Pisao sam ranije o uticaju koji je imala Poljska škola filma, a poslednjih par godina su filmovi iz te zemlje postali redovni i na dodelama mejnstrim filmskih nagrada. Nakon filmova Ida i Cold War, poslednji u nizu je sjajna drama Corpus Christi, koja je bila nominovana za Oskara u kategoriji stranih filmova. Film je inspirisan istinitim događajima, a potpisuju ga režiser Jan Komasa i scenarista Mateusz Pacewicz.
Radnja filma prati dvadesetogodišnjeg Denijela (Bartosz Bielenia) koji u popravnom domu doživljava duhovnu transformaciju. Njegova kriminalna pozadina ga sprečava da postane sveštenik i nakon puštanja na uslovnu slobodu biva upućen da radi u pilani. Ispostaviće se da Denijel nema nameru da se odrekne svog sna, prilikom dolaska u novo selo mu se ukazuje prilika i predstavlja se kao sveštenik. On se ponaša u skladu sa verskim pozivom, župljani ga prihvataju, ali vremenom biva upleten u događaj koji je pogodio selo, dok ga njegova prošlost sustiže…
Ovaj film postavlja razna pitanja o veri, praštanju i prevari, a najbitnije je ono da li čovek predstavlja ono što je nekada uradio ili ono što radi i kako razmišlja u ovom momentu. Denijela društvo doživljava kao proizvod njegovih sopstvenih grešaka, a u popravnom domu se suočava sa čovekom koji ga želi mrtvog. S obzirom da je zatvoren zbog nasilja, iznenađujuće je što se Denijel ne suprotstavlja agresivno, već ponizno – on se već transformisao i veoma je dobro za njega što napušta to mesto. Njegova nekonvencionalna harizma i iskrena strast prema veri, koji su mu pomogli da prebrodi popravni dom, će mu pomoći i na slobodi.
Ono što počinje kao šala ili pokušaj artikulisanja transformacije uskoro postaje veoma ozbiljno. Ljudi ga vole, u crkvu počinju da dolaze novi vernici, razgovora sa njima na njihovom nivou, sa neiksvarenim osećajem saosećanja i prisnosti. Iako iza svega stoji prevara, Denijel menja srca i umove ljudi i onda se postavljaju opravdana pitanja da li laž može otkriti istinu i dobrotu i da li je zaista bitno što iza svega stoji prevara. Denijel je bio i ostao grešnik, ali njegovi pokušaji da postane bolji čovek ga čine empatičnim duhovnim savetnikom, iako je lažni sveštenik.
Pojedinim građanima sela je bol sve što je ostalo u životu. Izazov je biti čovek i neminovno je da grešimo, slučajno ili namerno, i da malo ili puno lažemo. Ispostaviće se da je selo duhovno slomljena zajednica i da poseduje mračne tajne, a stanovnici su licemerni i puni međuljudskih kriza. Autori su svesni toga i zato se njihov film ne bavi prvenstveno komplikacijama Denijelovog lika i prevare, mada ima i tih elemenata. Iako na površini deluje kao neko sa kime nikada ne biste progovorili o tako osetljivim temama, ispostaviće da je upravo on tip osobe koja je potrebna tom selu – neko ko će se suprotstaviti, neko ko će promeniti mišljenja i samim tim uneti neku novinu ili mir u ovu učmalu zajednicu.
Autori ne odbacuju ljudsku prirodu, pa Denijel nema nameru da tačno otkrije šta se desilo pre godinu dana, već mu je cilj da gnev ljudi, koji je sigurno razumljiva emocionalna reakcija, kanališe u oproštaj koji će ih koliko-toliko rasteretiti i osloboditi. Ovim moralnim komplikacijama i kontradikcijama je dodato inteligencije i malo humora, a momak u glavnoj ulozi me je zaista oduševio svojim impresivnim nastupom. Njegova kombinacija spoljašnjeg šarma i unutrašnjih nemira je u isto vreme i tragična, ali i puna nade. Denijelove prodorne oči i odvažna energija daju filmu vitalnost i muškost koja obično nije povezana sa sveštenim licima.
Chorpus Christi je odlična poljska drama koja angažovano ispituje pojmove vere i spasenja – film koji je inteligentan, provokativan i veoma ljudski, a zahvaljujući fantastično napisanom i odglumljenom protagonisti naizmenično uznemirava i šarmira.
moja konačna ocena: 9/10
