Valjda pomalo i zasićen tipičnim ulogama, slepstikom i skrubolom, Grant prihvata poziv svog brata po naciji Hičkoka i nastupa u njegovoj napetoj psihološkoj drami Suspicion (1941), gde glumi pomalo mračnu ulogu supruga Džoan Fontejn. Svom šarmu dodao je i notu mističnosti, a to se publici zaista svidelo, mada je Hičkok muku mučio sa navalentnim producentom Dejvidom O. Selznikom koji mu se mešao u projekat i uporno zanovetao zbog potenciranja Grantove mračne strane. Snimio je i Penny Serenade (1941) za koju je dobio svoju prvu nominaciju u kategoriji glavnog glumca. Iskreno, meni je taj film poprilično suvoparno delce, koje muku mući sa izlivima patetike o bračnom paru koji mora nadvladati sve nadaće kako bi sačuvao brak. Snimio je i Once Upon a Honeymoon (1942) sa Džindžer Rodžers, preterano razbacanu špijunsku komediju prepunu nelogičnosti, gde se više podređivalo humoru Džindžer Rodžers, mada turbulentni scenario nije ni njoj davao mnogo načina da se razmaše.
Lična tragedija koja mu se je desila sa majkom koju je otac protiv njene volje smestio u psihijatrijsku kliniku, a to Arčiju nije rekao nego mu je priznao tek mnogo kasnije, navela ga je da snimi None But the Lonely Heart (1944) aka. Usamljeno srce. Kada je pročitao roman Ričarda Levelena o kokni lutalici Erniju Matu i njegovoj staroj majki invalidu, prepoznao se je u toj priči nagovorivši studio RKO da snimi film, gde se prvi i poslednji put pojavio u ulozi producenta. Zarada filma zbog same teme i navike da ga gledamo u opuštenijim ulogama nije doprela do džepa konzumenata, ali nije zaobišla akademsku struku koja je glumicu Ester Barimor nagradila Oskarom za glavnu ulogu, a sam Grant dobio je nominaciju.
Jedna zanimljivost vezana za Granta je ta što nije baš bio omiljen glavešinama studija. Već odranije znao je kako funkcioniše ta mašinerija i kako te ugovori koje potpišeš mogu koštati da si uskraćen u biranju projekata za koje si zainteresovan. Tako je već od 1937. godine kada mu je istekao šestogodišnji ugovor sa Paramountom, postao nezavisni umetnik, koji je imao slobode pregovarati sa svim studijima, utvrditi procenat zarade od filmova pre svih drugih kolega (osim Čaplina naravno koji je bio sam svoj šef), pa zato i ne čudi količina dobrih filmova u kojima je glumio.
1942. godine oženeo je Barbaru Haton jednu od najbogatijih žena, međutim i taj brak je potrajao svega tri godine, ali su i kasnije ostali u dobrim odnosima.
Arsenic and Old Lace (1944) je mnogima jedan od omiljenih filmova Keri Granta. U međuvremenu je snimio Destination Tokyo (1943) sa Delmerom Dejvisom, Mr Lucky (1943) i The Talk of the Town (1942) o kojemu će nešto reći biti kasnije napisano. Frenk Kapra se poput Džona Forda angažovao u dizanju svesti i dokumentovanju dešavanja na ratištima i oko Drugog Svetskog rata. Arsenik predstavlja brejk od realističnijih tema tadašnje svakodnevice, koja je ekranizacija brodvejske predstave Džosefa Keserlinga. Keri ima zadatak da u samo jednoj noći mora dovesti u red svoje ubojite tete, jednog sociopatskog brata koji liči na Borisa Karlofa i drugog koji misli da je Tedi Ruzvelt. Uz to se zaljubljuje u mladu devojku iz Bruklina i ukratko treba da je ženi.
Ono što ne zna je da njegove drage tete skrivaju u kući leševe. Arsenik je odlična crna komedija, Grant kao da parodira samog sebe, dok je ovaj film zaista netipičan u karijerama poznatog dvojca. Zanimljivo je da sam Boris Karlof nije mogao prihvatiti ulogu, pošto je bio zauzet od iste glumeći je na Brodveju. Grant je čitavu svoju zaradu od sto hiljada dolara donirao američkoj vojski. Sad se vraćam malo na The Talk of the Town koji je isto tako odličan film, prava amerikana, više human nego komičan, ali i čija se topla socijalna tema lepo uklapala u tadašnji svetonadzor publike, zasićene ratom. Ta publika, koja je htela gledati fine priče i teme, zgode za čiji sluh je osobito bio predodređen Džon Ford (Kako je bila zelena moja dolina).
Kako su godine odmicale tako se je naš junak u skladu sa svojim iskustvom sve više okrećao porodičnim filmovima, slaveći vrednoće zajedništva i bitisanja sa najdražim. Redom su se izmjenjivali The Bachelor and the Bobby Soxer, The Bishop’s wife, Mr. Blandings Build His Dream House, sve do ponovnog udruživanja sa Houksom da bi snimili satiru unutar vojske, gde on tumači ulogu francuskog kapetana, a En Šeridan američke poručnice. Omeđeni radnjom koja se još neposredno dotiče Drugog Svetskog rata, ona je samo paravan za jednu opuštenu komedijicu o ljudima koji od početka gaje animozitet, što u poslu, što po karakterima, ali nakon što se zaljubljuju i žele da venčaju, probleme im zadaje komplikovana birokracija. Nije u rangu Houksovih ranijih radova sa Grantom, jer je druga polovina filma razvodnjena i ne drži toliku pažnju, ali I Was Male War Bride (1949) sa takvom lakoćom pridobija simpanije gledalaca, da mu se svi ti nedostaci opraštaju.
Jedan od njegovih najboljih filmova 40-ih godina svakako je druga saradnja sa majstorom trilera Hičkokom. On se u međuvremenu odhrvao od Selznikovih šapa i u saradnji sa RKO snimio uzbudljivu špijunsku dramu o infiltriranju unutar grupa nacističkih izgnanika i njihovim namerama za stvaranjem atomske bombe. Notorious (1946) predstavlja intenzivnu dramu koja vas stalno navodi da se preispitujete i menjate mišljenje prema likovima, od prezira do empatije. U tom filmu govorkalo se i o poljupcu Bergmanove i Granta, koji je tada slovio za najduži filmski poljubac snimljen u krupnome planu. Sam Grant je isticao da mu je Ingrid po mnogo čemu bila iznimno draga partnerica, jer je sa njom delio neka intimna razmišljanja (valjda zbog te evropske krvi) i ostali su prijatelji sve do njene smrti.
Početak pedesetih ne može se baš pohvaliti pamtljivijim naslovima u njegovoj karijeri. Ipak snimio je jedan od mojih najdražih filmova People Will Talk (1951). Posebnu emociju delim prema ovom filmu i Grant me je kupio dočaravši na najbolji mogući način doktora čije metode rada u tretiranju pacijenata odskaču od konvencionalnih. Njegov pristup je više lični i umesto medicinske filozofije, koja ne praktikuje ostvarivanje društvene interakcije sa pacijentom, koristi psihologiju da dozom senzibiliteta dopre do same ličnosti pacijenta koji će ga prihvatiti pre svega kao prijatelja, a onda kao stručnu osobu. Tim metodama liječenja navlači gnev ljubomornih kolega i onih koji zagovaraju one starinske metode.
Čak se pokreće istraga o njegovom privatnom životu ne bi li mu naškodili i iskopali nešto što bi ga moglo diskreditovati. Grant je sa izuzetnom lakoćom balansirao između ljubaznog, detinjasto zaigranog (scena sa vozićima) i širokogrudno vrckavog doktora čija je misija jedino bila odano širiti ljubav i poverenje. Meni lično najtoplija Grantova uloga, a tu lepo paše i glamurozna lepota Džin Krein koja je svakako mogla napraviti bolju karijeru. Patch Adams sa Robin Viliamsom ovom klasiku duguje dosta toga.
U Majmunskim Poslovima udružio se opet sa Džindžer Rodžers. Tačno deset godina je proteklo od njihovog zadnjeg filma koji se baš i nije proslavio. Iza kamere bio je provereni Houks, a sjajnoj ekipi pridodana je nadolazeća seks bomba Merilin Monro. Monkey Bussines (1952) je šašavo delo u kojem Grant tumači ulogu ala. Džeri Luis (The Nutty Profesor), tzv. Profesora koji izmisli napitak za podmlađivanje. Ovo je uspela parodija na muškarce u krizi srednjih godina, kada kupuju nova auta, zavode vlastite sekretarice (odlična Merilin Monro u ulozi priproste, ali užasno zavodljive plavušice) kojim Fultonov mladalački libido sada ne može odoleti. Možda je tajna uspeha ove komedije izbalansiranost uloga Džindžer i Granta gde se oni pristojno nadopunjuju, a i poveći prostor ostavljen je magnetičnom seksipilu Merlinke.
Houks je po svom nepisanom pravilu opet bio prilično nezadovoljan filmom smatrajući ga površnim, dok je Piter Bogdanovič u svojoj kritici zapazio da je nominalno prva vedeta filma Džindžer Rodžers bila previše zasenjena nadolazećom femme fatale Merilin. Iako se delimično slažem sa navedenom konstatacijom Bogdanoviča, ipak postoji jedna scena (kada je Džindžer opasana samo kućnom pregačom, bez suknje) gde ispred sudopera mnogo erotično vrište njene skladne noge, prikazujući svu suptilnost Džindžerinog seksipila u odnosu na kričavost i eksploataciju ubojite plavuše.
