Life is a comedy written by a sadistic comedy writer.
Vudi Alen (Woody Allen) je jedan od poslednjih pripadnika stare garde filmaša-umetnika sa karijerom dugom preko pedeset godina. Iako već u starosti, Vudi ne posustaje i redovno jednom godišnje izbaci film koji sam režira i za koji sam napiše scenario. Genije zavistan od žena se proslavio u romantičnim komedijama, ali u poslednje vreme se bavi i životnim razlikama između pripadnika različitog staleža, njihovim željama, motivima, ambicijama, kao i kvalitetom njihovog života koji im novac donosi.
Priča je smeštena u tridesete godine prošlog veka i centrira se oko naivnog momka Bobija (Jesse Eisenberg) iz Njujorka, koji odlučuje da napusti očev posao i da se odseli u Holivud. Njegov ujak Fil Stern (Steve Carell) je uspešan filmski agent i Bobi očekuje da pronađe neki posao u branši, pa postaje neka vrsta Filovog kurira-asistenta. Na poslu upoznaje sekretaricu Veroniku (Kristen Stewart) u koju se on brzo zaljubljuje, iako ona ima dečka. Ispostavlja se da je njen dečko upravo Fil koji je u dugogodišnjem braku, a Veronika mora da odluči čiju bračnu ponudu će prihvatiti.
Već ranije sam pomenuo da Vudi u poslednje vreme sve više pažnje posvećuje režiji i detaljima na setu, nego poliranju scenarija, gde samo u nekim trenucima podseća na starog sebe i sa izbalansiranom dozom perfidnosti iskorišćava lojalnost svoje publike. On ima jedinstvenu sposobnost da u svim njegovim likovima stvori iluziju kako priča kroz svaki od njegovih likova, iako ti likovi po pravilu ne moraju delovati istinito. Vudi u svojim scenarijima ne teži da se oni osećaju autentično, već obično predstavljaju neku vrstu karikature koja je došla iz specifičnog Vudijevog sveta.
Prva polovina filma podseća na tradicionalne radove ovog autora u kome imamo ljubavni trougao sa tri lika koji su simpatični na svoj način, kao i nekoliko zanimljivih scena sa neočekivanima saznanjima i spontanom Vudijevom komedijom (scena Bobijevog susreta sa prostitutkom me je iskreno nasmejala). Čitav taj koncept se remeti u drugom delu filma kada se Bobi vraća u Njujork, a film dobija još dva podplota vezana za njegovu porodicu, tačnije za starijeg brata Bena. Film tada postaje priča o kajanju, krivici i propuštenim šansama, što je totalno suprotno sa onim što prvih pola sata filma nagoveštava.
Na osnovu svega navedenog se može reći da čitava priča nema pravu poentu. Likovi su posle nekoliko godina postali finansijski bogatiji, ali su u suštini ostali isti. Jedan Veronikin monolog za obrokom treba da potencira upravo suprotno, što nikako nije u skladu sa onim što vidimo. Autor često menja i fokus priče, pa tako dolazimo u situaciju da posmatramo scene koje su daleko od onog početnog ljubavnog trougla. Zaključak je da ništa nije zagrebano ispod površine i da su likovi mogli još malo da se razrade, a priča dodatno ispolira. Sve to neminovno vodi ka predvidivosti, ali film spašava izuzetan šmek starog doba Holivuda, atmosfera raskoši i velika pažnja na detaljima.
Tandem Džesi Ajzenberg i Kirsten Stjuart je zanimljiv za gledanje kao par koji retko kada kaže šta misli. Simpatije njihovih karaktera su veoma ubedljive, ali njihova transformacija u ozbiljne ljude koji se nisu zaboravili nije izvedena najsrećnije. Džesi je izabran verovatno jer dosta podseća na Vudija iz mlađih dana, dok Kirsten nije u potpunosti uspela da sakrije svoju iritantnost. Stiv Karel se u poslednjih nekoliko godina pretplatio da ostavi najjači glumački utisak u filmu, a oduševila me je i Žanin Berlin (Jeannie Berlin) iz serije The Night Of, kao Bobijeva majka.
Café Society poseduje sve karakteristike nostalgičnih i elegantnih radova Vudija Alena, ali stiče se utisak da autor nije u potpunosti znao kako da izvede svoje zamisli. Poseduje doze komedije, sentimentalnosti i filozofskih ideja i veoma je lep za oko, što je više nego dovoljno za poštovaoce genija sa naočarima, ali neće baš svi biti zadovoljni ovim filmom.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
