And they descended upon the earth to strengthen their ranks.
Borgman je holandski film režisera i scenariste Alex van Warmerdam-a, koji je bio u konkurenciji za glavnu nagradu na festivalu u Kanu, nakon 38 sušnih godina za holandsku kinematografiju. Jedan od skrivenih bisera novijeg evropskog filma, privukao je pažnju svojim mračnim, napetim i često komičnim scenama, ali su ljubitelji žanra ostali podeljeni prilikom konačnog ocenjivanja.
Film otvara scena u kojoj nervozna ekipa ljudi napada Borgmana (Jan Bijvoet) koji živi u šumi pod zemljom. Prilikom bežanja nailazi na bogataško naselje i dolazi na ideju da se okupa u jednoj od kuća. Nakon nasilnog odbijanja od strane Ričarda (Jeroen Perceval), njegova supruga Marina (Hadewych Minis) se sažali na njega i tajno mu nudi oporavak i negu u kućici za poslugu. Uskoro saznajemo da Borgman nije nimalo naivan i sa svojim sposobnostima počinje da menja situaciju unutar kuće, koja je i pre njega bila komplikovana...
Borgman je zaista nesvakidašnji film. Kao centralnu figuru ima enigmatičnu ličnost, u svakom smislu, o kojoj mi ne saznajemo ništa, već samo posmatramo njene bizarne postupke i odluke. Lik Borgmana je stavljen u modernističku vilu koja je dom porodice iz više klase, sa karakterističnim emotivnim otuđenjem i bez potrebne ljudske topline. Prva trećina filma me je donekle podsetila na Funny Games ili Dogtooth, sa dozom pomalo apsurdnog crnog humora i osećajem da će neka scena seksa iskočiti svakog pročitaj više...Borgman (2013)
And they descended upon the earth to strengthen their ranks.
Borgman je holandski film režisera i scenariste Alex van Warmerdam-a, koji je bio u konkurenciji za glavnu nagradu na festivalu u Kanu, nakon 38 sušnih godina za holandsku kinematografiju. Jedan od skrivenih bisera novijeg evropskog filma, privukao je pažnju svojim mračnim, napetim i često komičnim scenama, ali su ljubitelji žanra ostali podeljeni prilikom konačnog ocenjivanja.
Film otvara scena u kojoj nervozna ekipa ljudi napada Borgmana (Jan Bijvoet) koji živi u šumi pod zemljom. Prilikom bežanja nailazi na bogataško naselje i dolazi na ideju da se okupa u jednoj od kuća. Nakon nasilnog odbijanja od strane Ričarda (Jeroen Perceval), njegova supruga Marina (Hadewych Minis) se sažali na njega i tajno mu nudi oporavak i negu u kućici za poslugu. Uskoro saznajemo da Borgman nije nimalo naivan i sa svojim sposobnostima počinje da menja situaciju unutar kuće, koja je i pre njega bila komplikovana...
Borgman je zaista nesvakidašnji film. Kao centralnu figuru ima enigmatičnu ličnost, u svakom smislu, o kojoj mi ne saznajemo ništa, već samo posmatramo njene bizarne postupke i odluke. Lik Borgmana je stavljen u modernističku vilu koja je dom porodice iz više klase, sa karakterističnim emotivnim otuđenjem i bez potrebne ljudske topline. Prva trećina filma me je donekle podsetila na Funny Games ili Dogtooth, sa dozom pomalo apsurdnog crnog humora i osećajem da će neka scena seksa iskočiti svakog pročitaj više... 
I must have some booze. I demand to have some booze!
Na mnogim listama kultnih filmova britanska komedija Withnail and I zauzima posebno mesto. Snimljen sa štapom i kanapom, bez pravog plana, sredstava, a možda čak i vizije, ovaj film Brusa Robinsona (Bruce Robinson) je vremenom postao nepresušni izvor citata, inspiracije i smeha. Od projekta koji je skoro bio osuđen na propast je nastala sjajna kombinacija komedije i tragedije, kojoj brojni cenjeni kritičari daju visoke ocene.
Radnja je smeštena u 1969. godinu i prati dvojicu nezaposlenih glumaca Vitneila (Richard E. Grant) i Marvuda (Paul McGann). Oni žive u oskudnom i prljavom stanu, druže se sa sumnjivim tipovima, retke prilive novca troše na alkohol, a poslovna prilika im nije ni na vidiku. Dolaze na ideju da se odmore i odlaze na seoski izlet u kućici Vitneilovog ujaka Montija (Richard Griffiths). Međutim, tamo shvataju da nema hrane i da im nedostaju osnovne veštine za preživljavanje. Ne baš ljubazni stanovnici sela i neočekivana poseta će njihov odmor učiniti još čudnijim...
Scenario Brusa Robinsona je većim delom autobiografski, a ono I (ja) u naslovu filma se odnosi upravo na njega. Period od četiri-pet godina je uklopio u dve nedelje koje se odvijaju u priči i napravio je pravo scenarističko remek-delo koje nema pravi plot, ali poseduje izuzetne dijaloge. Ti dijalozi su na momente smešni, na momente bizarni, na momente tragikomični i u suštinu su jedan od glavnih razloga popularnosti ovog 
He who values his life dies a dog's death.
Takaši Mike (Takashi Miike) je japanski filmaš koji je jedan od najzaslužnijih što većina ljubitelja sedme umetnosti japanske filmove smatra bizarnim i uvrnutim. Svojim filmovima Audition i Ichi The Killer je privukao pažnju na svoj specifičan stil i sposobnost da spoji kvalitetne priče, nesvakidašnje likove, nasilje od kog se prevrće želudac i humor koji izbija kada ga najmanje očekujete. 13 Assassins je njegov rimejk istoimenog, čuvenog crno-belog filma Eičija Kuda iz 1963. godine.
Radnja je smeštena u 1844. godinu za vreme mirnog doba feudalnog Japana. Naritsugu (Gorô Inagaki), svojeglavi zloglasni rođak šoguna, donosi teror gde god da se pojavi, predstavlja strah i trepet i niko nije pošteđen njegove okrutnosti. Za njegove zločine saznaje samuraj Šinzaemon Šimada (Kôji Yakusho), koji obećava da će osvetiti žrtve. Okuplja ekipu vrhunskih samuraja sa ciljem da ubiju Naritsugua, koji se vraća u svoju zemlju Akaši. Samuraji dobijaju idealnu priliku da izvrše svoju samoubilačku misiju...
Mnogi su mislili da će Mike, kao većina autora koje su proslavili horori sa početka milenijuma, da se povuče u ilegalu jer nema da pruži ništa novo. Međutim, on je pokazao da nije sposoban da snimi samo filmove sa efektom šoka, već da se uspešno može uhvatiti u koštac i sa ozbilljnijim žanrovima. Iako je napustio horor, nije napustio stil koji ga karakteriše, pa je danas Takaši Mike jedan od najprepoznatljivijih 
You don't make up for your sins in church. You do it in the streets. You do it at home. The rest is bullshit and you know it.
Kada neko spomene prvi film Martina Skorsezea (Martin Scorsese) mnogi pomisle da se to odnosi na Mean Streets, iako je autor pre njega snimio dva filma (Who's That Knocking at My Door i Boxcar Bertha). Iako ovo nije njegov režiserski debi, postoji više razloga zašto se sa pravom može tako smatrati - pre svega mislim zbog početnih faza razvijanja sopstvenog stila, ali i zbog prve saradnje sa Robertom De Nirom (Robert De Niro), koja će obojici obeležiti karijere.
Radnja filma je smeštena u Malu Italiju u Njujorku i kao centralnog lika ima Čarlija (Harvey Keitel), lokalnog uterivača dugova dobrog srca koji radi za svog ujaka Đovanija. Njegovi prijatelji Majkl i Toni su takođe članovi zajednice, dok se to ne odnosi na Džonija (De Niro) - on skoro svima duguje novac koji ne planira da vrati, dok ga Čarli bezuspešno brani. Između ostalog, Čarli je u vezi Džonijevom sestrom Teresom. Ujak Đovani, koji ne želi da Čarli ima kontakt sa njima, mu nudi posao vođenja restorana, pa naš junak mora da se odluči između napretka u zajednici, ljubavi prema Teresi i zaštitničke nastrojenosti prema Džoniju.
Osim po saradnji sa De Nirom, ovo je prvi film Martina Skorsezea smešten u svet gangstera, u kome se upoznajemo sa osnovama njegovog danas toliko poznatog i prepoznatljivog stila. Pored toga, Mean Streets je, kao jedan od najbitnijih filmova 
Are you leaving before saturday?
The Bothersome Man je norveški film koji mi je privukao pažnju opisom da je mešavina skandinavskog humora i klasičnih filmova sa temom utopije, kome je dodata mrvica filma Groundhog Day. Opis nije bio daleko od istine i dopali su mi se surrealni humor, oštra satira i priča koja angažuje gledaoca, ali mu ipak fale pojedini detalji koji čine da uživamo u filmu onoliko koliko možda očekujemo.
Film otvara pogled na depresivnog Andreasa (Trond Fausa), koji pruža korak ka šinama metroa. Nakon crnila, on se budi u autobusu koji se nalazi u nekoj pustinji. Na poslednjoj stanici biva površno dočekan i poslat u grad u kome ga čeka monotoni posao računovođe. Andreas shvata da nešto ne štima, ljudi su previše ljubazni i sterilni, nema životne radosti i hrana i piće nemaju ukus. Ubrzo upoznaje ženu i seli se u njenu kuću, samo da bi ubrzo shvatio da je i taj odnos postao hladan i mehanički...
Film je smešten u apsurdno okruženje koje na prvi pogled deluje kao neka vrsta utopije, ali nakon nekog vremena mi shvatamo da autor pravi satiru na moderan život u gradu. Hrana nema ukusa, piće te neće napiti, srdačna prijateljstva ne postoje, socijalni kontakti su isforsirani, teme za razgovor su površne, a seks je bez strasti. Naročito se to odnosi na skandinavske države u kojima monoton posao donosi novac koji se ne može potrošiti, a dosada koja nastaje bezbrižnim i monotonim životom mora negde da se izduva. Zbog toga partnerka 
Pino, fuck you, fuck your fuckin' pizza, and fuck Frank Sinatra.
Svestrani filmski radnik Spajk Li (Spike Lee) je cenjeno ime koje se u svojim radovima bavi političkim problemima crnaca u SAD-u. Između ostalog, smenjuje teme odnosa između rasa, rasne diskriminacije, uticaja medija na svakodnevni život, urbani kriminal, siromaštvo i slično. Film koji ga je lansirao u mejnstrim stvaraoce je Do the Right Thing, drama sa elementima komedije, koja je pokazala pun potencijal Spajka Lija kao jednog od najizraženijih, ne samo crnih, autora u SAD-u.
Radnja je smeštena u jednoj od ulica Bruklina za vreme vrelog sunčanog dana. Bavi se Salom (Danny Aiello), vlasnikom picerije koju vodi već 25 godina i Mukijem (tumači ga Spajk Li), mladim crncem koji radi kao raznosač pica. U poslednjih nekoliko godina komšiluk se drastično promenio i Pinjo (John Turturro), jedan od Salovih sinova, insistira da prodaju piceriju i presele se, što Sal odbija - on sebe vidi kao deo zajednice i ponosan je zbog te činjenice. Međutim, ono što deluje kao zamerka jednog od gostiju ubrzo izvlači frustraciju komšiluka na videlo, a samim tim i nasilje...
Ova kratka trivija ni izbliza ne opisuje bogati i šareni svet dešavanja i likova koji se smenjuju tokom trajanja filma. Spajk Li je želeo da prikaže dosta toga, počevši od karaktera koji izdržava dete i samo želi svoj novac, preko lokalnih blejača i zgubidana, pa sve do ljudi koji vode biznis u kraju u kome, manje ili više, nisu poželjni 
Me, I don't talk much... I just cut the hair.
Kao što sam već desetak puta napisao, filmovi braće Koen (Joel Coen, Ethan Coen) nisu konvencionalni i retko kada se mogu jednostavno objasniti, kroz njihova scenarija se prožima filozofija, ali nijedan film nije dosadan, naprotiv. Egzistencijalizam im je bio najčešča zanimacija (u tom smislu savršeni A Serious Man), a u tom filozofskom pravcu su usmerili i film The Man Who Wasn't There. Ovaj neo-noir počinje kao klasičan triler, ali vremenom zalazi u sasvim neočekivanu teritoriju.
Priča se bavi Edom Krejnom (Billy Bob Thornton), jednostavnim čovekom koji ne komplikuje svoj život i radi kao frizer sa svojim zetom Frenkom (Michael Badalucco). Njegov brak sa suprugom Doris (Frances McDormand) je davno postao niz navika, pa ona ulazi u aferu sa svojim šefom Dejvom (James Gandolfini). Jednog dana, njegovu radnju posećuje zagonetni biznismen koji Edu nudi revolucionarnu poslovnu priliku - u zamenu za deset hiljada dolara će postati tihi partner za podelom zarade 50-50. Eda ta ideja veoma intrigira, ali je problem novac, pa odlučuje da ga nabavi na ilegalan način koji uključuje Dejva i Doris...
The Man Who Wasn’t There ima sve karakteristike klasičnog noira koje uključuju laži, iznudu, ucene ili ubistvo. Nakon uvodnih petnaestak minuta sam mislio da ću pogledati crno-belu verziju njihovog debitantskog filma Blood Simple, međutim oni ne prave korak napred u tom smeru, bar ne u klasičnom smislu. Konkretno mislim 
What do you do when the war you're fighting just can't possibly be won in any meaningful sense? Well, obviously, you sack the guy not winning it and you bring in some other guy.
Netflix je odlučio da se, nakon snimanja serija i finansiranja indi filmova, uključi u trku sa velikim producentskim kućama. U kompaniji je krenula etapa snimanja visokobudžetnih komercijalnih filmova u kojima glavnu ulogu nosi neko sa holivudske A liste. War Machine je jedan od prvih takvih filmova, a u pitanju je satira nastala po ekspozeu Majkla Hejstingsa The Operators, koji se bavio dejstvima američke vojske u Avganistanu, konkretnije generalom Stenlijem Mekristalom koji je u ovom filmu postao general Glen MekMahon.
Gorepomenuti harizmatični i veoma uspešni general nakon Iraka biva poslat u Avganistan, kako bi sredio situaciju u toj zemlji i priveo kraju rat koji traje preko osam godina. Stiže u vojnu bazu kao rok zvezda, ali tamo zatiče umorne i bezvoljne vojnike, kao i političare čiji se planovi razlikuju od njegovih. On želi da dobije rat, što zvuči kao nemoguća misija za sve oko njega, a dodatni problem nastaje kada stručni novinar objavi svoje viđenje čitave situacije...
War Machine je tip filma koji je zanimljiviji zbog onoga što predstavlja i pozadine njegovog snimanja, nego zbog same priče u njemu. Producentski na veoma visokom nivou, ovo satirično predstavljanje fikcionalizovanog Stenlija Mekristala je veoma uverljivo. U prilog tome idu setovi koji su prosto preslikali 