U Indiji imamo izreku. Sve će biti dobro na kraju. Ako nije dobro, onda nije kraj.
Proslavljeni britanski reditelj Džon Maden (John Madden) navikao nas je na zapažena filmska ostvarenja koja retko koga ostave indiferentnim. Ne bih da se vraćam u dalju prošlost, tačnije u 1998. godinu kada je njegov film osvojio Oskara, već ću samo da podsetim na njegov prethodni film (iz 2010. godine). Reč je o uzbudljivom trileru The Debt u kome gledamo maestralnu Helen Miren u roli penzionisanog agenta Mosada. Odličan, a ukoliko ste ga slučajno propustili preporučujem da ga obavezno pogledate.
No, vratimo se na vedru priču razmeštenu na tlu jedne od najmnogoljudnijih zemalja. Ne nije Kina, već Indija. Hajde da budem geografski određen i naglasim da se skoro sve odvija u saveznoj državi Radžastan, u egzotičnom mestu Džaipur. Autor scenarija Ol Parker (Ol Parker) prilagodio je jako popularan roman britanske književnice Debore Mogač These Foolish Things u beskrajno zabavan narativ, dajući nam sugestivan osvrt na period života koga mnogi zovu treće doba.
Radi se o grupi penzionera koji će iz ličnih razloga odlučiti da kažu zbogom rodnoj grudi. Da svakodnevno sivilo britanskog neba zamene potpuno drugačijim podnebljem, na prvi pogled prijatnijim mestom da se skrase i što bolje provedu preostalo vreme do kraja života (uh ovo je zazvučalo malo surovo, ali ipak realno). Njih sedmoro imaju nešto zajedničko. Naime, svi su saglasni jedino u tome da je odlazak u drugu zemlju definitivno jeftinija alternativa u odnosu na ostanak na britanskom ostrvu, gde su troškovi života značajno veći. Pogotovo kada dođe vreme da se ide u penziju i da više niste u stanju da privređujete i tako osigurate sebi pristojnu zaradu.
Svih sedmoro penzionera privučeni atraktivnim brošurama i reklamama o luksuznom hotelu za stare (i lepe), odmah po dolasku u obećanu zemlju moraće da preispitaju sopstvene kriterijume tolerancije. I to ne samo tolerancije prema ponuđenim uslovima smeštaja, već i po pitanju spremnosti da se prihvate tolike razlike. Drugačija vera, rasa, kultura i ono što je vidno na svakom koraku. Totalno drugačiji pogled na svet oko sebe u odnosu na zapadnjake (a naročito Britance) i njihov pomalo uštogljeni stil života. Smušeni menadžer hotela, mladi Soni (Dev Patel) daće sve od sebe, boreći se svim srcem (i dobrom dušom) da ubedi britanske penzionere da nisu pogrešili što su doneli tešku odluku da baš ovde ostanu i potraže sreću na drugoj strani sveta…
Najpre bih se osvrnuo na narativ. Slojevit, sa detaljnim portretisanjem karaktera svih važnih likova, omogućuje čvrstu podlogu za komunikaciju sa publikom. Ima tu moć poistovećivanja (svi ćemo pre ili kasnije, Bože zdravlja, da dođemo u pozno životno doba), jer su predočene različite ljudske sudbine na nepretenciozan način, onako spontano, ljudski iskreno. Time je rediteljev pripovedački stil posebno izražen u pravcu postizanja autentičnih prizora iz života grupe starijih ljudi. Protkan nizom smešnih (a u par navrata i urnebesnih), zatim tužnih, pa i dramatičnih situacija, deluje prilično realistično.
Struktura narativa oslanja se i na odličnu atmosferu, tako očiglednu u svakom kadru, svakoj sceni ove komedije obogaćene pažljivo doziranom dramaturgijom. Radi autentičnog prikaza svega što je ponudio literarni predložak, odabrane su lokacije za setove u gore pomenutom mestu, uz podsećanje da su uvodni segmenti realizovani u Engleskoj (pre svega tu mislim na scenu na aerodromu). Kolorit, glasni zvuci, žamor, gužva na sve strane, odlike su savremene Indije. Utočište ljudi pristiglih iz svih delova Azije, a kasnije i iz Evrope, oduvek je služila kao paradigma za toleranciju, kao mesto gde je prava retkost upotreba sile. Mudri ljudi uvek raspoloženi za dijalog, za razliku od nekih drugih sa nama bližih prostora.
Sa nekoliko diskretno osvetljenih detalja dolazimo do spoznaje kako se ova zemlja nalazi u ekonomskoj ekspanziji, sa mnoštvom otvorenih mogućnosti da se pokrene biznis. Uostalom, pragmatični Britanci (ili barem neki od njih) umeju to vrlo brzo da prepoznaju, unoseći novu dimenziju u pozno životno doba. Rola koju tumači Džudi Denč (Judi Dench) je baš zato sjajno napisana i odigrana, jer se savršeno uklapa u kontekst adaptiranog narativa. Svako od njih bira neki svoj put, traži novi smisao življenja u jednom drugačijem okruženju.
Eto pomenuh i jednu od glumica koju neizmerno cenim i poštujem. Smatram da je gluma po svemu sudeći glavni adut. Gerijatrija je ovde verodostojno interpretirana, jer svako od glumačkih veličina brilijira u datim deonicama. Ne bih bio pošten, pa da izostavim i onaj drugi, mlađi deo ekipe. Dev Patel pruža urnebesan performans, povremeno pribegava improvizaciji što je sasvim opravdano, jer je dečko lud k’o struja. Zanosna Tina Desai (Tina Desai) (bavi se i modelingom) direktno nameće asocijaciju kako nigde na zemaljskoj kugli, kao što je to slučaj u Indiji, nema toliko egzotične ženske lepote. Mladalački impulsivna, strastvena, prostodušna, spremna da se bori za onoga kome je poklonila svoje srce, Sunaina je nužno potreban lik koji boji komediju jakim romantičarskim tonovima.
Tomas Njumen se potpisuje kao glavni i odgovorni za muzičke aranžmane. U dobroj meri koristi tradicionalne zvuke, povremeno ih preseca nekim brzim, modernim aranžmanima, što sve skupa magično zvuči. Na to se nadovezuje i upečatljiva fotografija, koju je Ben Dejvis predočio u pomalo dokumentarističkom stilu, što je meni ispalo pun pogodak. Autentičan pogled na ljude (umorna, ali gotovo uvek nasmejana lica zrače nekim optimizmom) i posebno na životnu svakodnevicu (gradska vreva u kojoj svi negde žure), pouzdani su reperi kako je posvećena dužna pažnja svakoj sitnici. Snimanje kadrova, svejedno da li u enterijeru ili eksterijeru, urađeno je temeljno, onako istočnjački strpljivo i tačno po zamislima glavnokomandujućeg na setovima, veterana svetske kinematografije gos’n Madena.
Generalno gledano teško je naći bilo kakvu zamerku. Deklarisan kao komedija, može se konstatovati kako je The Best Exotic Marigold Hotel ponudio daleko više. Inteligentno napisani dijalozi, neobične situacije, suptilno naglašene razlike, crpe veliku količinu humora, ali istovremeno i prosleđuju niz koncizno osmišljenih poruka suštinski sublimiranih u spoznaji da život baš ume da iznenadi. Kada čovek pomisli da je stigao u doba životarenja, neočekivano mu se ukaže prilika da krene iznova, da otkrije brojne radosti, oseti čari poznog životnog doba.
Vrhunski režirano, sjajno odglumljeno, perfektno snimljeno, propraćeno nadahnutim soundtrackom. Dugo, dugo vremena nakon odjavne špice sam ostao zabezeknut u stanju blagog šoka, pomalo u neverici da je moguće napraviti jedan ovako fenomenalan film. Preostaje mi da izrazim svoje iskreno divljenje prema autoru, dubok naklon Mr John Madden![yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
Autor: Boban Marković
