This is a celebratory drinking session, not a wallowing one.
Li Israel je bila američka književnica koja je mnogo veću popularnost stekla time što je falsifikovala lična pisma poznatih ličnosti i tako zarađivala za život. Can You Ever Forgive Me? je ekranizacija njene istoimene biografije, a film potpisuju režiserka Marielle Heller i scenaristički duo Nicole Holofcener i Jeff Whitty.
Li (Melissa McCarthy) je iza sebe imala nekoliko relativno uspešnih biografskih knjiga, ali je ispala iz modernih tokova savremene književnosti. Više nije mogla da dobije ni avanse za svoje knjige, a u prilog tome je išlo i njeno ponašanje, koje nije bilo u skladu sa javnim nastupima i promocijama. Sticajem okolnosti otkriva svoj talenat u falsifikovanju pisama poznatih ličnosti poput Ketrin Hepbern ili Doroti Kilgalen. Taj vid obmane za nju takođe predstavlja i umetnost, a u tom poduhvatu će joj pomoći poznanik Džek (Richard E. Grant)...
Glavna junakinja filma je prošla onako kako je prošao nebrojeni broj pisaca u istoriji - očajnički je želela da bude čitana, ali je bila u kreativnoj blokadi, bojeći se odbijanja od strane čitalaca, izdavača i književnih kritičara. Ona nema predugovore na velike sume, nema nameru da se pojavljije u javnosti i da igra igru koju čine promocije i laskavi intervjui. Njena životna situacija je eskalirala u finansijski krah i sve je sugerisalo da neće uspeti da se izvuče - život joj je tužan i patetičan, a izgradila je zid oko pročitaj više...Can You Ever Forgive Me? (2018)
This is a celebratory drinking session, not a wallowing one.
Li Israel je bila američka književnica koja je mnogo veću popularnost stekla time što je falsifikovala lična pisma poznatih ličnosti i tako zarađivala za život. Can You Ever Forgive Me? je ekranizacija njene istoimene biografije, a film potpisuju režiserka Marielle Heller i scenaristički duo Nicole Holofcener i Jeff Whitty.
Li (Melissa McCarthy) je iza sebe imala nekoliko relativno uspešnih biografskih knjiga, ali je ispala iz modernih tokova savremene književnosti. Više nije mogla da dobije ni avanse za svoje knjige, a u prilog tome je išlo i njeno ponašanje, koje nije bilo u skladu sa javnim nastupima i promocijama. Sticajem okolnosti otkriva svoj talenat u falsifikovanju pisama poznatih ličnosti poput Ketrin Hepbern ili Doroti Kilgalen. Taj vid obmane za nju takođe predstavlja i umetnost, a u tom poduhvatu će joj pomoći poznanik Džek (Richard E. Grant)...
Glavna junakinja filma je prošla onako kako je prošao nebrojeni broj pisaca u istoriji - očajnički je želela da bude čitana, ali je bila u kreativnoj blokadi, bojeći se odbijanja od strane čitalaca, izdavača i književnih kritičara. Ona nema predugovore na velike sume, nema nameru da se pojavljije u javnosti i da igra igru koju čine promocije i laskavi intervjui. Njena životna situacija je eskalirala u finansijski krah i sve je sugerisalo da neće uspeti da se izvuče - život joj je tužan i patetičan, a izgradila je zid oko pročitaj više... 
A Prayer Before Dawn je film koji je privukao moju pažnju samo iz jednog razloga, a taj razlog je britanski glumac Džo Kol (Joe Cole), koga sam baš zgotivio zbog serije Peaky Blinders. Meni totalno nepoznata ekipa potpisuje ovaj projekat, a reč je o biografskom filmu, u kome pratimo britanskog boksera Bilija Mura, koji je dospeo u tajlandski zatvor zbog trgovine narkoticima.
Na početku priče pratimo Bilija kome ne cvetaju ruže na Tajlandu. Navučen je na jabu, popularnu drogu koja je mešavina metamfetamina i kofeina, koja je razlog što nema previše uspeha u sportu kojim se bavi. Pored toga radi i kao diler, zbog čega biva uhapšen i poslat u zloglasni zatvor Čiang Mai. Tamo će se suočiti sa raznim teškoćama, a izlaz će pronaći u tajlandskom boksu (muay tai), koje ima svoja takmičenja u okviru zatvorskog sistema.
Iako je mišićav čovek, bokser koji je sposoban da izdrži veliku količinu bola, Bili je stranac u nepoznatoj zemlji koji je na putu auto-destrukcije. Nije pogrešno zaključiti da je češće pod uticajem droge nego što je strejt. To se potvrđuje njegovim dolaskom u zatvor, kada mu treba prilično dosta vremena da shvati šta mu se desilo. Ne napušta ga ulični prkos, koji će ga dovesti u opasne situacije. Kriziranje i korišćenje droge će samo povećati njegovu konfuziju i zbunjenost.
Bili svakako nije cvećka, ali je zastrašujući svet droge i bandi unutar zatvora previše čak i za njega. Film je snimljen na realnim lokacijama, bez 
When I discovered drugs my world went from black and white to technicolor. I can never give that up. So I tell people what they want to hear.
Beautiful Boy je američka drama belgijskog filmaša Feliksa Von Groningena (Felix van Groeningen), koji je poznat po filmovima The Broken Circle Breakdown i The Misfortunates. Scenario se bazira na memoarima Dejvida Šefa Beautiful Boy: A Father's Journey Through His Son's Addiction, u kojima je opisivao događaje vezane za dugogodišnju zavisnost svog sina Nikolasa od metamfetamina. Film je imao premijeru na festivalu u Torontu.
Dejvid (Steve Carell) je cenjeni novinar Njujork Tajmsa koji je zabrinut što njegov sin (Timothée Chalamet) već drugi dan ne dolazi kući. Kada se napokon pojavi, primećuju se jasni znaci korišćenja droge i Dejvid ga vodi u kliniku za odvikavanje. Nakon primetnog napretka, Nikolas odlazi u instituciju sa smanjenim nivoom kontrole, iz koje beži i Dejvid ga ponovo pronalazi na ulici...
Beautiful Boy narativno prati pravolinijsku priču o zavisnosti, koja se konstantno prekida raznim trenucima ili događajima iz prošlosti. Može se reći da je lik oca glavni junak i vidimo ga u različitim scenama sa njegovim sinom. Većina tih scena su srećne, ali su one redefinisane našim znanjem o Nikolasovoj zavisnosti. Svidelo mi se što film izbegava svaki kliše karakterističan za ovakve filmove. Ne vidimo tačan momenat ili razloge zbog čega se Nikolas prepustio drogama. Ne postoji ekscentrična grupa zavisnika 
Your beauty, your bravery, now I see there's no cause for envy. Your gifts will be your downfall!
Da se ne ponavljam po ko zna koji put sa uvodom zbog čega su biografske drame moj žanr. Dabome, očekivano je bilo da ću ja pisati recenziju za ovaj film koji se dugo čekao. Moram odmah reći da nisam sasvim zadovoljna isporučenim, ali ću se itekako potruditi da vam približim sve vrline filma i da vam dam razloge da pogledate isti, a mane...njih ću usput spomenuti. Videćemo šta će prevladati.
Meri/Marija Stuart (Saoirse Ronan) je sa šesnaest godina postala kraljica Francuske, a sa osamnaest udovica. Vraća se u svoju rodnu Škotsku da povrati tron koji joj pripada. Međutim Škotskom (preko njenog rođaka) i Engleskom vlada Elizabeta I (Margot Robbie). Obe mlade kraljice vide jedna drugu kao najveće rivalke i smrtne neprijatelje, iako su vezane krvnim srodstvom. Savetovana (pogrešno) raznim igračima iz senke, Marija se poziva na pravo da zauzme engleski tron, preteći Elizabetinom suverenitetu. Izdaje, intrige, spletke, pobune i zavere ugrožavaju oba prestola i zauvek menjaju tok istorije.
Film je snimljen prema romanu Džona Gaja, koji se jako detaljno pozabavio kraljicom Meri. Kada kažem jako detaljno, mislim previše pristrasno i subjektivno. Inače bih pozdravila svaku subjektivnost i naklonost jer sam istima jako sklona u svojim recenzijama, ali ovu nikako ne mogu. Vladavina kraljice Meri je najmanje bila vladavina, ako se uopšte može nazvati tako. Za vreme 
I'd like to find a new light. A new light for paintings we haven't yet seen.
U junu prošle godine sam pisao o filmu Loving Vincent, animiranoj biografskoj drami o čuvenom slikaru Vinsentu Van Gogu, koja je specifična po tome što je prvi dugometražni film koji je u potpunosti naslikan. Životna priča ovog umetnika je više puta ekranizovana, tumačili su ga glumci poput Kirka Daglasa (Lust for Life) i Tima Rota (Vincent & Theo). Ovoga puta stiže rad koji potpisuje francuski majstor filma Julian Schnabel, sa Vilijemom Defoom (Willem Dafoe) u glavnoj ulozi.
Van Gog je za života stekao reputaciju nestabilnog čoveka, sa emocionalnim i psihološkim problemima, koji je u momentu nervnog rastrojstva sebi odsekao uvo. U kombinaciji sa predrasudama koje stvara takav incident, alkoholozimom i melanholičnim utiskom koji je slikar ostavljao, sve više su oko njega kružile glasine, zbog kojih je konačno proteran iz gradića Arla i zbog kojih je potražio lekarsku pomoć.
Tokom svog svojevoljnog egzila, Van Gog je razvijao jedinstveni, živopisni stil slikanja. Tokom tog perioda se borio sa religijom, mentalnim bolestima i burnim prijateljstvom sa francuskim umetnikom Polom Gogenom (Oscar Isaac). Njegova umetnost mu izaziva bol u sadašnjosti, pa Van Gog počinje da se fokusira na svoju zaostavštinu i tekovinu koja će učiniti da postane večan u očima ljubitelja umetnosti.
Stil slikanja Van Goga je takav da on nanosi boju na platno bez, naizgled, ikakvog pravog plana 
Fake it till you make it.
Džoel Edžerton (Joel Edgerton) je prvo stekao popularnost kao glumac, a 2015. se upustio u autorske vode, kada je snimio film The Gift, gde potpisuje režiju i scenario. Tri godine kasnije stiže njegov novi rad, a scenario se bazira na istoimenim memoarima Gararda Konlija, u kojima je pisao o svom boravku u ustanovama koje su praktikovale tzv. conversion therapy.
Radnja filma prati Džereda (Lucas Hedges), 19-ogodišnjeg sina sveštenika baptiste (Russell Crowe), koji živi u malom američkom gradu i popularan je član lokalne zajednice. Međutim, Džered shvata da se razlikuje od svojih vršnjaka i to priznaje svojim roditeljima. Tada se suočava sa ultimatumom - ili će biti trajno prognan i izbegavan od strane svoje porodice i prijatelja ili će pristupiti konverzijskoj terapiji. Reč je o tretmanu koji kombinuje medicinske i psihološke metode, u cilju vraćanja Bogu i heteroseksualnosti...
Moram priznati da pre gledanja filma nisam ni znao da ovako nešto postoji - potencijalno opasna i svakako pogrešna kombinacija religije i psiho-analize, koja leči ljude od homoseksualnosti. Ispostavlja se da je ova okrutna metoda bila veoma popularna u religijskim zajednicama, u kojima se članovi porodice boje šta bi takvi gresi mogli doneti njihovim voljenima i njihovoj zajednici.
Proces te kontroverzne terapije je samo središte scenarija, a pored nje mi hvatamo deliće Džeredovih osobina i biografskih detalja. Iako se priča koncetriše na Džereda 
I'm having a heart attack, you idiot.
Režiser i scenarista Adam MekKej (Adam McKay) iza sebe ima verovatno najbolji film o svetskoj ekonomskoj krizi. Reč je o filmu The Big Short, koji svoj uspeh zasniva na sjajnom scenariju, kvalitetnoj glumačkoj ekipi i balansu između teške tematike i aktivne zabave. Njegov naredni projekat je, uslovno rečeno, jednostavniji, jer se ne bavi finansijskim krahom nego jednim čovekom. Reč je o Diku Čejniju, političaru i biznismenu, koga mnogi smatraju najuticajnijim podpredsednikom u istoriji SAD-a.
Na početku filma, Čejni (Christian Bale) ima problema sa alkoholom, koji su doveli do toga da bude izbačen sa koledža. Tada na scenu stupa njegova devojka Lini (Amy Adams), koja ima velike planove za njih dvoje - ili će se drastično promeniti ili će potražiti nekoga odgovornijeg i ambicioznijeg. Radnja se pomera nekoliko godina i sada je Čejni nenametljivi pripravnik republikanac u Beloj kući. Nižući uspehe na političkom i poslovnom planu, što je kulminiralo pozicijom potpredsednika u mandatu Džordža Buša (Sam Rockwell), Čejni je oblikovao spoljnu politiku SAD na načine koji se i danas itekako osete širom sveta...
U samoj triviji se vidi veliki problem sa kojim se suočava ovaj projekat, jer je Dik Čejni daleko od čoveka za koga bismo navijali ili od nekoga ko bi nam bio uzor. Čak i ako ga posmatramo neutralno, bez informacije ko je on i za šta je sve odgovoran, ambiciozni ćutljivi birokrata teško da može imati 
Razmišljala sam kako efektno da započnem ovaj tekst, znajući unapred da ovo neće biti recenzija samog filma, bar ne onakva kakvu očekujete. Uopšte ne planiram prepričavati film, kuckati već svima znane podatke o grupi Queen, o Frediju Merkjuriju, o bolesti, uopšteno pisati recenziju kakvu ste sigurno dosad deset puta pročitali otkako je film izašao. Sve su iste i nalik jedna drugoj, a niti jedna jedina vas ne nagovara da pogledate film. Što je još gore, te suvoparne recenzije vas ne intrigiraju ni da poslušate neke pesme grupe Queen, ako niste ranije imali tu priliku. Ako ima takvih. Mada, volela bih verovati da takvi ne postoje.
Kao i skoro svaka druga (ako ne i svaka) biografska drama, ova ima mana na pretek, posebno ako ih želite pronaći. Na momente, čak ima vrištećih mana i ne možete verovati da to gledate. Film kao film, posebno u žanru biografske drame, ima svojih nedostataka, režiserskog fokusiranja ponajviše (Bryan Singer), čak i pojedinih netačnosti. Sve je to istina, ali istina je i da sve to lagano nestaje i sve više bledi kada dođe završni deo filma. Verujte mi na reč.
LIVE AID 1985 . godine i nastup grupe Queen je ušao u istoriju, a na film je prenesen bez i jedne jedine mane. Smatram da je bit ubodena, da je to dovoljno za prolaz. Mene je film oduševio, rasplakao, oduvao, zgrozio, oraspoložio, naljutio, sve u isto vreme. To teško može da prenese u neki smisleniji tekst, posebno jer je moj utisak možda i previše svež .
Zato 