I saw terrible things… and I did terrible things. So if I’m talking to you, it will make me sad and it will make you too sad. In this life… I just want to be happy in this life. If I’m telling this to you… you will think that… I am some sort of beast… or devil. I am all of these things… but I also having mother… father… brother and sister once. They loved me.
O svetu u kome živimo i nama ljudima, nosiocima milenijumima stvarane civilizacije, napisane su mnoge priče, pesme, snimljeni filmovi itd. Radilo se to iz raznih percepcija, na stotinu i jedan način. Međutim, niti jedan okvir nije pogodniji da opiše čoveka do okvira rata. Ne kaže se uzulad rat izvlači iz čoveka ono najbolje, ali i najgore. Sledom toga, filmovima sa ratnom tematikom uvek prilazim ozbiljno i usredotočeno jer sam siguran da, ma kakav film bio, opaziću zasigurno bar jedan autentičan delić onoga što jesmo, svi mi ljudi. On se uvek pojavi, nekad je ono najbolje, a nekad ono najgore. Jedan takav, bogat tim delićima je zasigurno Beasts of No Nation, režisera Kerija Fukunage (Cary Joji Fukunaga).
Beasts of No Nation je ratna drama smeštena u neimenovanu afričku zemlju, a time i posebna u ratnoj tematici. Zašto? Zato što je Afrika posebna po mnogo čemu, pa tako i ratovanju. Kontinent bogat prirodnom raznolikošću je i sinonim za nemaštinu i nerazvijenost. Ta nerazvijenost je odlika svih segmenata društva, ali ono što posebno utiče na posebnosti afričkog ratovanja je neobrazovanost koja najviše pogađa mlade ljude. Zbog toga je njima i najlakše manipulisati, prodavajući im raznorazne priče uz pomoć različitih metoda od kojih su neretko strah i nasilje najzastupljeniji. Zbog toga u sukobima u Africi ima, kao nigde drugo, toliko mnogo dece-ratnika.
Ovaj film nam upravo priča o toj ratnoj posebnosti Afrike. Priča kreće lagano, iz početka, kako bi nam celi taj proces bio prikazan. U malom selu pratimo dečaka Agua. U njegovu zemlju je došla senka rata, ali njegovo selo još nije zahvatila. Njeno prisustvo se vidi po prisutnosti snaga UN-a. Agu sa svojim vršnjacima smišlja raznorazne načine kako bi se zabavili, ali i iskamčili po neki slatkiš od vojnika. Međutim, sve se menja jednog dana kada se UN trupe povuku, a u njegovo selo zakorači rat. Aguov život se iz korena menja, put kojim mora hoditi vodi kroz pakao, a nema nikakve naznake da će iz njega ikada izaći…
Fukunaga nam je majstorski preneo ovu potresnu ljudsku priču iz perspektive malog dečaka Agua. Međutim, tu nije stao, jer samu bit onoga što nam ovim filmom želi reći je iskazao kroz dva lika, Agua i Komandanta (Idris Elba). Kroz Aguovu odiseju prikazao nam je rat u svoj svojoj snazi. Dolazi polako, skuplja se kao oblaci pred nevreme, a onda eskalira u trenutku. Sve nakon toga više liči na neku nestvarnu dimenziju noćnih mora. Čitav svet se promeni, sve društvene vrednosti nestanu, a iz ljudi izbije ono od čega su sazdani. Probude se heroji i demoni i ples počne. Nebrojeni izazovi i iskušenja padnu na pleća svakog čoveka, a deca su najugroženija. Upravo ovde vidimo kako se jedan dečak bori sa svim tim što mu je život bacio u lice. Međutim, taj dečak nije sam i njegovi izbori nisu samo njegovi.
Kao što rekoh, pojave se heroji i demoni. U ovom slučaju Agu je naleteo na pravog demona. Taj demon je veoma inteligentan, slatkorečiv i pruža u trenutku sve bez čega ste ostali. Tako vam postane dom i jedina sigurnost u tom užasnom svetu. Potom polako, ali sigurno uništava sve ono ljudsko u vama i ne prestaje dok od čoveka ne ostane samo ljuštura ili, bolje reći, poslušna mašina za ubijanje. Ovde je taj demon Komandant, zapovednik bataljona sastavljenog većinom od dece i mladića. On se postavlja kao figura oca kojeg su izgubili ili ga nisu ni imali, on im je jedina porodica. On ih sve navodi na izbore koji ih neminovno pretvaraju u municiju kojom kosi svoje neprijatelje kako bi ostvario svoje ciljeve. Nakon što im slomi duh, on vodi svoju vojsku pustošenja kroz sela i gradove donoseći samo jad i smrt. Međutim, postavlja se pitanje šta će se desiti kada i taj demon shvati da je samo oruđe u rukama drugog, moćnijeg demona.
O ulogama Idrisa i mladog Abrahama imam samo reči hvale. Svoje likove su odigrali potpuno uverljivo, ali ono što najviše želim istaći u Beasts of No Nation je sam režiser. Njegov rad je ovde jednostavno savršen. Fukunaga je uzeo priču iz istoimene novele i napravio odličan scenario. Dalje je iskombinovao tu priču sa odličnim ulogama naslovnih glumaca, a sve to postavio u savršen ambijent. Taj ambijent čini afrička bujna vegetacija, jarko zelena i bogata i u potpunoj je koliziji sa strahotama koje priča nosi. Time je još više dočarao svu apsurdnost koju sa sobom nosi rat. Povremena Aguova razmišljanja koja čujemo, kao i njegov monolog pred kraj filma su onaj završni dodir čime je jedno odlično ostvarenje kompletirano. Upravo tih nekoliko rečenica jasno govori samu srž priče.
Iako sam rekao da je ovde prikazana posebnost afričkog ratovanja, ova priča je i univerzalna priča o bilo kom ratu, tj. njegovom uticaju na ljude, posebno decu. Deca koja su prošla kroz rat sazru brže. Koracima od osam milja prevaljuju put kojima drugi putuju godinama. Putuju brzo i bespoštedno. Kada jednom stanu pitanje je da li se više ikada mogu vratiti i biti deca.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
