Moram priznati da mi se osladilo pisati o filmovima Larsa von Trira (Lars von Trier) iako možda nisam dovoljno kompetentna jer je u pitanju jako ekscentričan i poseban režiser. Međutim, zasigurno znam da mi njegovi filmovi prijaju jer su nešto drugačije, nešto originalno u filmskom domenu, bar što se mog utiska tiče. Zbog toga sam se ovaj put odlučila da vam predstavim film iz mog „svetog trojstva“- a to trojstvo čine Dogville, Antichrist i film koji vam predstavljam – Breaking the Waves.
Radnja ovog filma se dešava 70-ih godina prošlog veka u maloj seoskoj zajednici na severu Škotske. Stanovnici tog mesta pripadaju posebnoj sekti koja se izdaje za jako religioznu i ograničavajuću, a zapravo crkva odlučuje u ime tih ljudi i ima jako stroga pravila u svim oblastima društvenog života. Još jako mlada i nesumnjivo naivna devojka Bes MekNil (Emily Watson) na neki način ugrozi tu zajednicu kada se zaljubi u stranca Jana Najmana (Stellan Skarsgård), Danca koji radi na obližnjim naftnim platformama u Severnom moru i odluči da se uda za njega. Iako je zajednica u suštini protiv tog braka, daju joj dozvolu i Bes se udaje za Jana. Međutim, kada se idilični medeni mesec završi Jan se mora vratiti na platformu i ostaviti Bes samu sa njegovom majkom. Bes se sa time teško miri i postaje sve depresivnija, počinje da moli Boga da joj Jana što pre vrati kući, što ce se na kraju i desiti, ali ne onako kako je ona zamišljala.
Pisali smo već o biografiji Larsa von Triera i o njemu kao režiseru. On je poznat po svojim famoznim poglavljima u filmu i pravi filmove koji imaju glavu i rep i nijedan njegov projekat nije nedorečen. Ovde imamo ukupno osam poglavlja, svako sa sjajnom i odgovarajućom muzičkom podlogom, a sve je ukomponovano tako da bude kontradiktornost jedno drugom. Prvo poglavlje se zove „Bes se udaje“ i ono nam donosi uvod u priču i upoznavanje sa likovima. Drugo poglavlje se zove „Život sa Janom“ i donosi nam najlepšu fazu, ne samo filma, nego i života naše junakinje Bes. Treće poglavlje ima simboličan naziv „Živeti sam“ i donosi nam pravi uvid u to kako se Bes jako teško nosi sa Janovim odsustvom.
Četvrto poglavlje nosi naziv „Janova bolest“ i donosi nam pravu esenciju onoga šta su postali njih dvoje, upravo zbog Janove nesreće. Peto poglavlje se zove „Sumnja“ i od ovog poglavlja počinje Besino ludilo. Šesto poglavlje je nazvano „Vera“ koja nam je prezentovana na malo drugačiji, nesvakidašnji način, ali način koji odgovara novonastaloj situaciji. Sedmo poglavlje se zove „Besina žrtva“ koja, po mom utisku, donosi esenciju njenog ludila. Imamo na kraju i epilog jako simboličnog imena koje neću spomenuti jer ću vam time i odati sam kraj filma. U suštini, da zaključim – ovaj film zapravo govori o tome kako se nečiji život u trenu može pretvoriti u pakao.
Sada ću se osvrnuti na glumačku postavu koja je kao i obično impresivna. Ne mislim samo zbog zahtevnosti uloga i njihove hrabrosti da ispune režiserove zadatke u nekom fizičkom smislu kao što je golotinja, tako da imamo ful frontal i Skarsgarda i Votsonove. Mnogo je bitnija njihova uverljivost na psihološkom nivou, likova koje glume. Posebno, tada mlade Emili Votson kojoj je ovaj film na neki način bio lična karta. Njene molitve i monolozi sa Bogom su maestralno odrađeni da se u nekom trenutku saosećate sa njom i njenim ludilom. Šteta što je ova glumica danas nekako nepoželjna i bačena u neki treći plan jer vidimo u ovom filmu o kakvom se neiskorišćenom talentu radi.
Ne mogu se svi talenti na vreme prepoznati, ali u filmu glumi jedan, odavno dokazani Stelan Skarsgard, čovek koji inače glumi negativce i labilne persone. Ovde je briljirao u ulozi mladog Jana koji samo želi da ga neko voli i da on nekoga voli. Treća osoba koji nosi ovaj film je glumica Katrin Kartlidž (Katrin Cartlidge) koja glumi sumnjičavu Besinu sestru Dodo, inače medicinsku sestru po zanimanju. Nisam ranije čula za ovu glumicu, a važan je deo filma jer itekako ostavlja utisak svojom sjajnom glumom.
Neki ovaj film proglašavaju najboljim filmom te dekade (devedesetih godina), a neki pak kažu da film nije ništa posebno uneo u filmski svet. Međutim, u moru uglavnom lažnih srodnih art filmova kojima smo preplavljeni, a kojima ovaj stremi, ovaj film se ističe kao nešto nesvakidašnje jer sadrži u sebi nespojive stilove priče i okruženja u koji je smešten, a stilovi su tako dobro spojeni, tačnije izmiksani da ne možemo zamisliti da ovaj film drugačije izgleda.
Iako u opisu filma stoji da se radi o drami/romansi moram vas upozoriti da ovo jeste romantična drama, ali DEPRESIVNA romantična drama na Trirov način koja nije lako probavljivo štivo kakvo se inače servira u ovom žanru, već se radi o filmu koji ruši pojedine tabue i prikazuje neke slojeve društva onakvi kakvi jesu – u pravom svetlu, bez laži i obmana. Ako želite pogledati originalan film sa zaista autentičnim potpisom režisera onda gledajte filmove Larsa von Trira.
Ovo je priča o običnim ljudima koji imaju obične sudbine ispričana na jako neobičan način. U tome je najveća lepota ovog ostvarenja.
10/10
