Begin Again je film moga starog znalca Džona Karnija (John Carney), tvorca fenomenalnog Once (2006), koji je opet zakoračio na svoje poznato tlo muzike. Dok je Once postavljen u zelenu Irsku, radnja ovog filma je prebačena preko Atlantika u Njujork. Tu imamo nekada uspešnog, a sada razvedenog, klošarski nastrojenog i alkoholom opijenog muzičkog producenta Dena i mladu kantautorku Gretu koja je došla iz Engleske kako bi dala potporu svom momku Dejvu Koliju, čiji iznenadni uspeh vuče i radikalne odluke, a jedno od tih je da se presele u Ameriku.
Kao što to biva, u trenutku totalnog emotivnog rastrojstva Den sasvim slučajno čuje Gretu kako peva, oseti tu neku energiju koju dugo nije našao. Privuče ga ta zanimljiva osoba, koja još nema izgrađen imidž na sceni i gde bi je njegovi muzički aranžmani pokrenuli sa mrtve tačke.
Osnovna razlika između Once i Begin Again je korišćenje flešbekova, a najpoznatija su svakako ona dva iz prve trećine filma koja nastoje objasniti kako je do tog njihovog „fatalnog“ susreta došlo. Muzički brojevi su kreativno napravljeni po ulicama i zabačenijim mestima Njujorka koji gledaju na npr. Empire State Building i moram priznati da izgledaju dobro ukomponovani u taj dramaturški deo filma. To je znak da je Džon Karni izbrusio svoje režisersko umeće koje je bilo rustukalnije, ali nekako nevinije i simpatičnije u Once. Moram se složiti sa mnogim kritikama upućenim na kraj filma koji kao da ga je režirala neka druga ruka, mada se i slažem da uopšte ne kvari ukupan dojam.
Što se tiče glumaca za mene je Mark Rafalo (Mark Ruffalo) briljantan, Adamu Levinu (Adam Levine) nije bilo teško glumiti samog sebe, Ketrin Kiner (Catherine Keener) i u ovom filmu dobijam na kapaljku. Pogođen je i taj miks senzibilnosti i pritajenog erotizma između tinejdžerke i žene u Heili Steinfild (Hailee Steinfeld), dok je lično meni vrlo draga i dobra Kira Najtli (Keira Knightley) bila najslabija karika. Možda bi bilo bolje da su za glavnu ulogu uzeli neku anonimnu glumicu čija bi fotogeničnost, harizma i ta pritajena lepota „na drugo gledanje“ došla bolje da izražaja.
Džon Karni je još jednom dokazao neosporni muzički ukus, osećaj za stvaranje ambijenta za nju, a i pokazao da režiserski napreduje, gde je uz osećaj za tempo dodao i zahtevnije komponente koje su pridodale boljoj celini filma. Ta izbalansiranost mu treba biti zvezda vodilja za sledeće projekte, samo da ne postane više režiser nego što je scenarista.
8/10
