I'd rather fight waves than dive-bombers.
Među brojnim autorskim imenima modernog filma ime Kristofera Nolana (Christopher Nolan) uliva strahopoštovanje čak i onima koji ne mogu reći za sebe da su pravi filmofili. Svojim jasnim vizijama, briljantnim scenarijima i majstorstvom iza kamere se oprobao u nekoliko žanrova, a svaki njegov projekat je završio na raznoraznim listama najboljih filmova. Njegov najnoviji film Dunkirk je očigledan dokaz da se Nolan perfektno snalazi i u žanru ratnih projekata.
Ova istorijska ratna drama je smeštena u 1940. godinu na obale Lamanša i prati evakuaciju britanskih i francuskih vojnika, koje je nemačka vojska opkolila sa svih strana. Operacija spašavanja, a samim ti i film, je podeljena na tri dela: more (prevoz vojnika u Englesku), vazduh (delovanje protiv nemačkih bombardera) i kopno (vojnici moraju preživeti dok ne stigne spas).
Nolanova vizija predstavljanja ovih dešavanja je dovela do toga da pratimo tri odvojena narativa za svaki segment operacije spašavanja. Na moru pratimo brodić koji trojica civila voze ka Dankirku, nakon što je britanska mornarica izdala naredbu (zaplenila brodiće) za sveopštu evakuaciju vojnika. Plan je takav jer su mali brodovi manje vidljive mete za nemačke bombardere i podmornice. U vazduhu pratimo britanske pilote koji štite brodove i napadaju nemačke avione. Savezničkih brodova i aviona ima malo, jer se očekivala velika bitka za Britaniju, pa su se štedeli resursi.
U subjektivno najzanimljivijem pročitaj više...Dunkirk (2017)
I'd rather fight waves than dive-bombers.
Među brojnim autorskim imenima modernog filma ime Kristofera Nolana (Christopher Nolan) uliva strahopoštovanje čak i onima koji ne mogu reći za sebe da su pravi filmofili. Svojim jasnim vizijama, briljantnim scenarijima i majstorstvom iza kamere se oprobao u nekoliko žanrova, a svaki njegov projekat je završio na raznoraznim listama najboljih filmova. Njegov najnoviji film Dunkirk je očigledan dokaz da se Nolan perfektno snalazi i u žanru ratnih projekata.
Ova istorijska ratna drama je smeštena u 1940. godinu na obale Lamanša i prati evakuaciju britanskih i francuskih vojnika, koje je nemačka vojska opkolila sa svih strana. Operacija spašavanja, a samim ti i film, je podeljena na tri dela: more (prevoz vojnika u Englesku), vazduh (delovanje protiv nemačkih bombardera) i kopno (vojnici moraju preživeti dok ne stigne spas).
Nolanova vizija predstavljanja ovih dešavanja je dovela do toga da pratimo tri odvojena narativa za svaki segment operacije spašavanja. Na moru pratimo brodić koji trojica civila voze ka Dankirku, nakon što je britanska mornarica izdala naredbu (zaplenila brodiće) za sveopštu evakuaciju vojnika. Plan je takav jer su mali brodovi manje vidljive mete za nemačke bombardere i podmornice. U vazduhu pratimo britanske pilote koji štite brodove i napadaju nemačke avione. Savezničkih brodova i aviona ima malo, jer se očekivala velika bitka za Britaniju, pa su se štedeli resursi.
U subjektivno najzanimljivijem pročitaj više... 
-You want me to hold the chicken, huh?
-I want you to hold it between your knees.
Svako od nas je bar jednom u životu imao osećaj da ne pripada negde, da ga ne drži mesto ili da ga muči frustracija zbog toga što život nije krenuo planiranim tokom. Hronično nezadovoljstvo pre ili kasnije ispliva, a posledice toga trpe oni koji su nam najbliži. Film koji briljantno predstavlja ovakvu situaciju i studiju karaktera izgubljenog čoveka je upravo Five Easy Pieces Boba Rejfelsona, jedan od prvih i najboljih radova novog američkog talasa.
Na samom početku upoznajemo Bobija (Jack Nicholson), radnika na poljima nafte u centralnoj Kaliforniji, koga zanima laka zabava i nema veće životne planove. U vezi je sa Rajet (Karen Black), ali se ubrzo vidi da nije uložio celog sebe u njihov odnos i prilično je nezainteresovan po pitanju njihove budućnosti. Saznajemo da Bobi nije ono što njegov radnički život predstavlja, nego je poreklom iz bogate muzičke porodice, koju je napustio kako bi živeo jednostavniji život. Međutim, Bobi preispituje svoju odluku nakon saznanja da mu je otac teško bolestan...
Bobi je specifičan karakter za praćenje jer nije antagonista u klasičnom smislu, ali malo šta je u vezi njega simpatično. On je nezadovoljan svojim životom i njegova frustracija zbog toga izbija na svakom koraku, a njegovo nezadovoljstvo je pogonsko sredstvo filma. Takav glavni junak ne obećava preveliko uživanje prilikom gledanja, ali mi je upravo zbog toga mnogo realniji 
-What is wrong with you?
-Nothing, I just don't eat meat!
Gogol Bordello je američki gypsy-punk bend, koji mi je ostao u lepom sećanju nakon sjajne svirke na Exitu 08. Do skoro nisam znao da se frontmen tog benda Judžin Hac (Eugene Hutz) oprobao i u glumi, a sporedna uloga u filmu Everything Is Illuminated mu je najpopularnija. U pitanju je adaptacija istoimene polu-autobiografske knjige Džonatana Safrona Foera, koja je režiserski i scenaristički debi popularnog glumca Lieva Šribera (Liev Schreiber).
Džonatan (Elijah Wood) je mladi Jevrejin, koji od rane mladosti ima naviku sakupljanja porodičnih sitnica. Nailazi na staru fotografiju i zaintrigira ga sudbina žene Augustin, koja se nalazi na njoj u društvu njegovog pokojnog dede. Uskoro saznaje da je to žena koja je njegovom dedi pomogla da napusti Ukrajinu tokom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu i odlučuje da poseti zaboravljeni grad Tračimbrod, kako bi saznao više o istoriji svoje porodice.
U Ukrajini mu je lokalni vodič Aleks Perčov (Huc), momak opčinjen američkom kulturom, sa ne baš sjajnim znanjem engleskog jezika za jednog prevodioca. Njegov slepi deda anti-semita im je vozač, a društvo im pravi i njegove oči, pas Semi Dejvis Jr Jr. Putovanje u Tračimbrod će za sve učesnike postati otkrivanje sebe i tragedija iz prošlosti, a komična priča će preći u emotivnu istorijsku dramu.
Iako je film snimljen pre dvanaest godina sa poznatijom filmskom ekipom, zbog svog statusa mali nezavisni 
And they descended upon the earth to strengthen their ranks.
Borgman je holandski film režisera i scenariste Alex van Warmerdam-a, koji je bio u konkurenciji za glavnu nagradu na festivalu u Kanu, nakon 38 sušnih godina za holandsku kinematografiju. Jedan od skrivenih bisera novijeg evropskog filma, privukao je pažnju svojim mračnim, napetim i često komičnim scenama, ali su ljubitelji žanra ostali podeljeni prilikom konačnog ocenjivanja.
Film otvara scena u kojoj nervozna ekipa ljudi napada Borgmana (Jan Bijvoet) koji živi u šumi pod zemljom. Prilikom bežanja nailazi na bogataško naselje i dolazi na ideju da se okupa u jednoj od kuća. Nakon nasilnog odbijanja od strane Ričarda (Jeroen Perceval), njegova supruga Marina (Hadewych Minis) se sažali na njega i tajno mu nudi oporavak i negu u kućici za poslugu. Uskoro saznajemo da Borgman nije nimalo naivan i sa svojim sposobnostima počinje da menja situaciju unutar kuće, koja je i pre njega bila komplikovana...
Borgman je zaista nesvakidašnji film. Kao centralnu figuru ima enigmatičnu ličnost, u svakom smislu, o kojoj mi ne saznajemo ništa, već samo posmatramo njene bizarne postupke i odluke. Lik Borgmana je stavljen u modernističku vilu koja je dom porodice iz više klase, sa karakterističnim emotivnim otuđenjem i bez potrebne ljudske topline. Prva trećina filma me je donekle podsetila na Funny Games ili Dogtooth, sa dozom pomalo apsurdnog crnog humora i osećajem da će neka scena seksa iskočiti svakog 
I must have some booze. I demand to have some booze!
Na mnogim listama kultnih filmova britanska komedija Withnail and I zauzima posebno mesto. Snimljen sa štapom i kanapom, bez pravog plana, sredstava, a možda čak i vizije, ovaj film Brusa Robinsona (Bruce Robinson) je vremenom postao nepresušni izvor citata, inspiracije i smeha. Od projekta koji je skoro bio osuđen na propast je nastala sjajna kombinacija komedije i tragedije, kojoj brojni cenjeni kritičari daju visoke ocene.
Radnja je smeštena u 1969. godinu i prati dvojicu nezaposlenih glumaca Vitneila (Richard E. Grant) i Marvuda (Paul McGann). Oni žive u oskudnom i prljavom stanu, druže se sa sumnjivim tipovima, retke prilive novca troše na alkohol, a poslovna prilika im nije ni na vidiku. Dolaze na ideju da se odmore i odlaze na seoski izlet u kućici Vitneilovog ujaka Montija (Richard Griffiths). Međutim, tamo shvataju da nema hrane i da im nedostaju osnovne veštine za preživljavanje. Ne baš ljubazni stanovnici sela i neočekivana poseta će njihov odmor učiniti još čudnijim...
Scenario Brusa Robinsona je većim delom autobiografski, a ono I (ja) u naslovu filma se odnosi upravo na njega. Period od četiri-pet godina je uklopio u dve nedelje koje se odvijaju u priči i napravio je pravo scenarističko remek-delo koje nema pravi plot, ali poseduje izuzetne dijaloge. Ti dijalozi su na momente smešni, na momente bizarni, na momente tragikomični i u suštinu su jedan od glavnih razloga popularnosti ovog 
He who values his life dies a dog's death.
Takaši Mike (Takashi Miike) je japanski filmaš koji je jedan od najzaslužnijih što većina ljubitelja sedme umetnosti japanske filmove smatra bizarnim i uvrnutim. Svojim filmovima Audition i Ichi The Killer je privukao pažnju na svoj specifičan stil i sposobnost da spoji kvalitetne priče, nesvakidašnje likove, nasilje od kog se prevrće želudac i humor koji izbija kada ga najmanje očekujete. 13 Assassins je njegov rimejk istoimenog, čuvenog crno-belog filma Eičija Kuda iz 1963. godine.
Radnja je smeštena u 1844. godinu za vreme mirnog doba feudalnog Japana. Naritsugu (Gorô Inagaki), svojeglavi zloglasni rođak šoguna, donosi teror gde god da se pojavi, predstavlja strah i trepet i niko nije pošteđen njegove okrutnosti. Za njegove zločine saznaje samuraj Šinzaemon Šimada (Kôji Yakusho), koji obećava da će osvetiti žrtve. Okuplja ekipu vrhunskih samuraja sa ciljem da ubiju Naritsugua, koji se vraća u svoju zemlju Akaši. Samuraji dobijaju idealnu priliku da izvrše svoju samoubilačku misiju...
Mnogi su mislili da će Mike, kao većina autora koje su proslavili horori sa početka milenijuma, da se povuče u ilegalu jer nema da pruži ništa novo. Međutim, on je pokazao da nije sposoban da snimi samo filmove sa efektom šoka, već da se uspešno može uhvatiti u koštac i sa ozbilljnijim žanrovima. Iako je napustio horor, nije napustio stil koji ga karakteriše, pa je danas Takaši Mike jedan od najprepoznatljivijih 
You don't make up for your sins in church. You do it in the streets. You do it at home. The rest is bullshit and you know it.
Kada neko spomene prvi film Martina Skorsezea (Martin Scorsese) mnogi pomisle da se to odnosi na Mean Streets, iako je autor pre njega snimio dva filma (Who's That Knocking at My Door i Boxcar Bertha). Iako ovo nije njegov režiserski debi, postoji više razloga zašto se sa pravom može tako smatrati - pre svega mislim zbog početnih faza razvijanja sopstvenog stila, ali i zbog prve saradnje sa Robertom De Nirom (Robert De Niro), koja će obojici obeležiti karijere.
Radnja filma je smeštena u Malu Italiju u Njujorku i kao centralnog lika ima Čarlija (Harvey Keitel), lokalnog uterivača dugova dobrog srca koji radi za svog ujaka Đovanija. Njegovi prijatelji Majkl i Toni su takođe članovi zajednice, dok se to ne odnosi na Džonija (De Niro) - on skoro svima duguje novac koji ne planira da vrati, dok ga Čarli bezuspešno brani. Između ostalog, Čarli je u vezi Džonijevom sestrom Teresom. Ujak Đovani, koji ne želi da Čarli ima kontakt sa njima, mu nudi posao vođenja restorana, pa naš junak mora da se odluči između napretka u zajednici, ljubavi prema Teresi i zaštitničke nastrojenosti prema Džoniju.
Osim po saradnji sa De Nirom, ovo je prvi film Martina Skorsezea smešten u svet gangstera, u kome se upoznajemo sa osnovama njegovog danas toliko poznatog i prepoznatljivog stila. Pored toga, Mean Streets je, kao jedan od najbitnijih filmova 
Are you leaving before saturday?
The Bothersome Man je norveški film koji mi je privukao pažnju opisom da je mešavina skandinavskog humora i klasičnih filmova sa temom utopije, kome je dodata mrvica filma Groundhog Day. Opis nije bio daleko od istine i dopali su mi se surrealni humor, oštra satira i priča koja angažuje gledaoca, ali mu ipak fale pojedini detalji koji čine da uživamo u filmu onoliko koliko možda očekujemo.
Film otvara pogled na depresivnog Andreasa (Trond Fausa), koji pruža korak ka šinama metroa. Nakon crnila, on se budi u autobusu koji se nalazi u nekoj pustinji. Na poslednjoj stanici biva površno dočekan i poslat u grad u kome ga čeka monotoni posao računovođe. Andreas shvata da nešto ne štima, ljudi su previše ljubazni i sterilni, nema životne radosti i hrana i piće nemaju ukus. Ubrzo upoznaje ženu i seli se u njenu kuću, samo da bi ubrzo shvatio da je i taj odnos postao hladan i mehanički...
Film je smešten u apsurdno okruženje koje na prvi pogled deluje kao neka vrsta utopije, ali nakon nekog vremena mi shvatamo da autor pravi satiru na moderan život u gradu. Hrana nema ukusa, piće te neće napiti, srdačna prijateljstva ne postoje, socijalni kontakti su isforsirani, teme za razgovor su površne, a seks je bez strasti. Naročito se to odnosi na skandinavske države u kojima monoton posao donosi novac koji se ne može potrošiti, a dosada koja nastaje bezbrižnim i monotonim životom mora negde da se izduva. Zbog toga partnerka 