Belfast je coming of age drama koju je napisao i režirao Kenet Brana, poštovani šekspirijanski glumac i svestrani filmski radnik koji je za svoj rad uvršten u viteški red Ujedinjenog Kraljevstva. Reč je o crno-belom filmu koji je autor opisao kao svoj najličniji i priča se bavi detinjstvom jednog dečaka tokom nemira građanskog rata u Belfastu krajem šezdesetih. Nakon premijere na festivalu Telluride u Koloradu početkom septembra film je stigao u bioskope 12. novembra.
Radnja prati radničku porodicu iz perspektive devetogodišnjeg dečaka Badija koji u Belfastu živi sa majkom i starijim bratom, dok mu otac radi u Engleskoj i viđa ga svake druge nedelje. 15. avgusta 1969. godine grupa protestanata je organizovala nerede u njegovoj ulici sa ciljem zastrašivanja lokalnih katolika i Badijevo detinjstvo više neće biti isto – postavljene su barikade i nasilje se intenzivira, njegova porodica se muči sa dugovima, a njegov otac želi da porodica napusti Belfast što njegova majka oštro odbija…
Početak filma je smešten u trenutak kada su počele ratne nevolje koje su zahvatile Severnu Irsku u naredne tri decenije. Ove događaje uglavnom pratimo iz Badijeve perspektive, koji manje-više razume da je stabilna zajednica puna ljubavi u njegovoj ulici zauvek promenjena. Međutim, promene nisu uspele da mu oduzmu dečiju radost, smeh i zadovoljstvo koje mu donose muzika i filmovi. Takođe, počinje da primećuje devojčice, brine o svojim ocenama, mašta da postane fudbaler i provodi vreme u igri i sa porodicom.
Jasno je da je ova u priču u manjem ili većem delu autobiografska, a to se posebno odnosi na predstavljanje formativne magije filmova i pozorišta čiji su kadrovi i scene predstavljeni u boji, kao i snimci savremenog Belfasta koje vidimo na početku i na kraju filma. Iz ove perspektive, Brani kao umetniku su u ovim godinama bile bitnije filmske avanture i pozorišne predstave nego porodični problemi i rastuće nasilje, ali moram priznati da nisam stekao utisak da je u njegovom životu bila potrebna takva vrsta fantastičnog bekstva – jednostavno Badi ili ne primećuje ili ne shvata u potpunosti većinu problema ili ozbiljnost situacije.
Dobar deo filma se bavi ozbiljnijim problemima koje pratimo iz perspektive odraslih, kao što su velika nezaposlenost, zaostali porezi, verske i etničke predrasude, bolesti, strah od nasilja, kao i pokušaje Badijevog oca da odvede svoju porodicu na sigurno. Ove scene su značajne, ali Badi eventualno shvata samo njihove delove. Njegove scene su rezervisane za dečiju naivnost kao kada npr. ne može da shvati način ili razlog da razlikuje protestanata od katolika ili kada pokušava da razgovara sa svojom simpatijom.
Iako mi se film veoma dopao, mišljenja sam da mu fali kohezivniji način povezivanja Badijevog dečijeg neznanja i sveta odraslih. Sa jedne strane imamo trenutke radosti protagoniste, a sa druge grubu realnost života u društvu koje se raspada i postoji širok jaz u pristupu između dve različite perspektive. Zbog toga, u neku ruku, autor drži na distanci bilo koju emocionalnu osnovu koju pokušava da postigne, a samim tim filmu malo fali i osećaj za jedinstvenu celinu tona i naracije.
Film je realizovan kao svojevrsna vremenska kapsula i lepo spaja tragediju tog vremena sa jakim porodičnim i komšijskim vezama, čineći film ljubavnim pismom Braninoj porodici, komšiluku i generalno načinu života koji više ne postoji. Prekrasno je snimljen sa crno-belim kadrovima, izuzetnim osvetljenjem, detaljima bogatim vizuelnim kompozicijama i oblijem krupnih planova nalik na portrete što ove memoare čini privlačnim i očaravajućim – toliko nas uvlači u dešavanja da ni ne primećujemo da je u pitanju crno-beli film.
Belfast je odlična crno-bela drama sa dosta sukoba, melanholije i neizvesnosti – duboko ličan projekat Keneta Brane i pažljivo realizovana nostalgija koja prevazilazi svoje narativne deficite brojnim dirljivim trenucima i rediteljskim umećem.
moja konačna ocena: 9/10
