Vaša ocena filma:

Filmski rimejkovi vrlo često nisu baš najomiljenija kategorija u okviru filmskog stvaralaštva, barem što se kritičara tiče, a često ni same publike. Prošlogodišnji rimejk originalnog filma Brajana de Palme (Brian De Palma), Carrie iz 1976. godine, vrlo je klasičan primer pomenute kategorije u gotovo svakom smislu. Projekti slični ovom neretko završavaju epitetima koji ih najjednostavnije opisuju kao nepotrebnim, zasnivajući se uglavnom na činjenici da ništa novo nije rečeno, pa čak i u slučajevima kada eventualno poseduju neke kvalitete. Jedan od prihvatljivih izgovora za snimanje rimejka „Carrie“ moglo bi biti približavanje ove priče mlađoj publici, s obzirom da je od originalnog filma prošlo čitavih 37 godina, što je relativno daleko od generacija koje stasavaju. Međutim, da li je u slučaju „Carrie“ to dovoljno dobar izgovor za snimanje rimejka?

Kao što je opšte poznato, „Carrie“ se zasniva na istoimenoj noveli Stivena Kinga, koja je igrom slučaja takođe i njegovo prvo objavljeno delo. Priča je vrlo poznata, ali ipak pomenimo njene osnove. Keri Vajt (Chloë Grace Moretz) je neprilagođena srednjoškolka, često predmet ismevanja svojih vršnjaka, koja živi sa psihički labilnom majkom (Julianne Moore). Kerina majka je ujedno i religiozni fanatik, te je njeno vaspitanje ekstremno konzervativno, što sve skupa čini jednu vrlo nezdravu porodicu za odrastanje. Stvari postaju zanimljive kada Keri otkriva da poseduje telekinetičke sposobnosti, pomoću kojih bi se konačno mogla usprotiviti svojoj majci i suprostaviti onima koji je ugrožavaju.

Za one koji su upoznati i sa originalnim filmom odmah će primetiti da osim pojave mobilnog telefona i drugih glumaca u filmu, između ova dva filma nema gotovo nikakvih razlika. Zasnovanost na Kingovoj noveli mogao bi biti jedan od razloga minimalnog odstupanja od filma iz 1976. godine, međutim kada se sve sagleda ne i dovoljan izgovor. Zanimljiva razlika je da Keri u ovom filmu od tek otrkivenih sposobnosti prelazi do maksimalizovanih moći u stilu X-Men-a gotovo munjevitom brzinom. Ovo vrlo verovatno ukazuje na očajnički potez da se film prikaže makar malo drugačijim, nakon što je prethodnih 99% filma gotovo identično originalu. Prikaz ovih moći je sa druge strane vrlo atraktivan za publiku, a ujedno i simboličan prikaz potencijala nagomilane frustracije, tj. šta bi približno frustrirana osoba bila u stanju da uradi kada bi imala Kerine moći. Pored minornih razlika među ovim ostvarenjima, ostaje pitanje da li je ovaj film makar jednako dobar kao prvi? Objektivan odgovor je teško dobiti, ali se čini da je De Palmina verzija bila svakako jezivija i da je to bio horor film u pravom smislu reči, dok rimejk čini se više vuče ka drami sa elementima fantazije.

Kada je reč o glumi, nikako se ne može reći da je ona loša. Međutim, rekli bi da se odabir Kloe Morec za naslovnu ulogu čini krajnje promašenim. Naime, njen lepuškasti izgled nikako se ne uklapa u ono što Keri treba da predstavlja, što ujedno ostavlja nepotpun utisak na gledaoca po pitanju ubedljivosti ove priče. Kole je zaista sjajna i vrlo perspektivna glumica i iskreno nam je ponajviše žao što se nakon Kick Ass 2, ponovo našla u jednoj ulozi koje ne prikazuje njen talenat u punom sjaju. Mišljenja smo da je krajnje vreme da Kole zaigra u nekom ozbiljnijem ostvarenju i prestane dalje da traći svoj talenat. Takođe, u ovom filmu zanimljivo je pomenuti standardno dobar performans i relativno zanimljivu rolu Džulijen Mu, koja se, kao što smo pomenuli, našla u ulozi psihotične Margaret Vajt, Kerine majke.

Motivi za snimanje rimejkova često su nejasni, iako se pretpostavlja da na taj način neafirmisani reditelji pokušavaju prečicom doći do slave, ali pitanje je koliko to često na ovaj način uspevaju. Za Kimberli Pirs (Kimberly Peirce), koja je zadužena za režiju ovog ostvarenja, svakako se ne može reći da je debitant, a ako idealistički preskočimo motiv novca, ostaje nejasno zašto se upustila u režiju jednog ovakvog rimejka. Poredeći projekte iz 1976. i ovaj iz 2013, zaista se postavlja pitanje da li je rimejk bio neophodan, pa čak i pod izgovorom stvaranja novog filma za mlađu publiku, s obzirom na vrlo minorne razlike između ova dva ostvarenja. Zaboravimo li međutim originalni film, zabava može biti sasvim pristojna, pa ukoliko spadate u one koji se sa ovom pričom nisu ranije susretali, nikako vas nećemo obeshrabrivati da ovaj film i pogledate.

5/10

Autor: Nikola Milošev