletno autorsko delo meni nepoznatog Majkla Pirsa koji, iako nepoznat, ovim filmom pokazuje ogroman potencijal, tako da ću željno isčekivati njegovo sledeće delo. Prvenstveno režijski, može se reći da je napravio fenomenalan posao. Kadrovi, ambijent, fotografija, zajedno stvaraju atmosferu koja vas potpuno okupira. Od samog početka vam stvori nelagodu ili, bolje reći, sve što gledate odaje čudan, nešto nije u redu osećaj, koji ne popušta do kraja. To se oseća u svakom kadru, liku, boji. Boje su fenomenalne i u stalnom kontrastu, baš kao što je i sama priča, kao i likovi koji je čine. Sve to zajedno jasno govori o potencijalu i umešnosti režisera.
Priča je onaj deo koji je Pirs slabije uradio. Kreće pročitaj više... 
You're taught your entire life that what you do matters and that you're special. And that, there are things you can point towards that would... which'll show that you're special, that show you're different, when, in all reality, those things... don't matter. And you're not special.
Opšte je poznato da većina stanovnika SAD-a ne spada među najinteligentinije ljude na svetu, a nekoliko puta smo se i preko filmova koji ekranizuju istinite priče uverili u to. Prvi mi na pamet pada film Pain and Gain Majkla Beja, akciona komedija koja prati tri prebildovana idiota u pokušaju da iznude novac od biznismena tako što će ga kidnapovati.
Ukratko, njihov plan i izvršenje istog pokazuju da je stvarnost često bizarnija od fikcije. Zbog toga sam se zaniteresovao kada sam čuo za film American Animals, koja se bavi kvartetom studenata sa sličnim intelektualnim sposobnostima, čiji je kriminalni poduhvat naišao na podsmeh. Na samom početku filma dobijamo obaveštenje this is not based on a true story i zatim not based on nestaje. Film zaista priča istinitu priču o pljački na univerzitetu Kentaki, a da doživljaj bude kompletniji, autor Bart Lejton je okupio prave pljačkaše, koji daju svoje komentare i pričaju svoje verzije priče uporedo sa dramatizovanom verzijom.
Na početku filma upoznajemo Spensera (Barry Keoghan), studenta na Univerzitetu Transilvanija, koji želi da postane umetnik, ali je svestan da mu snovi beže. Pored njega, tu je i Voren Lipka (Evan Peters), 
It's heartening to see so many strange, new faces here today. I know my mom would be very touched, and probably a little suspicious.
Nešto ranije ove godine smo imali priliku da gledamo autorski horor, koji ovom zapostavljenom žanru daje posebnu dimenziju i ucrtava put za budućnost istog. Džon Krasinski nas je u svom filmu A Quiet Place vodio od drame do horora i nazad, menjajući prirodu priče i suptilno naglašavajući ono što želi da nam kaže. Specifičnom atmosferom i izostankom zvuka, sa pričom koja je usmerena na porodicu, Krasinski je postigao pun pogodak i verujem da su mnogi pomislili kako se tako dobar horor neće skoro pojaviti.
Međutim, u poslednjih nekoliko nedelja mnogi pričaju o novom autorskom hororu, koji potpisuje anonimni Ari Aster, čovek kome je ovo prvi dugometražni film. Hereditary počinje umrlicom, tako da tačno znate šta da očekujete od ovog poprilično jezivog filma - da se radi o smrti. Od te osnovne ideje, autor istražuje i odvodi nas u krajnosti žalosti i ludila.
Priča prati porodicu Grejem, koja živi u velikoj kući van grada, okruženoj šumom. Porodicu čine Eni (Toni Collette), njen suprug Stiv (Gabriel Byrne) i njihova deca Piter (Alex Wolff) i Čarli (Milly Shapiro). Film otvara sahrana Enine majke, koja je bila dominantna figura u njenom životu. Na prvi pogled, niko u porodici nije previše uznemiren zbog toga, osim Čarli, koju je baka odgajala kao da je njena ćerka. Ubrzo nakon sahrane počinju 
- Do you want me to be surprised?
- I don't know.
Coming of age filmovi, podžanr drame koji se bave odrastanjem, verovatno nikada neće izgubiti na popularnosti, iz prostog razloga što nas vraća u doba kada retko ko od nas ne bi voleo da se vrati - kada smo bili bezbrižni, kada smo otkrivali sebe i kada su nam se, po prvi put, dešavale određene stvari. Takvi filmovi su obično dosta šarmantni i emotivni, ali nemaju previše prostora za manevre i originalnost.
Glavni protagonista filma Love, Simon je Sajmon Spir (odlični Nick Robinson), sedamnaestogodišnjak koji se ne ističe previše - ima grupu prijatelja, brižne roditelje i deluje kao sasvim običan tinejdžer. Međutim, uskoro otkrivamo da je njegova situacija malo komplikovanija, jer Sajmon od svoje okoline krije da je gej. Sticajem okolnosti stupa u kontakt sa Bluom, anonimnim učenikom njegove škole, i započinju prepisku mejlovima. Ti mejlovi će dovesti do toga da Sajmon počne da otkriva sebe, ali će početi i da se zaljubljuje...
Scenario ovog filma se bazira na bestseleru Beki Albertali pod nazivom Sajmon protiv zavere homo-sapiensa. Autorski tim je zaista dobar, okupio je poznatog producenta i režisera serija o super-heroijma Grega Berlantija (The Flash, Arrow) i scenaristički duo odlične serije This Is Us. Uzeći u obzir izvorni materijal i ekipu koju je okupio, Live, Simon se može tumačiti kao revolucionaran - mejnstrim romantična komedija, šarmantna i osećajna, fokusirana na romantične ciljeve 
For our struggle is not against flesh and blood, but against the rulers, against the authorities, against the powers of this dark world.
Pol Šrejder (Paul Schrader) je cenjeno ime u svetu filma, pre svega zbog svog učešća u Novom talasu američkog filma - između ostalog, napisao je scenarija za filmove Taxi Driver i Raging Bull. Karijeru je počeo kao scenarista, vremenom se prihvatio i režiserske stolice, a njegove filmove karakterišu protagonisti koji se nalaze na putu autodestrukcije. Takav je slučaj i sa njegovom novom dramom First Reformed, o kojoj danas pišem.
Protagonista filma je Ernst Toler (Ethan Hawke), pastor u istorijski važnoj crkvi, koja nosi isti naziv kao i film. Crkva proslavlja 250 godina postojanja, a sveštenikova uloga u proslavi je svedena na predstavljanje govornika, a jedan od njih će biti Ed Balk, lokalni industrijalac. Promena u njegovom životu nastaje kada mu u crkvi pristupi Meri (Amanda Seyfried), trudnica koja je zabrinuta za svog supruga Majkla. Naime, Majkl je radikalni borac za zaštitu životne sredine i ne želi da donese dete na svet koji se uništava zagađenjem...
Toler nema previše obaveza u slabo posećenoj crkvi, ali je retko kada napušta. Saznajemo da je bivše vojno lice, kome je sin poginuo u Iraku, a njegov brak to nije izdržao. Mišljenja je da je nesposoban za ljubav, izbegava kontakte sa ljudima i zanemaruje ozbiljne znakove zdravstvenih problema. Piše dnevnik u kome razmatra svoj život i rad, a na taj način 
Thank God we can't tell the future, we'd never get out of bed.
August: Osage County je drama američkog književnika Trejsija Letsa koja je, između ostalog, dobila i Pulicerovu nagradu. Pre pet godina sam pogledao filmsku ekranizaciju, zatim sam došao u posed knjige, a nedavno sam pogledao i istoimenu predstavu. Rešio sam da ponovo pogledam film, kako bih uporedio svaki vid predstavljanja priče, ali i da je eventualno drugačije doživim.
Radnja filma je praktično smeštena u jednu kuću i kao glavnu junakinju ima Vajolet Veston (Meryl Streep), stariju gospođu koja ima rak grla i sklonost ka pilulama i cigaretama. Ona je žena teške naravi i jedne večeri je njenom mužu dozlogrdilo i napušta porodični dom, a policija ga vodi kao nestalog. Njegov nestanak je povod za okupljanje porodice, koja uključuje njihove tri ćerke - Ajvi (Julianne Nicholson), Karen (Juliette Lewis) sa svojim novim verenikom i Barbaru (Julia Roberts) sa svojim suprugom i ćerkom, kao i sestru Mati Fej (Margo Martindale) sa njenom porodicom. Njihovo okupljanje će prouzrokovati tenzije, a samim tim će doći do otkrivanja velikih tajni...
Ono što pratimo u naredna dva sata je jedna veoma disfunkcionalna porodica, da se tako blago izrazim. Kada glava te porodice nestane, članovi se okupljaju kako bi jedno drugom bili podrška, a u ovom slučaju su se okupili kako bi pokidali i ono malo veze što ih drži zajedno. Dijalozi su veoma oštri, dok se sve vreme smenjuju prepirke i svađe, koje povremeno 
I admire the intention. I can't say it is wise, though.
Pol Tomas Anderson (Paul Thomas Anderson) je jedan od filmaša čije radove pratim otkad sam počeo da gledam filmove. Kao što sam već rekao u uvodu za tekst o filmu Phantom Thread, ovaj talentovani autor svaki segment kreiranja filma drži u malom prstu - njegovi projekti su lične prirode i on je jedan od retkih autora sa holivudske A liste kome nije prioritet da zaradi na bioskopskim kasama, već da ekranizuje svoje ideje i vizije. Činjenica je da prosečnom gledaocu njegovi filmovi mogu izgledati odbojno i dosadno, ali to ne umanjuje njihov kvalitet i umetničku vrednost.
Čovek koji je snimio remek-dela sedme umetnosti poput There Will Be Blood ili The Master je nečim morao debitovati. U pitanju je bio film Hard Eight, koji na prvi pogled deluje kao klasična priča o kockanju. Međutim, svako ko je bar malo upoznat sa njegovim filmovima lako primeti da se on mnogo više bavi likovima nego radnjom, a takav je slučaj i ovde. Ovo je priča o jednom usamljenom čoveku koji pokušava da reši probleme drugih ljudi, pomoću sopstvenog uticaja ili svojim sposobnostima da to učini. U njegovim postupcima nema ničeg sebičnog, a uskoro saznajemo da se njegova prošlost vraća da ga proganja.
Odličan karakterni glumac Filip Bejker Hol (Philip Baker Hall) tumači Sidnija, profesionalnog kockara koji na samom početku filma prilazi Džonu (John C. Reilly), koji očigledno nema sreće. U kratkom razgovoru saznajemo da 
We don't own the square-root of shit.
Džef Nikols (Jeff Nichols) je američki filmaš mlađe generacije koji u svojoj filmografiji, za sada, ima pet filmova namenjenih ljubiteljima modernih nezavisnih radova. Veću pažnju je privukao filmom Mud sa Metjuom Mekonahijem u glavnoj ulozi, dok je meni baš po ukusu bio Take Shelter iz 2011. godine. Njegov debitantski rad iz 2007. godine je drama o kojoj danas pišem, Shotgun Stories, koja je nagoveštavala da se radi o talentovanom i perspektivnom autoru - ne zbog toga što zna da uperi kameru, nego što je uspešno koristi da izvuče empatiju, emociju ili bes usađen unutar njegovih likova.
Priča u ovom filmu se bavi porodicom i osvetom. Prati dve grupe ljudi koji imaju zajedničkog oca, ali njegovom zaslugom žive totalno različite živote. Son (Michael Shannon), Boj i Kid žive od danas do sutra, bave se fizičkim poslovima i nemaju kontakt sa svojim roditeljima. Promena u njihovom životu nastaje kada im otuđena majka saopštava da je njihov otac umro. Njih trojica odlučuju da nepozvani dođu na sahranu i suoče se sa drugom porodicom svog oca, koja ga zna kao velikog vernika kome je porodica bila na prvom mestu...
Na sahrani, Son otvara dušu i govori o tome kako čovek kog je nekada poznavao danas plaća za svoje grehove. Nakon toga nastaje sukob između dve porodice, ali taj sukob nije eksplicitan kao što možda očekujete. Nikols polako priča svoju priču, gradi sporogoreću tenziju i svojim likovima postepeno dodaje 