Tom Hardy je pre dve godine na svom instagramu delio svoju transformaciju u 47-godišnjeg Al Kaponea, koji je deset godina proveo u zatvoru i bio u poodmaklom stadijumu nelečenog neurosifilisa, zbog koga je počeo da pati od demencije. Te fotografije su bile sa snimanja ovog filma, koji je još prošle godine trebao da se pojavi u bioskopima, ali se to iz nekog razloga nije desilo.
Prvobitno nazvan Fonzo, ovaj film je umesto široke distribucije i bioskopskih projekcija dospeo na sistem video on demand. Taj sistem je karakterističan za projekte od kojih se ne očekuje puno, a naziv filma je promenjen u Capone. Neki kažu da je ovakav razvoj situacije sasvim razumljiv zbog epidemije korone, ali je bilo teško ne ostati pomalo razočaran što će film o kome se priča od 2016. godine, sa velikim potencijalom, zanimljivim protagonistom i harizmatičnim glavnim glumcem završiti neslavno, bez jakog distributera i bez bioskopskih projekcija.
Međutim, nakon gledanja verujem da su mnogi shvatili zašto od ovog filma producenti nisu očekivali ništa veliko. Svi su čuli za Al Kaponea, gangstera koji je upravljao mafijom južnog Čikaga tokom dvadesetih godina prošlog veka, a ironija njegovog pada je u tome što je uhapšen zbog utaje poreza, a ne zbog zloglasnih zločina. Scenario se bavi poslednjom godinom njegovog života kada on, nakon izlaska iz zatvora, živi na velikom imanju na Floridi sa svojom suprugom Mej (Linda Cardellini). Vidimo da bolest sve više uzima maha, da počinje da halucinira i da ga proganjaju duhovi prošlosti, a nekadašnji strah i trepet nema više kontrolu ni nad sopstvenim telom.
Bio sami mišljenja da su loše kritike na račun ovog filma produkt očekivanja gledalaca, koji su možda želeli da vide neki epski biografski film o životu Al Kaponea. Shvatam ideju autora Džoša Tranka (Josh Trank), koji je želeo da kriminalnoj legendi eliminiše sjaj i glamur, čineći ga slabim starcem (iako ima 47 godina) koji se suočava sa užasima i neuspesima svog života. Postoji scena pred kraj filma kada Kapone sa mitraljezom i opakim pogledom podseća na svoj legendarni lik, ali ga šargarepa umesto tompusa i pelene za odrasle vraćaju u jadnu realnost.
Ispostaviće se da je problem filma sam koncept koji je svakako imao potencijal, ali je realizovan veoma traljavo. Nekako sam se tokom gledanja filma osećao kao voajer koji posmatra bolesnog čoveka, ali bez ikakvog osećaja podrške ili saosećanja – praktično me je bilo baš briga za ovog lika, a osećaj indiferentnosti prema glavnom protagonsiti obično nije karakteristika kvalitetnih scenarija.
Scenario nam pruža i veoma labavu sporednu priču u kojoj FBI i pojedini članovi porodice pokušavaju da dobiju informaciju gde je Kapone sakrio deset miliona dolara. Što se tiče halucinacija, moj problem je što su one nejasne i ne pružaju nam nikakvu novu, povratnu informaciju. Ljudi i događaji u njima jednostavno nisu smešteni u kontekst trenutnog čovekovog života, kao da su tu samo da bi mučili savest samog Kaponea. U pozadini slušamo radio predstavu o njemu, koja služi da podseti kakvu je reputaciju imao ovaj čovek, ali i pored toga se scenario dosta oslanja da već poznajemo njegov život od ranije.
Tom Hardi je svakako glavni razlog što je ovaj film dobio na popularnosti. U poslednje vreme je postao predmet internet mimova jer u svojim ulogama ili ima nešto preko usta ili nerazumljivo mrmlja i ovde je nastavio u tom ritmu. Verujem da su mu namere bile na mestu i evidentno je da se uneo u ulogu, ali me je svojim mrmljanjem, nebitno da li u zubima drži tompus ili ne, prilično iritirao. Parodiranje je verovatno prejaka reč da bi se upotrebila za opis njegovog nastupa, ali je činjenica da je nekoliko puta nagazio na to polje.
Capone je biografski film koji je namenski veoma jasan, ali veoma pogrešan u realizaciji – u pokušaju da unutrašnju patnju svog subjekta učini stvarnom poput propasti njegovog tela ili uma, dobijamo poluformirane ideje koje zajedno deluju kao eksploatacija.
moja konačna ocena: 4/10
