Pino, fuck you, fuck your fuckin' pizza, and fuck Frank Sinatra.
Svestrani filmski radnik Spajk Li (Spike Lee) je cenjeno ime koje se u svojim radovima bavi političkim problemima crnaca u SAD-u. Između ostalog, smenjuje teme odnosa između rasa, rasne diskriminacije, uticaja medija na svakodnevni život, urbani kriminal, siromaštvo i slično. Film koji ga je lansirao u mejnstrim stvaraoce je Do the Right Thing, drama sa elementima komedije, koja je pokazala pun potencijal Spajka Lija kao jednog od najizraženijih, ne samo crnih, autora u SAD-u.
Radnja je smeštena u jednoj od ulica Bruklina za vreme vrelog sunčanog dana. Bavi se Salom (Danny Aiello), vlasnikom picerije koju vodi već 25 godina i Mukijem (tumači ga Spajk Li), mladim crncem koji radi kao raznosač pica. U poslednjih nekoliko godina komšiluk se drastično promenio i Pinjo (John Turturro), jedan od Salovih sinova, insistira da prodaju piceriju i presele se, što Sal odbija - on sebe vidi kao deo zajednice i ponosan je zbog te činjenice. Međutim, ono što deluje kao zamerka jednog od gostiju ubrzo izvlači frustraciju komšiluka na videlo, a samim tim i nasilje...
Ova kratka trivija ni izbliza ne opisuje bogati i šareni svet dešavanja i likova koji se smenjuju tokom trajanja filma. Spajk Li je želeo da prikaže dosta toga, počevši od karaktera koji izdržava dete i samo želi svoj novac, preko lokalnih blejača i zgubidana, pa sve do ljudi koji vode biznis u kraju u kome, manje ili više, nisu poželjni pročitaj više...Do the Right Thing (1989)
Pino, fuck you, fuck your fuckin' pizza, and fuck Frank Sinatra.
Svestrani filmski radnik Spajk Li (Spike Lee) je cenjeno ime koje se u svojim radovima bavi političkim problemima crnaca u SAD-u. Između ostalog, smenjuje teme odnosa između rasa, rasne diskriminacije, uticaja medija na svakodnevni život, urbani kriminal, siromaštvo i slično. Film koji ga je lansirao u mejnstrim stvaraoce je Do the Right Thing, drama sa elementima komedije, koja je pokazala pun potencijal Spajka Lija kao jednog od najizraženijih, ne samo crnih, autora u SAD-u.
Radnja je smeštena u jednoj od ulica Bruklina za vreme vrelog sunčanog dana. Bavi se Salom (Danny Aiello), vlasnikom picerije koju vodi već 25 godina i Mukijem (tumači ga Spajk Li), mladim crncem koji radi kao raznosač pica. U poslednjih nekoliko godina komšiluk se drastično promenio i Pinjo (John Turturro), jedan od Salovih sinova, insistira da prodaju piceriju i presele se, što Sal odbija - on sebe vidi kao deo zajednice i ponosan je zbog te činjenice. Međutim, ono što deluje kao zamerka jednog od gostiju ubrzo izvlači frustraciju komšiluka na videlo, a samim tim i nasilje...
Ova kratka trivija ni izbliza ne opisuje bogati i šareni svet dešavanja i likova koji se smenjuju tokom trajanja filma. Spajk Li je želeo da prikaže dosta toga, počevši od karaktera koji izdržava dete i samo želi svoj novac, preko lokalnih blejača i zgubidana, pa sve do ljudi koji vode biznis u kraju u kome, manje ili više, nisu poželjni pročitaj više... 
Me, I don't talk much... I just cut the hair.
Kao što sam već desetak puta napisao, filmovi braće Koen (Joel Coen, Ethan Coen) nisu konvencionalni i retko kada se mogu jednostavno objasniti, kroz njihova scenarija se prožima filozofija, ali nijedan film nije dosadan, naprotiv. Egzistencijalizam im je bio najčešča zanimacija (u tom smislu savršeni A Serious Man), a u tom filozofskom pravcu su usmerili i film The Man Who Wasn't There. Ovaj neo-noir počinje kao klasičan triler, ali vremenom zalazi u sasvim neočekivanu teritoriju.
Priča se bavi Edom Krejnom (Billy Bob Thornton), jednostavnim čovekom koji ne komplikuje svoj život i radi kao frizer sa svojim zetom Frenkom (Michael Badalucco). Njegov brak sa suprugom Doris (Frances McDormand) je davno postao niz navika, pa ona ulazi u aferu sa svojim šefom Dejvom (James Gandolfini). Jednog dana, njegovu radnju posećuje zagonetni biznismen koji Edu nudi revolucionarnu poslovnu priliku - u zamenu za deset hiljada dolara će postati tihi partner za podelom zarade 50-50. Eda ta ideja veoma intrigira, ali je problem novac, pa odlučuje da ga nabavi na ilegalan način koji uključuje Dejva i Doris...
The Man Who Wasn’t There ima sve karakteristike klasičnog noira koje uključuju laži, iznudu, ucene ili ubistvo. Nakon uvodnih petnaestak minuta sam mislio da ću pogledati crno-belu verziju njihovog debitantskog filma Blood Simple, međutim oni ne prave korak napred u tom smeru, bar ne u klasičnom smislu. Konkretno mislim 
What do you do when the war you're fighting just can't possibly be won in any meaningful sense? Well, obviously, you sack the guy not winning it and you bring in some other guy.
Netflix je odlučio da se, nakon snimanja serija i finansiranja indi filmova, uključi u trku sa velikim producentskim kućama. U kompaniji je krenula etapa snimanja visokobudžetnih komercijalnih filmova u kojima glavnu ulogu nosi neko sa holivudske A liste. War Machine je jedan od prvih takvih filmova, a u pitanju je satira nastala po ekspozeu Majkla Hejstingsa The Operators, koji se bavio dejstvima američke vojske u Avganistanu, konkretnije generalom Stenlijem Mekristalom koji je u ovom filmu postao general Glen MekMahon.
Gorepomenuti harizmatični i veoma uspešni general nakon Iraka biva poslat u Avganistan, kako bi sredio situaciju u toj zemlji i priveo kraju rat koji traje preko osam godina. Stiže u vojnu bazu kao rok zvezda, ali tamo zatiče umorne i bezvoljne vojnike, kao i političare čiji se planovi razlikuju od njegovih. On želi da dobije rat, što zvuči kao nemoguća misija za sve oko njega, a dodatni problem nastaje kada stručni novinar objavi svoje viđenje čitave situacije...
War Machine je tip filma koji je zanimljiviji zbog onoga što predstavlja i pozadine njegovog snimanja, nego zbog same priče u njemu. Producentski na veoma visokom nivou, ovo satirično predstavljanje fikcionalizovanog Stenlija Mekristala je veoma uverljivo. U prilog tome idu setovi koji su prosto preslikali 
I'm a minor player in my own life story.
Oduvek su me zanimali filmovi koji predstavljaju muzičare ili oni u kojima se glavna tema vrti oko muzike. Iako, recimo, nikada nisam slušao određeni bend, rado ću pogledati priču o njemu, jer me zanima sve ono što ih je inspirisalo, druga strana medalje koja se krila od javnosti, a posredno i socijalni aspekti u kojima su stvarali i radili. Takav je i film 24 Hour Party People, subjektivno omiljeni film u ovom žanru.
Glavni junak ovog filma je Toni Vilson (Steve Coogan u ulozi karijere), čovek koji je osnovao čuvenu izdavačku kuću Factory Records, koja je tokom sedamdesetih i osamdesetih izdavala bendove kao što su Joy Division, New Order i Happy Mondays. Na taj način su Toni i njegova ekipa direktno uticali na britansku muzičku scenu, a samim tim i na popularnu muziku u globalu. Sve je počelo kada su se slučajno zadesili na veoma slabo posećenom nastupu benda Sex Pistols, kada su otkrili novu, revolucionarnu vrstu muzike koja se obraća svima. U filmu 24 Hour Party People Toni Vilson ima ulogu naratora, u kojoj objašnjava uzdizanje i neizbežan pad Factory Records-a.
Svakako najbitniji razlog zbog čega se ovaj film visoko kotira su režiser Michael Winterbottom i scenarista Frank Cottrell Boyce, koji su odradili maestralan posao. Snimili su rad koji ih je očigledno inspirisao, u kome su uživali, sa kojim su se saživeli i u kome niko od učesnika iz pravog života nema nikakvih zamerki. Balansiranjem između informativnih 
Izabel Iper (Isabelle Huppert) je franucka glumica koja je širu popularnost stekla prošlogodišnjem nominacijom za Oskara za film Elle. Međutim, poštovaoci sedme umetnosti i filmova koji se nalaze ispod radara mejnstrima su odavno upoznati sa njenim glumačkim kvalitetima i činjenicom da je njeno učešće u filmu svojevrsni etalon kvaliteta. Takav je slučaj i sa Things to Come, autorke Mia Hansen-Løve, koja je glavnu ulogu pisala sa namenom da je odglumi upravo Izabel Iper.
Njena junakinja Natali, pedesetogodišnja profesorka filozofije iz Pariza, se suočava sa problemima. Na fakultetu se odvija protest protiv vlade, njen suprug Hajnc (koji je takođe profesor filozofije) joj je neveran, izdavač njene knjige razmišlja da raskine ugovor, dok joj majka (Edith Scob) ima svakodnevne napade panike koji se završavaju pozivanjem vatrogasaca. Njen omiljeni bivši student, sanjar Fabijen (Roman Kolinka) koji joj je podrška, se seli na selo i njoj ostaje samo majkina mačka Pandora, na koju je alergična.
U svom petom autorskom filmu, Mia Hansen-Løve nam donosi izuzetno realističnu priču koja se bavi pre svega životnom krizom sredovečne žene, koja se pored razočarenja, obaveza, nepravde i nerazumevanja - napokon oseća slobodno, kao nikad u životu. Iza fasade snažne i pomalo hladne osobe se krije očigledno veoma emotivna žena, koja se pred našim očima rasplače nekoliko puta i sa rezervom uzimamo da njen osećaj slobode pozitivno utiče na nju. Priču o ovoj 
Svaki pravi filmofil brižljivo prati najave novih filmskih ostvarenja dok su još u razvoju. Od glasina, pa zvaničnih potvrda da je neki projekat odobren i krenuo sa realizacijom, glumačka ekipa, režiser i, ono što naravno pravi razliku da li će ući u vaš notes za gledanje, žanr. Tako je u moj notes davno zapisan, glumački i režiserski obećavajući, a žanrovski idealan, A Cure for Wellness.
A Cure for Wellness je jedna žanrovska mešavina i možemo je nazvati psiho triler-dramom sa elementima horora, što nam i sama priča odmah jasno pokazuje. Velika finansijska kompanija dobija pismo od gospodina Pembroka (Harry Groener). Pembrok je izvršni direktor kompanije i, bez njegovog potpisa, veliko spajanje kompanija ne može proći. Takođe, protiv firme se vodi i određeni krivični postupak i upravni odbor treba nekoga da okrivi. Međutim, tu su u problemu, jer Pembrok šalje pismo iz banje u dalekim švajcarskim Alpima i kaže da ne namerava da se ikada više vrati. Kompanija šalje mladog i ambicioznog Lokharta (Dane DeHaan), da odputuje u banju i vrati Pembroka nazad. Samim dolaskom u banju Lokhart uviđa da tu nije baš sve u najboljem redu i da njegov zadatak neće biti ni malo lagan...
Novi film Gora Verbinskog (Gore Verbinski) sam željno isčekivao iz razloga već navedenih. Gor iza sebe ima dosta uspeha i pokoji promašaj, a osvojio je i Oskara za animirani film Rango. Poznat najviše po filmu Ring i megauspešnoj franšizi Pirati sa Kariba, Gor se ovde 
The Uncertainty Principle. It proves we can't ever really know... what's going on.
Filmove braće Koen (Joel Coen, Ethan Coen), osim što su kvalitetni po skoro svakom kriterijumu, karakterišu i filozofske ideje autora koje suptilno ili tematski uključe u napisani scenario. U slučaju radova Barton Fink ili The Man Who Wasn't There, akcenat je stavljen na egzistencijalizam, a svakako najkompletniji pokušaj njihovog predstavljanja ovog filozofskog pravca je kroz film A Serious Man.
Nakon kraćeg i čudnog prologa, prelazimo u 1967. godinu i upoznajemo glavnog junaka Lerija Gopnika (tumači ga izvrsni karakterni glumac Michael Stuhlbarg), profesora teorije fizike, čiji život na površini izgleda normalno. Smeši mu se stalno mesto profesora na fakultetu, njegova supruga Džudit (Sari Lennick) je obično kod kuće i imaju dvoje dece. Međutim, stvari ispod površine imaju drugačiji tok - Džudit želi tradicionalni jevrejski razvod kako bi se udala za komšiju Saja (Fred Melamed), koji želi prijateljski kontakt Lerijem, ćerka je opsednuta svojim izgledom, sin puši marihanu dok se približava bar micva, dok brat Artur (Richard Kind) ima kockarske probleme i spava na kauču. Kao rezultat sukoba sa Džudit, Leri se seli iz kuće i odlazi u motel.
Situacija na poslu takođe postaje komplikovana. Student nagovara Lerija da mu promeni ocenu i ostavlja kovertu sa novcem na stolu. Ukoliko prijavi podmićivanje, student će sve negirati, ali ako ne promeni ocenu, student će svima 
I am the Lizard King. I can do anything.
Kada sam prvi put pogledao ovaj film nisam bio previše zadovoljan. Od Olivera Stouna (Oliver Stone) sam očekivao klasičnu biografsku priču o jednom od najuticajnih rok bendova svih vremena, sa nezaobilaznim iznošenjem stavova o Americi. Ono što smo dobili je gotovo intimno predstavljanje Džima Morisona, dok su ostali članovi benda prilično sklonjeni u stranu. Tek nakon drugog gledanja sam uspeo da shvatim viziju Olivera Stouna i njegov način da nam predstavi Kralja Guštera.
1965. na plaži u Los Anđelesu se desio susret između Džima Morisona (Val Kilmer) i Reja Manzareka (Kyle MacLachlan), koji su rešili da zajedno osnuju bend. Tandemu se priključuju Robi Kriger (Frank Whaley) i Džon Densmor (Kevin Dillon) i tako nastaju Dorsi. Džim Morison je bio izuzetno harizmatičan i privlačan čovek, sa specifičnim scenskim nastupom i, s obzirom da je većinu tekstova sam napisao, publika je sve više Džima počela da posmatra kao cele Dorse.
Džimova harizma je glavni razlog što su dobili ugovor sa Elektra Records, što je na kraju rezultiralo slavom. Njegovo ponašanje je sve više zavisilo od prevelike upotrebe alkohola i droge, a to nije naišlo na podršku ostalih članova benda. Samoprozvani Kralj Guštera je, iako je prodaja njegove muzike išla sjajno, sve više počinjao da pravi ekscese, koje ni njegova dugogodišnja devojka Pamela Kurson (Meg Ryan) nije mogla da obuzda, a status ikone je počinjao da bledi...
Džim 