Oh, dear. I don't like hypothetical questions.
U eri kada je sloboda govora više nego ograničena, novi film Stivena Spilberga (Steven Spielberg) stiže kao neka vrsta ekranizacije svega onoga što se dešava u pozadini novinarskog sukoba sa vladajućom političkom klasom. U ovom slučaju, reč je o sukobu administracije bivšeg predsednika Ričarda Niksona sa novinarima koji su objavili poverljiva vojna dokumenta vezana za rat u Vijetnamu, što je u ono vreme bio samo uvod u još veći politički skandal - lako je zaključiti da je, naročito u SAD, poenta priče iz filma The Post relativno univerzalna i vanvremenska.
Glavni protagonisti priče su Kej Graham (Meryl Streep), vlasnica novinske izdavačke kompanije The Washington Post, koja je preuzela posao nakon samoubistva svog supruga, i Ben Bredli (Tom Hanks), izvršni direktor i novinar stare garde. Njihov glavni konkurent The New York Times je došao u posed obimne dokumentacije (The Pentagon Papers) koja detaljno analizira američku intervenciju u Vijetnamu i postiže veliki uspeh njihovim objavljivanjem. Međutim, zameraju se predsedniku Niksonu, koji sudski zabranjuje dalje tekstove o tome. Nedugo zatim, dokumenta stižu i u Vašington, pa se izdavači nalaze pred etičkom i moralnim dilemom šta da urade sa njima...
Kej je zabrinuta jer se objavljivanje tekstova može loše odraziti na predviđeni izlazak kompanije na berzu, ali i zbog činjenice da je jedan od najčešće spominjanih ljudi u poverljivim papirima pročitaj više...The Post (2017)
Oh, dear. I don't like hypothetical questions.
U eri kada je sloboda govora više nego ograničena, novi film Stivena Spilberga (Steven Spielberg) stiže kao neka vrsta ekranizacije svega onoga što se dešava u pozadini novinarskog sukoba sa vladajućom političkom klasom. U ovom slučaju, reč je o sukobu administracije bivšeg predsednika Ričarda Niksona sa novinarima koji su objavili poverljiva vojna dokumenta vezana za rat u Vijetnamu, što je u ono vreme bio samo uvod u još veći politički skandal - lako je zaključiti da je, naročito u SAD, poenta priče iz filma The Post relativno univerzalna i vanvremenska.
Glavni protagonisti priče su Kej Graham (Meryl Streep), vlasnica novinske izdavačke kompanije The Washington Post, koja je preuzela posao nakon samoubistva svog supruga, i Ben Bredli (Tom Hanks), izvršni direktor i novinar stare garde. Njihov glavni konkurent The New York Times je došao u posed obimne dokumentacije (The Pentagon Papers) koja detaljno analizira američku intervenciju u Vijetnamu i postiže veliki uspeh njihovim objavljivanjem. Međutim, zameraju se predsedniku Niksonu, koji sudski zabranjuje dalje tekstove o tome. Nedugo zatim, dokumenta stižu i u Vašington, pa se izdavači nalaze pred etičkom i moralnim dilemom šta da urade sa njima...
Kej je zabrinuta jer se objavljivanje tekstova može loše odraziti na predviđeni izlazak kompanije na berzu, ali i zbog činjenice da je jedan od najčešće spominjanih ljudi u poverljivim papirima pročitaj više... 
I did not hit her. It's not true. It's bullshit. I did not hit her. I did not. Oh, hi Mark.
Pre dvadesetak dana sam pisao o filmu The Room, ostvarenju koje je u svakom smislu jedinstveno u svetu sedme umetnosti. Ekscentrični i mistični Tomi Vizo (Tommy Wiseau) je svoju ambiciju preneo u pisane reči i nije žalio sredstva da svoje snove sprovede u delo. Rezultat je film koji je stekao kultni status i koji i dan-danas zarađuje novac na ponoćnim projekcijama. Jedan od glumaca Greg Sestero (Greg Sestero) je 2013. godine izdao knjigu The Disaster Artist: My Life Inside The Room, the Greatest Bad Movie Ever Made u kojoj opisuje produkciju filma The Room i svoj odnos sa njegovim idejnim tvorcem. Knjiga je postala bestseler i samim tim je The Room opet dospeo u žižu interesovanja.
Džejms Franko (James Franco) je u saradnji sa svojim bratom Dejvom (Dave Franco) rešio da otkupi prava za filmsku ekranizaciju, a pored producentskog posla potpisuje režiju i scenario. Braća su podelila i glavne uloge, pa Džejms tumači Tomija Viza, dok je Dejv zadužen sa predstavljanje Grega Sestera. Film The Disaster Artist počinje upravo njihovim susretom na času glume - Greg je privlačan mladić koji želi da postane slavni glumac, dok je Tomi uvrnuti, razmetljivi tip koji sebe smatra mnogo boljim glumcem nego što u suštini jeste. Njih dvojica postaju prijatelji i odlaze u Holivud kako bi ispunili svoje snove.
The Disaster Artist je dramatizacija njihovog odnosa i čitavog kreativnog 
America, you know... They want someone to love but they want someone to hate. And they want it easy. But what's easy? And the haters always say: Tonya, tell the truth! But there's no such thing as truth. I mean it's bullshit. Everyone has their own truth. And life just does whatever the fuck it wants. That's the story of my life. And that's the fucking truth!
Najveći skanadal u umetničkom klizanju se desio 1994. godine uoči Olimpijskih igara u Lillehammeru (Norveška), kada je jedna od najboljih klizačica na svetu Nensi Kerigan napadnuta nakon treninga. Iako je prvobitna namera napada bila da joj slomi koleno, napadač je promašio i naneo joj lakše povrede u predelu butine, tako da je Nensi bila onemogućena da nastupi na prvenstu Amerike, koje bi selektiralo tri predstavnice za Olimpijske igre. Pobedu je odnela kontraverzna Tonja Harding, za koju se nakon Olimpijskih igara (gde je ipak zavšila tek na osmom mestu) ispostavilo da je učestvovala u planiranju napada na Nensi, zajedno sa svojim bivšim mužem Džefom Gilulijem.
Možda sam dosadna što se ponavljam, ali biografske (sportske) drame su moj omiljeni žanr. Kada se pojavio trejler za ovaj film, znala sam da ću ja pisati recenziju, bez obzira na kvalitet ili odsustvo istog u ovom filmskom ostvarenju. Nisam pogrešila, kao što nećete ni vi ako date šansu ovom filmu, koji je veoma poseban. Da razjasnimo nešto, ovo nije tipična inspirativna sportska drama, kao što možda očekujete. Od svega nabrojanog, 
Danas je retko da me neki film iznenadi. Međutim, ovaj jeste i to na drugačiji način, u danima posle. Da, tako je. Iako mi je legao na prvu, to je bilo ono više simpatično osećanje, iliti lagano zadovoljstvo odgledanim. Međutim, u danima koji su usledili, misli su mi lutale nazad, pokrenule razmišljanje i kao rezultat iznedrile zaključke. Tek tada je moje iznenađenje bilo na nivou, pa sam i sam sebe iznenadio iznenadivši se, koliko toga je isplivalo iz malog filma. Istinita priča, život i sva veličanstvenost njegove sposobnosti da kroz naizgled apsurd, slučajnost u stvari pokaže svoj smisao. Zbog toga ovo je manje recenzija, a više promišljanje o sjajnim Piratima Somalije.
Godina je 2008. Mladi Džej Bahadur (Evan Peters) živi u podrumu svojih roditelja i radi za firmu koja proizvodi ubruse i to one Premium. Obilazi prodavnice istraživajući gde i kako se prodaju, gde stoje na policama itd., a potom svoje izveštaje šalje kompaniji. Sanja da upiše Harvard i postane novinar, to mu je i plan u godini koja sledi. Mala nezgoda će ga odvesti u čekaonicu hitne pomoći gde slučajno nailazi na legendu novinarstva Toblina (Al Pacino). Kroz razgovor sa njim dve stvari promeniće mu život. Jedna je Fuck Harvard, a druga Somalija…
The Pirates of Somalia je film zasnovan na istinitoj priči, a koju je u knjigu pretočio upravo Džej Bahadur, junak našeg filma. Režiju i scenario potpisuje Bryan Buckley, koji je pre ovoga imao jedan dugometražni film Bronze i 
I have a lot of great distractions outside of acting.
Verovatno niste sa ove planete ukoliko negde na internetu niste naleteli bar na fotografiju Džokera iz drugog dela Nolanove trilogije o Betmenu. Skoro magičan performans Hita Ledžera (Heath Ledger) u toj ulozi je vremenom postao zaštitini znak čitave trilogije, a hajp je dodatno skočio preranom smrću glumca i posthumnom dodelom Oskara za najbolju sporednu ulogu. Autorski trio (Adrian Buitenhuis, Derik Murray i Hart Snider) je došao na ideju da snimi dokumentarac koji bi bliže predstavio ovog čoveka, kao glumca i kao umetnika.
I Am Heath Ledger pruža intiman prikaz svog subjekta, kombinacijom snimaka koje je napravio Hit svojim kamerama i intervjua sa prijateljima, agentom, saradnicima i porodicom pokojnog glumca. Rano detinjstvo u Pertu, pustolovni duh koji ga je doveo do neočekivanog odlaska u SAD, debitantska uloga i to odmah u uspešnom filmu - svi ljudi oko njega su od samog starta znali da je Hit nešto drugačije. Prepun kreativne energije, motiva, ambicije i samokritike, umetnik u klasičnom smislu te reči, radoholik koji deluje kao da nikad ne spava - iskrene reči sagovornika ne ostavljaju mesta sumnji da je Hit Ledžer bio vanserijska ličnost i talenat.
Osim prijatelja i članova porodice, zanimalo me je šta o njemu imaju da kažu kolege glumci, a intervjuisani su Naomi Vots, Ben Mendelson, Emil Hirš, Đimon Hunsu i drugi. Njegov brzi uspeh u Holivudu je potpuno razumljiv, kada se uzmu u obzir 
I'm a minor player in my own life story.
Oduvek su me zanimali filmovi koji predstavljaju muzičare ili oni u kojima se glavna tema vrti oko muzike. Iako, recimo, nikada nisam slušao određeni bend, rado ću pogledati priču o njemu, jer me zanima sve ono što ih je inspirisalo, druga strana medalje koja se krila od javnosti, a posredno i socijalni aspekti u kojima su stvarali i radili. Takav je i film 24 Hour Party People, subjektivno omiljeni film u ovom žanru.
Glavni junak ovog filma je Toni Vilson (Steve Coogan u ulozi karijere), čovek koji je osnovao čuvenu izdavačku kuću Factory Records, koja je tokom sedamdesetih i osamdesetih izdavala bendove kao što su Joy Division, New Order i Happy Mondays. Na taj način su Toni i njegova ekipa direktno uticali na britansku muzičku scenu, a samim tim i na popularnu muziku u globalu. Sve je počelo kada su se slučajno zadesili na veoma slabo posećenom nastupu benda Sex Pistols, kada su otkrili novu, revolucionarnu vrstu muzike koja se obraća svima. U filmu 24 Hour Party People Toni Vilson ima ulogu naratora, u kojoj objašnjava uzdizanje i neizbežan pad Factory Records-a.
Svakako najbitniji razlog zbog čega se ovaj film visoko kotira su režiser Michael Winterbottom i scenarista Frank Cottrell Boyce, koji su odradili maestralan posao. Snimili su rad koji ih je očigledno inspirisao, u kome su uživali, sa kojim su se saživeli i u kome niko od učesnika iz pravog života nema nikakvih zamerki. Balansiranjem između informativnih 
Side effects include: drowsiness, apathy, and blurred vision... I'm taking two.
Joy Division je britanski post-pank bend, koji je krajem sedamdesetih udario temelje alternativnoj muzici. Iako se u početku nisu razlikovali od pankera, vremenom su postali bend koji akcentuje emotivnu melodičnost, sa introvertnim i melanholičnim pesmama frontmena Ijana Kurtisa. Autor muzičkih spotova Anton Korbijn (Anton Corbijn) je rešio da, kao debitantski film, snimi biografsku priču o ovom zagonetnom muzičaru, čiji su lični i profesionalni problemi doveli do njegovog samoubistva u 23. godini.
Na samom početku upoznajemo sedamnaestogodišnjeg Ijana (Sam Riley), introvertnog momka koji voli poeziju i Dejvida Bouvija. Ubrzo osniva bend Warsaw, upoznaje Debi (Samantha Morton) i nalazi posao u birou za zapošljavanje. Vremenom bend postiže sve veće uspehe i menja ime u Joy Division, dok vezu sa Debi kruniše brakom. Međutim, Ijan se loše snalazi u svetu pritiska zbog slave, obaveza i neispunjenih očekivanja, brak sa Debi tone iako su postali roditelji i upoznaje belgijanku Anik (Alexandra Maria Lara). Povrh svega, ima problema sa epilepsijom za koju nema dobre terapije i Ijan polako počinje da gubi kontrolu nad sobom...
Scenario je baziran na memoarima Debi Kurtis, napisan u saradnji sa upravo Antonom Korbijnom, koji je tada bio fotograf. Oboje su lično i dobro poznavali Ijana, ali svakako ostaje pitanje koliko dobro nekoga možeš poznavati. Ijan je bio jedna velika enigma, verovatno 
I should've just let him drive.
U poslednjih nekoliko godina, posredstvom medija smo upoznati sa sve obimnijim i brojnijim protestima afro-amerikanaca širom SAD-a. Povod za bunt su represivne akcije policije koje se završe tragično, a često stradaju nenaoružani ili nedužni crnci. Jedan od takvih slučajeva je pucanje na Oskara Granta na stanici Frutvejl u novogodišnjoj noći 2009. godine, koje su svojim mobilnim telefonima snimili brojni svedoci.
Nedugo nakon tog događaja, Rajan Kugler (Ryan Coogler) je rešio da snimi film o čoveku koji se nalazi u svim medijima širom zemlje, ali niko ne zna ništa o njemu. Plan mu je bio da predstavi Oskara kao čoveka od krvi i mesa, umesto da bude samo ime i fotografija u novinskom članku. Kao debitantski filmaš bez iskustva je naišao na probleme, ali ga je odlična ideja dovela do saradnje sa producentskom kućom Foresta Vitakera i pojedinim filmskim fondovima. Nakon dvostruke pobede na festivalu Sundance i nagrade na festivalu u Kanu, Fruitvale Station je stekao poštovanje ljubitelja indi projekata i zasluženo je završio na mnogim top deset listama filmova za tu godinu.
Oskar Grant (Michael B. Jordan) se budi 31. decembra 2008. godine i oseća nešto u vazduhu. Donosi novogodišnje odluke i počinje da ih primenjuje - biće bolji sin svojoj majci (Octavia Spencer) kojoj je taj dan rođendan, biće bolji partner svojoj devojci (Melonie Diaz) i, pre svega, biće bolji otac njihovoj četvorogodišnjoj ćerci. Međutim, kako 