Bohemian Rhapsody (2018)

Vaša ocena filma:
[Total: 11   Average: 3.6/5]

Razmišljala sam kako efektno da započnem ovaj tekst, znajući unapred da ovo neće biti recenzija samog filma, bar ne onakva kakvu očekujete. Uopšte ne planiram prepričavati film, kuckati već svima znane podatke o grupi Queen, o Frediju Merkjuriju, o bolesti, uopšteno pisati recenziju kakvu ste sigurno dosad deset puta pročitali otkako je film izašao. Sve su iste i nalik jedna drugoj, a niti jedna jedina vas ne nagovara da pogledate film. Što je još gore, te suvoparne recenzije vas ne intrigiraju ni da poslušate neke pesme grupe Queen, ako niste ranije imali tu priliku. Ako ima takvih. Mada, volela bih verovati da takvi ne postoje.

Kao i skoro svaka druga (ako ne i svaka) biografska drama, ova ima mana na pretek, posebno ako ih želite pronaći. Na momente, čak ima vrištećih mana i ne možete verovati da to gledate. Film kao film, posebno u žanru biografske drame, ima svojih nedostataka, režiserskog fokusiranja ponajviše (Bryan Singer), čak i pojedinih netačnosti. Sve je to istina, ali istina je i da sve to lagano nestaje i sve više bledi kada dođe završni deo filma. Verujte mi na reč.

LIVE AID 1985 . godine i nastup grupe Queen je ušao u istoriju, a na film je prenesen bez i jedne jedine mane. Smatram da je bit ubodena, da je to dovoljno za prolaz. Mene je film oduševio, rasplakao, oduvao, zgrozio,  oraspoložio, naljutio, sve u isto vreme. To teško može da prenese u neki smisleniji tekst, posebno jer je moj utisak možda i previše svež .

Zato ću pokušati kroz ličnih top deset pesama grupe Queen da vam približim sam film kroz sopstvena tumačenja, koja ne moraju biti apsolutno i uopšteno tačna ili prihvatljiva većini, ali svakako subjektivno doživljena i opisana od strane jednog zaluđenog fana grupe Queen. Šta možete da izgubite? Pa da krenemo…

I WANT IT ALL – meni najdraža pesma grupe, koja u nekoj mojoj utopiji potpuno opisuje Fredija Merkjurija (Rami Malek). Zaista je sve želeo. Dobio je dosta toga, ali nažalost ne sve i ne do kraja. Paradoks je što ta pesma ima najmanje veze sa Fredijem, napisao ju je Brajan Mej (Gwilym Lee), potaknut svojom suprugom i njenom čestom uzrečicom. Takođe, ima socijalno osvešten karakter, napisana je za borbu protiv apartheida u Južnoafričkoj Republici. Opet, i dalje meni ima najviše smisla da je ta pesma najviše Fredi Merkjuri.

DONT STOP ME NOW – pesma koja takođe može da zaokruži jedan deo Fredijevog života (i filma), kada se najviše zabavljao, ali kada je i najviše plaćao tu svoju zabavu, neznajući kolika će biti cena na kraju. Vreme kada je neumorno eksperimentisao sa muškarcima i drogama, a to ponajbolje opisuju stihovi I feel alive and the world I’ll turn it inside out, yeah, and floating around in ecstasy, so don’t stop me now don’t stop me , ’cause I’m having a good time, having a good time!

ANOTHER ONE BITES THE DUST – pesma koju svakako možemo metaforično (a i bukvalno) ponajviše uporediti sa Fredijevim raskalašnim seksualnim životom, zbog seksualnih partnera koji su se smenjivali kao na pokretnoj traci. Ja bih ipak ovu pesmu povezala sa momentom u filmu kada je privremeno napustio grupu, istražujući svoje solo muzičke apetite, a tome je prethodilo dosta onih koji su na ovaj ili onaj način obrisali prašinu od dugogodišnjeg menadžera, pa do raznih seksualnih partnera, dok na kraju i sam Fredi nije postao another one bites the dust.

LOVE OF MY LIFE – najnežnija i najemotivnija pesma grupe Queen, koju je Fredi posvetio ljubavi svog života Meri Ostin (Lucy Boynton). Njihova dugogodišnja ljubavna veza se završila kada joj je Fredi priznao da je biseksualac, ali je vremenom, uprkos ljubavnom krahu, postala i ostala neraskidiva, jer je jedino nju Fredi smatrao srodnom dušom. Pošto je Fredi kremiran, njoj je svašta ostavio u amanet (mačke, većinu novca, kuću), ali i da raspe pepeo na mesto za koje su znali samo ona i on, a koje ona do dan danas nije nikome odala. Lojalnost = ljubav.

THE SHOW MUST GO ON – pesmu povezujem sa fabrikovanim momentom u filmu kada Fredi saznaje da ima AIDS tik pre famoznog LIVE AID nastupa. Dabome, uprkos tome odlučuje da nastupi i da publici da samog sebe u najboljem svetlu. Fredi je saznao da ima AIDS tek posle koncerta, ali da bi film dobio na…nečemu (što meni nije potpuno jasno) to je preuranilo. Tu se išlo na neku tešku patetiku koja je, nažalost, neizbežna u ovom žanru, ali da sam ja bila režiser, svojski bih se potrudila da se takva glupost izbaci, jer je samo razbesnela i fanove i kritiku. Ali, kao što sama pesma kaže, šou mora da se nastavi uprkos svemu.

UNDER PRESSURE – nastupu koji je izveden na Vembliju 1985. godine je dabome prethodio veliki pritisak, a u filmu se manifestuje (verujem da je i to fabrikovano, čisto da bi se dodala neka nota isčekivanja, da vidimo da li će Fredi uspeti da otpeva kako treba, nonsens) i kroz Fredijevo gubljenje visine vokala sedam dana pre nastupa. To na stranu, legendarna pesma i dva legendarna vokala. Veoma malo ljudi zna da Bouvi i Fredi ovu pesmu nikada nisu izveli uživo. Napisali su je zajedno, odsvirali, red vina, red kokaina, kako to biva, na kraju izmiksali, a Bouvi je insistirao da on i Fredi snime vokale odvojeno, kako ne bi čuli jedan drugog, što ovu pesmu još više čini posebnom i dražom, bar meni.

CRAZY LITLLE THING CALLED LOVE – jedna od omiljenih pesama, koja me automatski podseti na Elvisa Prislija, a sam Fredi ju je napisao za pet minuta i namerno otpevao u Elvisovom stilu. Poveznica sa filmom može biti momenat kada Fredi, nikad usamljeniji i otuđeniji od svih, u čitavom haosu, pronalazi razum koji nenadano i neočekivano donosi srce. Kako razum i srce zajedno, pitate se? Pa samo ljubav može sve spasiti. Merina ljubav je bila potrebna da ga trgne iz haosa u kome se našao, kao i članovi benda koji su mu oprostili jer ga vole. Roditeljska ljubav, očev zagrljaj pun ponosa na koji je tako dugo čekao. Ta luda stvar što se ljubav zove.

YOU DONT FOOL ME – pesma koju povezujem sa prelomnim momentima filma, koja su, nažalost, izmenjena zbog potreba filma (tenzije) kada Fredi uviđa pravo lice svog tadašnjeg partnera i menadžera Pola Prentera (Allen Leech), koji ga je na neki način odvojio od svih ostalih bližnjih, da bi ga imao samo za sebe. Pa baš i ne. Pol je bio deset godina menadžer grupe, a otkaz je dobio tek nakon LIVE AID koncerta, 1986. godine zbog formalnosti, a ne kako je prikazano u filmu. Izražavam nezadovoljstvo tim režiserskim potezom i ne opravdavam isti nikakvom autorskom slobodom, jer je previše te slobode u filmu, koja je dosta i naštetila sveukupnom utisku.

WHO WANTS TO LIVE FOREVER

There’s no time for us
There’s no place for us
What is this thing that builds our dreams
Yet slips away from us?

Who wants to live forever?
Who wants to live forever?

There’s no chance for us
It’s all decided for us
This world has only one sweet moment
Set aside for us

Who wants to live forever?
Who wants to live forever?

Who dares to love forever
Oh, when love must die?

But touch my tears with your lips
Touch my world with your fingertips
And we can have forever
And we can love forever
Forever is our today

Who wants to live forever?
Who wants to live forever?

Forever is our today

Who waits forever anyway?

BOHEMIAN RHAPSODY – lična karta grupe Queen. Najpoznatija njihova stvar, najuspešnija, najizvođenija, najteža, najkompleksnija, ali isto tako i kada se tek pojavila, najosporavanija. Toliko nekoherentnosti u jednoj pesmi, koja na neki čudan način opisuje grupu, njihove članove i njihove različitosti. Naravno, završni deo filma, koji briše sve iole negativno dotad, taj LIVE AID i onih 25 minuta grupe Queen, mogu sami u ovaj pasus, ali rekoh, da bar još nešto naškrabam.

Konačno je napravljen film o jednoj od najboljih grupa na svetu, o najvećem pevaču ikada. Film na koji smo tako dugo čekali. I zamislite, nije totalni promašaj. Da li je dostojan njih/njega, svakako da nije, jer ništa nikad neće biti dostojno ni grupe Queen, a pogotovo ne Fredija Merkjurija. I sto puta bolji film, sa boljim izborom glumaca, režisera, scenarista, tehnologije, ovoga ili onoga, bi bio isto okarakterisan i dočekan na nož, da budemo načisto. Još jednom, da se ne lažemo, film nam uopšte ne donosi ko je zaista bio Fredi Merkjuri. Jer Fredi je bio i ostao i zauvek ostaće muzički bog. Bog je jedan od termina kojim opisuje savršeno, nadljudsko biće, za koje se veruje da je stvoritelj sveta (u ovom slučaju muzike) i upravljač čovekove sudbine (u ovom slučaju muzičkog ukusa).

Fredi je svakako stvorio muziku koju više niko nikad neće moći da stvori ni na približan način. Zar vam to nije dovoljno?

Scenario
Gluma
Vizuelni utisak
Lični utisak