Svi smo mi filmski odrastali uz neke nam drage filmske heroje, režisere, glumce ili likove, koje su isti ti glumci tumačili. Moja generacija i one pre, imale su tu privilegiju da odrastaju sa zaista neverovatnim brojem glumačkih legendi domaće kinematografije. Toliko fenomenalnih, posebnih, glumačkih veličina, od kojih je većina sada pokojna, donelo je neka od najboljih filmskih ostvarenja koje sam gledao, i to na svetskom nivou. Dok mnogi prvo stavljaju neke holivudske glumce, meni lično su domaći uvek bili na prvom mestu. Svi oni su imali neku posebnost, karakter koji ih izdvaja, pojavu, itd.
Međutim, jedan od njih, kako i sam kaže, čitav život igra dobricu. Zaista, svaka njegova uloga je bila uloga dobrice, ali ta uloga ga je uvek izdvajala u svim legendarnim filmovima u kojima je glumio. Taj njegov oreol dobrice se nekako nestvarno izdvajao od, često potpuno drugačijeg, okruženja i atmosfere filma u kojem je igrao, a njegova gluma i maestralna izvedba uvek dobijala onu posebnost i kvalitet, koja ga i čini legendom filmske umetnosti i jednim od najboljih naših glumaca ikada. Radi se, naravno, o Slavku Štimcu, a danas pišem o njegovom novom filmu, svojevrsnoj posveti njegovoj čudesnoj karijeri, Ime: Dobrica, prezime: nepoznato.
Ime: Dobrica, prezime: nepoznato je autorsko delo Srđe Penezića, koji potpisuje režiju i scenario. Producent je Vesna Golubović, ujedno i autor grafičkih rešenja koja se prožimaju tokom celog filma, dajući mu upravo ono pročitaj više...Ime: Dobrica, prezime: nepoznato (2016)
Svi smo mi filmski odrastali uz neke nam drage filmske heroje, režisere, glumce ili likove, koje su isti ti glumci tumačili. Moja generacija i one pre, imale su tu privilegiju da odrastaju sa zaista neverovatnim brojem glumačkih legendi domaće kinematografije. Toliko fenomenalnih, posebnih, glumačkih veličina, od kojih je većina sada pokojna, donelo je neka od najboljih filmskih ostvarenja koje sam gledao, i to na svetskom nivou. Dok mnogi prvo stavljaju neke holivudske glumce, meni lično su domaći uvek bili na prvom mestu. Svi oni su imali neku posebnost, karakter koji ih izdvaja, pojavu, itd.
Međutim, jedan od njih, kako i sam kaže, čitav život igra dobricu. Zaista, svaka njegova uloga je bila uloga dobrice, ali ta uloga ga je uvek izdvajala u svim legendarnim filmovima u kojima je glumio. Taj njegov oreol dobrice se nekako nestvarno izdvajao od, često potpuno drugačijeg, okruženja i atmosfere filma u kojem je igrao, a njegova gluma i maestralna izvedba uvek dobijala onu posebnost i kvalitet, koja ga i čini legendom filmske umetnosti i jednim od najboljih naših glumaca ikada. Radi se, naravno, o Slavku Štimcu, a danas pišem o njegovom novom filmu, svojevrsnoj posveti njegovoj čudesnoj karijeri, Ime: Dobrica, prezime: nepoznato.
Ime: Dobrica, prezime: nepoznato je autorsko delo Srđe Penezića, koji potpisuje režiju i scenario. Producent je Vesna Golubović, ujedno i autor grafičkih rešenja koja se prožimaju tokom celog filma, dajući mu upravo ono pročitaj više... 
We needed a miracle. And then we got one. Say hello to a super piglet.
Bong Jun Ho (Joon-ho Bong) je južnokorejski filmaš koji je široj publici poznat po pomalo mračnim ostvarenjima Memories of Murder, Mother i Snowpiercer. Njegova scenarija poseduju dubinu i često se ispod površine bavi globalnim temama, a takav je slučaj i sa najnovijim filmom Okja. Ono što na prvi pogled deluje kao vesela avantura vremenom prelazi u eksplicitnu kritiku korporativne kulture.
Devojčica Mija (Seo-Hyun Ahn) živi sa svojim dedom u planinskom predelu Južne Koreje, a zajedno se staraju o ogromnoj dobroćudnoj životinji po imenu Okja. Mija ne zna da je pravi Okjin vlasnik porodični multinacionalni konglomerat Mirando, na čelu sa beskrupuloznom Lusi (Tilda Swinton), kojoj Okja predstavlja sredstvo za revoluciju u industriji mesa. Lusi šalje popularnog zoologa i zaštitno lice kompanije Džonija Vilkoksa (Jake Gyllenhaal) da proveri napredak projekta. Nakon što životinja bude transportovana u Njujork, Mija odlučuje da je vrati nazad, a na toj misiji će se susresti sa ljudima koje imaju svoje planove za Okjinu sudbinu...
Okja je podeljena na dva dela - prvi deo se odvija u ruralnom predelu Južne Koreje, dok je drugi deo smešten na tlo SAD-a. Uvodni minuti filma nam prikazuju bliskost Mije i Okje, genetski modifikovane svinje, koja se skoro razvila u prijateljstvo. Ekipa zadužena za specijalne efekte je kreirala simpatično stvorenje koje se, bez obzira na svoju veličinu, ponaša 
You can give up, let yourself go... or grit your teeth and hang on like stupid people do.
Alejandro González Iñárritu od početka svoje karijere privlači pažnju svakim novim filmom. Pripadnik novog meksičkog talasa, koji je od kinematogtafije te zemlje napravio, slobodno se može reći, filmsku silu, je danas cenjeni i nagrađivani autor koji sjajno kombinuje narativ sa tehničkim inovacijama. Biutifil je njegov četvrti film, drugi na španskom jeziku, a bavi se tužnom sudbinom Uksbala, čoveka iz predgrađa Barselone, kojeg maestralno tumači Havijer Bardem (Javier Bardem).
Uksbal je samohrani otac dvoje dece čiji se život pretvorio u haos. Pre svega je za to zaslužna njegova bivša supruga Marambra (Maricel Álvarez), manično-depresivna žena koja želi da ponovo žive zajedno. Pored toga, njegovi ilegalni poslovi vezani za imigrante doživljavaju fijasko - Senegalci bivaju uhapšeni zbog dilovanja droge, dok nesrećni Kinezi nisu bili tako srećne sudbine. Kao šlag na vrhu njegove haotične torte stiže saznanje da boluje od raka prostate i da mu je ostalo još svega nekoliko meseci života...
Primarni Uksbalov cilj je da koliko-toliko osigura decu nakon svoje smrti, ali problem je što je Marambra neodgovorna sa novcem, ima pedagoške navike koje nisu baš prihvatljive i u svakom smislu deluje kao osoba kojoj ni nacrtane ovce ne bi poverili na čuvanje. Uksbal je ozbiljan i pomalo strog roditelj koji vaspitava i izdržava svoju decu najbolje što ume, ali 
I'd rather fight waves than dive-bombers.
Među brojnim autorskim imenima modernog filma ime Kristofera Nolana (Christopher Nolan) uliva strahopoštovanje čak i onima koji ne mogu reći za sebe da su pravi filmofili. Svojim jasnim vizijama, briljantnim scenarijima i majstorstvom iza kamere se oprobao u nekoliko žanrova, a svaki njegov projekat je završio na raznoraznim listama najboljih filmova. Njegov najnoviji film Dunkirk je očigledan dokaz da se Nolan perfektno snalazi i u žanru ratnih projekata.
Ova istorijska ratna drama je smeštena u 1940. godinu na obale Lamanša i prati evakuaciju britanskih i francuskih vojnika, koje je nemačka vojska opkolila sa svih strana. Operacija spašavanja, a samim ti i film, je podeljena na tri dela: more (prevoz vojnika u Englesku), vazduh (delovanje protiv nemačkih bombardera) i kopno (vojnici moraju preživeti dok ne stigne spas).
Nolanova vizija predstavljanja ovih dešavanja je dovela do toga da pratimo tri odvojena narativa za svaki segment operacije spašavanja. Na moru pratimo brodić koji trojica civila voze ka Dankirku, nakon što je britanska mornarica izdala naredbu (zaplenila brodiće) za sveopštu evakuaciju vojnika. Plan je takav jer su mali brodovi manje vidljive mete za nemačke bombardere i podmornice. U vazduhu pratimo britanske pilote koji štite brodove i napadaju nemačke avione. Savezničkih brodova i aviona ima malo, jer se očekivala velika bitka za Britaniju, pa su se štedeli resursi.
U subjektivno najzanimljivijem 
-You want me to hold the chicken, huh?
-I want you to hold it between your knees.
Svako od nas je bar jednom u životu imao osećaj da ne pripada negde, da ga ne drži mesto ili da ga muči frustracija zbog toga što život nije krenuo planiranim tokom. Hronično nezadovoljstvo pre ili kasnije ispliva, a posledice toga trpe oni koji su nam najbliži. Film koji briljantno predstavlja ovakvu situaciju i studiju karaktera izgubljenog čoveka je upravo Five Easy Pieces Boba Rejfelsona, jedan od prvih i najboljih radova novog američkog talasa.
Na samom početku upoznajemo Bobija (Jack Nicholson), radnika na poljima nafte u centralnoj Kaliforniji, koga zanima laka zabava i nema veće životne planove. U vezi je sa Rajet (Karen Black), ali se ubrzo vidi da nije uložio celog sebe u njihov odnos i prilično je nezainteresovan po pitanju njihove budućnosti. Saznajemo da Bobi nije ono što njegov radnički život predstavlja, nego je poreklom iz bogate muzičke porodice, koju je napustio kako bi živeo jednostavniji život. Međutim, Bobi preispituje svoju odluku nakon saznanja da mu je otac teško bolestan...
Bobi je specifičan karakter za praćenje jer nije antagonista u klasičnom smislu, ali malo šta je u vezi njega simpatično. On je nezadovoljan svojim životom i njegova frustracija zbog toga izbija na svakom koraku, a njegovo nezadovoljstvo je pogonsko sredstvo filma. Takav glavni junak ne obećava preveliko uživanje prilikom gledanja, ali mi je upravo zbog toga mnogo realniji 
-What is wrong with you?
-Nothing, I just don't eat meat!
Gogol Bordello je američki gypsy-punk bend, koji mi je ostao u lepom sećanju nakon sjajne svirke na Exitu 08. Do skoro nisam znao da se frontmen tog benda Judžin Hac (Eugene Hutz) oprobao i u glumi, a sporedna uloga u filmu Everything Is Illuminated mu je najpopularnija. U pitanju je adaptacija istoimene polu-autobiografske knjige Džonatana Safrona Foera, koja je režiserski i scenaristički debi popularnog glumca Lieva Šribera (Liev Schreiber).
Džonatan (Elijah Wood) je mladi Jevrejin, koji od rane mladosti ima naviku sakupljanja porodičnih sitnica. Nailazi na staru fotografiju i zaintrigira ga sudbina žene Augustin, koja se nalazi na njoj u društvu njegovog pokojnog dede. Uskoro saznaje da je to žena koja je njegovom dedi pomogla da napusti Ukrajinu tokom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu i odlučuje da poseti zaboravljeni grad Tračimbrod, kako bi saznao više o istoriji svoje porodice.
U Ukrajini mu je lokalni vodič Aleks Perčov (Huc), momak opčinjen američkom kulturom, sa ne baš sjajnim znanjem engleskog jezika za jednog prevodioca. Njegov slepi deda anti-semita im je vozač, a društvo im pravi i njegove oči, pas Semi Dejvis Jr Jr. Putovanje u Tračimbrod će za sve učesnike postati otkrivanje sebe i tragedija iz prošlosti, a komična priča će preći u emotivnu istorijsku dramu.
Iako je film snimljen pre dvanaest godina sa poznatijom filmskom ekipom, zbog svog statusa mali nezavisni 
And they descended upon the earth to strengthen their ranks.
Borgman je holandski film režisera i scenariste Alex van Warmerdam-a, koji je bio u konkurenciji za glavnu nagradu na festivalu u Kanu, nakon 38 sušnih godina za holandsku kinematografiju. Jedan od skrivenih bisera novijeg evropskog filma, privukao je pažnju svojim mračnim, napetim i često komičnim scenama, ali su ljubitelji žanra ostali podeljeni prilikom konačnog ocenjivanja.
Film otvara scena u kojoj nervozna ekipa ljudi napada Borgmana (Jan Bijvoet) koji živi u šumi pod zemljom. Prilikom bežanja nailazi na bogataško naselje i dolazi na ideju da se okupa u jednoj od kuća. Nakon nasilnog odbijanja od strane Ričarda (Jeroen Perceval), njegova supruga Marina (Hadewych Minis) se sažali na njega i tajno mu nudi oporavak i negu u kućici za poslugu. Uskoro saznajemo da Borgman nije nimalo naivan i sa svojim sposobnostima počinje da menja situaciju unutar kuće, koja je i pre njega bila komplikovana...
Borgman je zaista nesvakidašnji film. Kao centralnu figuru ima enigmatičnu ličnost, u svakom smislu, o kojoj mi ne saznajemo ništa, već samo posmatramo njene bizarne postupke i odluke. Lik Borgmana je stavljen u modernističku vilu koja je dom porodice iz više klase, sa karakterističnim emotivnim otuđenjem i bez potrebne ljudske topline. Prva trećina filma me je donekle podsetila na Funny Games ili Dogtooth, sa dozom pomalo apsurdnog crnog humora i osećajem da će neka scena seksa iskočiti svakog 
I must have some booze. I demand to have some booze!
Na mnogim listama kultnih filmova britanska komedija Withnail and I zauzima posebno mesto. Snimljen sa štapom i kanapom, bez pravog plana, sredstava, a možda čak i vizije, ovaj film Brusa Robinsona (Bruce Robinson) je vremenom postao nepresušni izvor citata, inspiracije i smeha. Od projekta koji je skoro bio osuđen na propast je nastala sjajna kombinacija komedije i tragedije, kojoj brojni cenjeni kritičari daju visoke ocene.
Radnja je smeštena u 1969. godinu i prati dvojicu nezaposlenih glumaca Vitneila (Richard E. Grant) i Marvuda (Paul McGann). Oni žive u oskudnom i prljavom stanu, druže se sa sumnjivim tipovima, retke prilive novca troše na alkohol, a poslovna prilika im nije ni na vidiku. Dolaze na ideju da se odmore i odlaze na seoski izlet u kućici Vitneilovog ujaka Montija (Richard Griffiths). Međutim, tamo shvataju da nema hrane i da im nedostaju osnovne veštine za preživljavanje. Ne baš ljubazni stanovnici sela i neočekivana poseta će njihov odmor učiniti još čudnijim...
Scenario Brusa Robinsona je većim delom autobiografski, a ono I (ja) u naslovu filma se odnosi upravo na njega. Period od četiri-pet godina je uklopio u dve nedelje koje se odvijaju u priči i napravio je pravo scenarističko remek-delo koje nema pravi plot, ali poseduje izuzetne dijaloge. Ti dijalozi su na momente smešni, na momente bizarni, na momente tragikomični i u suštinu su jedan od glavnih razloga popularnosti ovog 